Uspavanka za oblake

Doručak je protekao u relativnom miru i pod budnom prismotrom gospođe Emilije. Ako se izuzme to da je Sofija bila šutirana pod stolom i ćuškana laktovima, na šta ih je gospođa Ema razdvojila i postavila na suprotne strane stola. Kristifor je bio besan, jer se prvi put pojavio neko ko bi mogao da ugrozi njegovu neprikosnovenost i zauzme mesto najvažnije osobe u kući, koje je uvek pripadalo samo njemu. Ali, ni Sofija nije zaostajala u ljutini, samo iz sasvim drugih razloga. Nije mogla ni da zamisli da bilo gde na svetu postoji takvo sebično, nevaspitano i bezobrazno stvorenje, kao ovo koje je sedelo naspram nje i koje je upravo u tom trenutku, prevrnulo šolju mleka, a zatim drsko optužilo nju. Videlo se da je i gospođa Ema na ivici živaca, jer se mali, izgleda, ponašao gore nego obično. - Dosta je bilo Kristifore, brecnu se ona ljutito, videla sam da si ti prosuo mleko! Ona još nije ni završila rečenicu, a Kristifor odjednom pozelene i smulji se sa stolice onesvešćen. Sofija na taj p...

        U glavnoj ulici, smeštenoj u samom centru seoceta zvanog Dolina Mesečine, nalaze se mnoge privlačne male radnje koje svojim posetiocima nude razne fine stvari. Tu je antikvarnica Starog gospodina Krta, zatim poslastičarnica gospođe Bube, radnja sa svežim povrćem i hlebovima. A najuzbudljivija od svih, naročito za mlađe stanovnike, je radnja sa igračkama gospodina Tome jazavca. A kako Toma izgleda, ne znam, jer sam ga upravo izmislila :) Prvo sam zamislila da tu radnju drži ženska osoba, ali sam sad shvatila da mi se ta ideja ne sviđa i otuda se pojavio jazavac. Glomazna, nezgrapna životinja, baš bih mogla da ga zamislim opasanog kožnom keceljom kako pravi neke delikatne stvari svojim velikim šapama. U svakom slučaju naša četvorka: Boris, Kristifor, Sofija i Mimi se najčešće zaustavljaju kod tog izloga i nadaju se da će njihov novogodišnji poklon doći baš iz te radnje. ***     Buca i Srle su našli devojku. I to u komšiluku. Neku pirgavu, šarenu, umil...

     Poznato je da gospođa Ema najbolja kuvarica u Dolini Mesečine i da vrlo često priprema sjajne slatkiše iz starinskog, rukom pisanog kuvara koji joj je ostavila njena baka. Baki je bilo jasno, još dok su Ema i Lili bile devojčice, da se Lili nikada neće baviti kuvanjem i ručnim radovima. Bodovi u njenom vezu su uvek bili neujednačini i stajali su nakrivo i ona nikad nije imala strpljenja da ih dovede do kraja. Slatko je bilo prekuvano, kolači prepečeni, a pite gnjecave. I baka je samo uzdisala, pitajući se šta će biti sa njom. Nije se ni malo iznenadila kad je sa sedamnaest godina pobegla sa nekim pustolovom. A onda se rodio Kristifor. A pošto Lili nije znala šta bi s njim (smetao joj je na njenim mnogobrojnim putovanjima), ostavila ga je kod Eme. Ema je, s druge strane bila primer vrline i lepog ponašanja. Baka je bila ponosna na nju, te joj je stoga na samrti ostavila izlizanu svesku popunjenu izbledelim rukopisom, koja je sadržala najveće tajne kulinarskog umeća. R...

      Poštar Ježić je ličnost kojom započinje avantura u Dolini Mesečine. Jednog ranog jutra on će hitro, dok svi stanovnici Doline budu spavali, poći da uruči telegram gospodinu Lascu. On je sin gospođe Bube i stariji brat Borisa hrčka (Boris je usvojen, gospođa Buba ga je našla u bašti). Ovde ga vidimo kako ustaje u svitanje, dok još svi spavaju i sprema se lagano da ide na posao. ***     A onda se iznenada u priči pojavio još jedan novi lik. On se prvo pojavio koja neka usputna ličnost dok sam pisala i počeo da ubacuje neke interesantne komentare. Pa mi se onda dopao i pomislila sam da bi mogao da ima malo veću ulogu u priči. Njegovo ime je Konstantin, a sva deca u školi ga zovu štreber. Njegov omiljeni predmet je poznavanje prirode i planira da studira bilogiju kad poraste. To je jedno od one dece koja uvek sve znaju i koja čak povremeno ispravljaju i samu učiteljicu. Njega izuzetno intigira činjenica da Sofijin rep raste na glavi, dok kod svih ostalih život...

    Kiša ih je naterala da zađu duboko u šumu. Sada je već prestala da pada, a deca su shvatila da ne znaju gde se nalaze. Svuda oko njih, dokle god je pogled dopirao, bili su tamni obrisi stabala. Vladala je mukla tišina. Mrak je polako postajao sve gušći i hladnoća se uvlačila pod kožu. Boris se lagano okretao u raznim pravcima njuškajući vazduh i pokušavajući da utvrdi iz kog pravca su došli. Bio je najstariji i najkrupniji oh svih, pa se nekako od njega očekivalo da bude vođa grupe. Ali, njegovo njuškanje nije dalo nikakvih rezultata. Kiša je sve sprala i nije se osećalo ništa drugo sem mirisa vlažne zemlje. Svi su bili uplašeni, umorni i gladni. Boris je zabrinuto pogledao drhtavu malu Mimi, čija se pokisla baletska suknja slepila uz njeno krzno. Ni Kristifor ni Sofija nislu izgledali mnogo bolje. Njihova neprekidna prepirka, koja je trajala ceo dan, već neko vreme se nije čula, pa su oboje, kao da su sklopili primirje, stajali stisnuti jedno uz drugo i očima punim nade i...

     Ljudski odnosi su često komplikovani. Naročito sa onima koji su nam najbliskiji i koje najviše volimo. Ako je neko, slučajno, pomislio da je u Dolini Mesečine uvek leto, da cveta cveće i da se organizuju beskonačne čajanke sa brdom kolača, grdno se prevario. Nije da svega toga nema u Dolini i to u velikim količinama. Ali, bojim se da ima i nečeg što nije baš toliko zabavno, a Kristifor je neko ko to najbolje zna. Možda je nekima poznato da je on ostao bez tate dok bio još sasvim mali miš. Njegov tata je poginuo u dvoboju, a Kristiforovo sećanje na njega je toliko izbledelo da jedva može da se seti da je ikad imao tatu. Seća se samo njegovih šiljastih brkova i nakrivljenog cilindra, koje je viđao ponekad u prolazu, ali se ne seća ikakve bliskosti sa njim. Njegova mama Lili je, s druge strane, bila vrlo nežna, ali često i odsutna. Uvek na nekim balovima i na prijemima, uvek u velkom društvu koje je oduzimalo većinu njene pažnje. Volela je ona svoj jedinca i mazila...

      Dok je živela sa svojom porodicom, mada joj se to sada dok je boravila u Dolini Mesečine činilo beskonačno daleko, Sofija je često pomagala mami i baki oko spremanja zimnice, mešenja kolača i sve to sa puno elana, znajući da će moći sa zadovoljstvom da umoči prst u fil za tortu ili saft od slatka. Ruke su, naravno, morale da budu pažljivo izribane, kao i prljavština ispod noktiju nakupljena nakon celodnevnog igranja napolju i sve to pod maminim strogim nadzorom i njenim rendgenskim pogledom koji je zapažao i najsitnije detalje. Čini se da je gospođa Ema imala podjednako dobru sposobnost zapažanja, jer ju je, posle temeljitog pregleda, vratila po treći put u kupatilo. Odrasli su ponekad toliko sitničavi i nemaju pojma kako je to kad nemaš strpljenja, a ni vremena da po sto puta radiš jedno te isto. Uostalom, ko zna koliko puta je podigla hranu sa poda i strpala u usta, a da to niko nije primetio. A i ukus je isti, možda čak i bolji. To ju je podsetilo na lizalicu koj...

       Devojčica Sofija i zečija devojčica Mimi su krenule u školu. Nekako sumnjam da je Sofija ikad u svom životu pomislila da će voditi zeca u haljini bilo gde, a kamoli u školu. Imala je, doduše, tamo odakle je došla (sad joj se to činilo tako daleko), mačka Markišu, sivo-tigrastog, ali on nije znao ni da čita, ni da računa. Uglavnom je jeo, spavao i preo. Pa, stvari će morati malo da se promene za Markišu, kad se bude vratila kući. Ako se bude vratila. Mada ni ovde, u Dolini Mesečine, nije bilo loše. Nutkali su je slatkišima na svakom koraku i stalno se sekirali da li je dovoljno jela. A kod kuće joj je mama branila da jede slatkiše i pije sokove, posebno pre ručka, što je Sofija naročito volela da radi. I dok tako ide ulicom sa malom Mimi, već razmišlja kako će u povratku svratiti do poslastičarnice gospođe Bube na neki od njenih ukusnih kolača. Uz to će dobiti i čaj. Ovde je takav običaj, koji joj je u početku bio čudan. Jer zašto bi neko pio vruću vodu u kojoj...

    Prilično dugo je vladalo zatišje u Dolini Mesečine. Što zbog mojih obaveza, što zbog korone, koju smo preležali porodično. Doduše, piskarala sam i moja priča je krenula u nekom sasvim neočekivanom pravcu. Kako će sve da se završi i da li će uopšte - nemam pojma. Ali putovanje je zabavno.     Ne znam da l' zato što je napolju sneg i led ili što sam, nekako, postala zimogrožljiva ove zime po prvi put u životu, tek u Dolini je sad leto i naše društvance sačinjeno od Sofije, gospa Eme i Kristifora, bezbrižno uživa u popodnevnom čaju i kolaču sa cimetom i čokoladom, dok se napolju čuje zvuk zrikavaca i lenjo zujanje bumbara. Prava seoska idila, kojoj bih rado sada prisustvovala. Sva sreća te je čovek obdaren maštom, pa može da zamišlja da je bilo gde na svetu. Čak i na izmišljenim, nepostojećim mestima... ***     Macani su porasli (u prevodu natovili se kao dva praseta, a i Miša može da im se pridruži kao treći). Polako se izlazi iz zimskog sna i ulazi u feb...

Ova scena je, u stvari, kao fotografija iz nekog starog albuma i prikazuje mladu gospođu Bubu (to je ona fina teta sa poslastičarnicom) sa sinom Ježićem (budućim poštarom koji će gospodinu Lascu doneti neke važne vesti) i usvojenim sinom Borisom, hrčkom pronađenim u leji šargarepe. Boris bezbrižno spava ušuškan u plavo ćebence i ne znajući da ne pripada toj porodici i da nije pravi jež. Nemam pojma kako je dospeo u Dolinu Mesečine. Svima je to misterija, pa i sveznajućoj gospa Kati. I pitam se, ponekad, hoće li jednog dana pronaći svoju pravu porodicu. Za sada je srećan u Dolini, gde ga svi vole. Čak i mali zlobni Kristifor :) *** Evo jedne čarobne knjige koju sam sasvim slučajno našla na Kupindu i platila je 190 dinara. Da čovek ne poveruje. Mislim da prodavac nije znao šta prodaje. Veliki sam ljubitelj akvareliste Gordona Beningfilda i imam već nekoliko knjiga sa njegovim radovima, naručenih iz Engleske preko sajta Abe Books. Tako da mi je bilo čudno kako se ova knjiga našla kod nas ...

Iznenadila sam se kad sam videla da mi je ovo jubilarni stoti post po redu i da je 11. aprila bilo punih devet godina kako piskaram ovde. Verujem da sam se nalupetala kojekakvih gluposti :) Sreća je pa nikad ne čitam ponovo ono što sam napisala. U svakom slučaju, bilo je zabavno i bilo bi lepo da potraje još toliko. Žao mi je samo što su mnogi koje sam čitala, odavno prestali da pišu. Dakle, da se vratimo priči o Sofiji, slučajno zalutaloj u Dolinu Mesečine. Na ilustraciji se vidi kako ona drma Kristifora za uvo i svako bi pomislio da je ona zla i podmukla devojčica koja zlostavlja malog, bespomoćnog miša. Ali, malo ko zna šta je tome prethodilo. Sofija je ušla u dnevnu sobu i tamo po prvi put ugledala Kristifora, kako umače prst u belu kafu i šara po stolnjaku. Pružila je ruku da se upozna, ali on ju je iz čista mira ugrizao za prst, nakon čega ga je ona potegla za uvo, a on pokušao da je zgrabi za kosu. Tako ih je zatekla gospođa Ema. A pošto je gospođa Ema bila mišica sa iskustvom i...

  Kristifor čita mamina pisma Premda je moja sopstvena kreacija, Kristifor me strahovito nervira. Ipak, pokušala sam da nađem opravdanje za njegovo bezobrazno ponašanje. I činjenica je da neki razlog za nečije loše ponašanje uvek postoji. Samo kad bismo imali vremena i nerava da te razloge pronalazimo. E, sad, pošto je Kristifor književni lik, koji je vrlo važan deo moje priče, ja sam rešila da pokažem dve strane njegove pirode. To bi trebalo da nam objasni da on nije po prirodi loš, već da je takav postao usled nekih nesrećnih okolnosti. Ipak, on jeste i ostaće biće koje izaziva ambivalentna osećanja, prosto zato što takva bića postoje i mi sa njima komuniciramo i delimo životni ili radni prostor. Još uvek nisam uradila ilustracije koje bi trebalo da ga pokažu u elementu, tj u punom naboju njegovog bezobrazluka. Možda zato što ne želim da drugi imaju loše mišljenje o njemu :) Sad zvučim kao jedna od onih majki koje svom nevaspitanom detetu sve tolerišu :)))) Elem, Kristifor je ovd...

  Gospođa Ema češlja Sofiju Većina stanovnika Doline Mesečine, bila je pomalo zbunjena Sofijinim izgledom. Nikom nije bilo jasno zašto ona nema krzno, premda ju je gospodin Lasac predstavio kao daleku rođaku iz roda mustela depilis tj. lasicu beskrznašicu. Jedino je na glavi imala oroman žuti rep, koji je kod ostalih životinja rastao na sasvim drugom mestu, što je stanovnike ljupkog seoceta takođe dovodilo u zabunu. Jadna naša gospođa Ema, kako se samo našla u čudu kad je, posle prve noći provedene u njenoj kući, Sofija sišla raščupana sa čupercima koji su joj padali preko lica. Bilo joj je odmah jasno da je tom čudnovatom, dugom repu potrebna specijalna nega. I evo nas u Eminom krojačkom kutku, prisustvujemo češljanju jadne Sofije (a češljanje je jedna od njenih najmrskijih obaveza), kako strpljivo podnosi nespretno Emino odmršavanje čvorova na njenoj glavi. *** Evo sveže pročitane nove dečije knjige. Priznajem da sam se baš radovala kad sam je uzela u ruke, jer mi je došla kao o...

Naša priča se polako zahuktava. Sofija je u Dolini Mesečine pronašla nove drugare. Ne baš onakve kakve je imala u školi, jer njeni drugari nisu imali krzno, šape i brkove. Ali podjednako zanimljive i živopisne. Tu je najpre razmaženi i bezobrazni miš Kristifor, sa kojim je Sofija čak imala fizički obračun, ali su na kraju, ipak, sklopili primirje zbog ostalog društva. Zatim hrčak Boris, sušta suprotnost Kristiforu, dobar, vredan, ljubazan i omiljen kod svih starijih meštana Doline. I najzad mala Mimi, trapava zečica koja mašta da će jednod dana postati balerina. Jednog dana to društvance reši da ode na izlet do Laščeve stene, znamenito mesto na kom je ser Lasac, predak našeg profesora Lasca, junački izgubio život u borbi za svoje selo. I dok su deca pravila piknik na travnjaku, naiđe neki strašni oblak i stušti se takva oluja da su deca trčeći potražila zaklon i našla ga u jednom udubljenju u zemlji. I tako ušuškane u lišće i isprepadane munjama koje su prosecale nebo, devojčice su zas...

Sofija ima osam godina i ide u drugi razred osnovne škole. Ona je sasvim obična devojčica, solidan je đak, ali ne od onih štrebera koji uvek sve znaju i mlataraju sa dva podignuta prsta ispred učiteljicinih naočara. Na časovima joj se dešava da u mislima odluta na neko sasvim drugo mesto i da se strašno iznenadi kad zvoni za kraj časa. Omiljeni predmet joj je priroda i društvo, tj. priroda, a društvo i ne baš toliko. Voli da sama luta po livadama, čeprka štapom po krtičnjacima i bere svračije noge tj. divlje zumbulčiće po obodu šume. Ispod njene kuće, u podnožju livade protiče potok, po kome ona, u sušnih letnjih dana, gaca u gumenim čizmama. Dok to radi i ne sluti da će uskoro biti na sasvim drugom mestu, koje nije ni nalik na mesta koja ona na časovima zamišlja i da će sretati životinje sa naočarima i u odelima. Pa, čak i krticu po čijim je hodnicima čačkala štapom. Doduše, možda ne baš tu krticu. Zapravo, u pitanju je Stari gospodin Krt, sakupljač i prodavac retkih antikvarnih knjig...