Uspavanka za oblake

     Deca su koračala kroz mračnu šumu osvrćući se uplašeno na svaki šušanj. Ni sami nisu znali koliko dugo su hodali. Prolazili su sati, a put je im je i dalje bio nepoznat. Iznenada se sasvim jasno i glasno začulo krckanje suve grane kao da je neka noga zgazila na nju. Sve četvoro uzdahnu u iščekivanju i okrenu se u pravcu zvuka. Borisu fenjer ispade iz drhtavih šapa i razbi se u hiljadu komada, a oni ostadoše u potpunom mraku. Sada su sasvim jasno mogli da čuju korake nekih tromih nogu koje su se vukle po zemlji i iznenadni trag lelujave svetlosti se pojavi iza žbuna i poče lagano da se kreće prema njima. Oni se stisnuše jedno uz drugo. "To je Šumsko Čudovište", jedva čujno zacvile Kristifor, na šta se njih četvoro zbiše još više. Sad su se već iz mraka nazirale tamne šape sa ogromnim crnim kandžama koje su prilazile sve bliže i bliže...     Bojim se da se ovde moram zaustaviti sa pričom. Ne mogu još uvek da otkrijem ko je Šumsko Čudovište, samo mogu da kažem...

Moja mala bela plavooka polarna lisičica      Moja sestra od strica ima jednu prastaru mačku koja se zove Siniša. Ženka je, ali to nema značaja kad su imena u pitanju. Ne zna se koliko ima godina, ali mi se čini da, otkako živim u Ruđincima, i ona je tu. Mi je od milošte zovemo Ćora ili Ćoki, zato što ne vidi na jedno oko. Neverovatno je da se ta mačka i dalje maci. Prošle godine je imala dva mačeta Šilju i Ljilju, oboje duguljasti, šiljasti i zrikavi...i, začudo, oboje su srećno udomljeni. Ali ove godine, Ćora je rešila da nas iznenadi i donela je na svet dva najlepša mačeta koja sam ikad videla (nek ne zamere Srle i Buca, oni van svih kategorija :))      Ovo su beli mačak Miša i njegova sestra Maša. Inače, ja sam im kuma, kao i prethodnoj ekipi. Oboje su, u nekom trenutku, bili plavooki, ali sam mislila da će to biti tako samo dok su mali. Sad već imaju nekoliko meseci i Mašine oči su postale zelene, ali se Mišine oči nisu promenile.      M...

Nemam pojma šta me je spopalo, ali otkako sam Bubi napravila sobu za Barbike, ne mogu stati. Toliko mi se svidelo da pravim mali nameštaj, da čim napravim nešto već mislim šta ću sledeće. Prosto nisam navikla na ovoliku količinu endorfina :) Shvatila sam, gledajući snimke na jutjubu, da tamo negde ima mnogo ljudi koji se bave nekim vrlo lepim stvarima. Jedno od otkrovenja mi je kanal Bently House Minis , na kome sam i saznala da je moguće napraviti antikvarni nameštaj od kartona. Bukvalno nisam morala da nabavljam bilo kakav materijal, nego sam pravila od onog što imam. Na kanalu je sve tako lepo i detaljno objašnjeno. Jedino što je potrebno je naoružati se strpljenjem i sačekati da se neki slojevi osuše da bi se naneli drugi. Zato proces malo duže traje. Već sam odlučila da će sofa i fotelje biti u dnevnoj sobi gospođe Emilije. Nekako su nežni i idu mi uz njenu prirodu, a za Lasca ću morati na napravim nešto masivnije i u tamno smeđoj boji. Ova crvena foteljica je, u stvari, prvi koma...

Hrčak Boris Niko ne zna kako se jedan hrčak obreo u Dolini Mesečine. Niko, osim, možda one dve matore sveznalice: gospodina Lasca i Starog gospodin Krta. A možda je i gospa Kata, Laščeva baba-tetka, ponešto slutila. Ali, i ako su znali , mudro su ćutali. Zna se, samo, da je gospođa Ježić jednog jutra u lejama šargarepe pronašla jedan mali krzneni smotuljak. Bila je to najslađa beba, koju je ona ikad videla. I uprkos brojnim gladnim ustima koja je trebalo nahraniti, ona odluči, istog trena, da će beba ostati sa njima. Gospodin Jež je bebu kvrcnuo po nosu, na šta ga je ona gricnula za prst i on odluči da takav ratnik i borac zaslužuje adekvatno ime. I tako ga nazvaše Boris. Boris postade najbolje i najposlušnije od sve njihove dece, uvek veseo, najsmejan, raspevan, pomaže ocu u šumi, pomaže majci u bašti, čuva mlađe sestre i braću, komšijama nabavlja namirnice. Svi ga vole i nikom nije čudno što izgleda drugačije od svoje porodice. Pa, čak i mali, žgoljavi i prgavi Kristifor ga voli. Oni...

Kako sam se jutros obradovala kad sam krenula pešice na posao i videla da promiče sneg! Još juče mi je mirisao vazduh tako kao da će padati. To me je odmah podetilo na praznike i kako smo se kao deca svemu radovali. U bioskopu su se održavale priredbe, dodela paketića, a zatim projektovani dugometražni crtaći sa Duškom Dugouškom, koje, inače, nismo imali prilike da vidimo na TV-u.  Valjda me je to potaklo da ceo dan pevušim neke dečije novogošnje pesmice o Deda Mrazu, irvasima i snegu. I dok sam tako kuckala po tastaturi i pevušila, učinilo mi se da čujem neko šuškanje ispred vrata. Otvorim vrata i imam šta i da vidim. Nekakvo žuto, ušato čudo. U prvom trenutku mi se učinilo da je lisica :) Treba, naravno, uzeti u obzir i da sam prilično kratkovida. Gleda me i drhturi kao miš. I ja malo popričam s njim, dam mu ražanu pogačicu koja mi je ostala od doručka i nazovem ga Liki (to je skraćeno od Lijan). I to je bilo dovoljno da se prikači za mene kao čičak. Na pauzi sam sišl...

Otkrih nedavno poeziju italijanskog romantičarskog pesnika Đakoma Leopardija. Nije se baš naživeo, svega 39 godina. Kad uzmemo u obzir njegov poziv, nije ni čudo. Izgleda da poetama nije suđeno da budu dugovečni. Naravno, bio je pravi knjiški moljac i "tečno govorio i pisao latinski, grčki i hebrejski". Bio je vrlo mračan i depresivan tip, uvek u nešto razočaran. Međutim, ono što je fascinantno, jeste da je njegova poezija ostala nepomućena njegovim sumornim raspoloženjima i da se kroz nju provlači ljubav prema ljudima, prirodi i životu. Evo jedne pesme koja me je potpuno očarala (u genijalnom prepevu Vladete Košutića) i koja se našla na jednom od mojih crteža: L'infinito                                                          Beskrajnost Sempre caro mi fu quest'ermo colle                 Drag mi...