Postoji na ovoj lepoj zemlji mnogo toga čemu čovek može da se raduje. Jer, Bog i jeste imao na umu stvarajući čoveka upravo to - radost. Da smo kojim slučajem indijanci divili bismo se "izmaglici u šumi", "svetlucanju vode", "razvijanju lišća u proleće" ili "šumu krila insekta", što reče nekad poglavica Sijetl. Međutim, odavno smo oguglali na ovako prefinjene stvari, kojima, izgleda, mogu da se dive još samo divljaci, tj. oni koje još uvek nisu dotakle civilizacija i moderna tehnologija (ukoliko takvih još uvek ima). Pa, i pored toga što smo oskrnavili prvobitnu lepotu ove planete i svim silama nastojali da je zagadimo i naružimo što više, ostao je, ipak, još poneki divlji kutak kome možemo da se divimo na indijanski "primitivan" način. Nekoliko meseci ranije, pišući o svojoj sestri i njenim životinjama, pomenula sam i me sela u kome živimo - Ruđinci. Ta priča o tome kako je naše selo neobično i čudesno lepo nije preuveličana. Pr