Uspavanka za oblake

Eto, prođe i to "strašno" otvaranje izložbe, kog se uvak užasno plašim. Divim se ljudima koji su opušteni i sa lakoćom mogu javno da govore o bilo čemu. Meni je dovoljno da vidim mikrofon, da se upali lampica na kameri i ja sam odjednom tabula rasa :) Toliko sam bila sluđena da sam čak zaboravila da fotografišem postavku, kako su moje slike aranžirane i kako stoje u tom prostoru. Fotografije koje slede su uglavnom Jojine, snimljene telefonom, a nekoliko sam pronašla na internetu... A kad se sve završi, ja se najčešće zapitam zašto li sam se uopšte uznemiravala... Zgrčene ruke, kiseli smešak i tahikardija... *** Naravno, jedva čekam da se vratim u moje divno dvorište. A biljke u njemu bujaju i rastu toliko da počinjem da sumnjam da nešto nije u redu sa klimom. Previše je hladno i kišovito za juni. Ili sam ja sasvim izgubila prostorno-vremensku orijentaciju. U svakom slučaju biljkama prija... Nekako ne bih očekivala da će kiša goditi kak...

Reših da ugasim blog. Baš sam se bila naoštrila i čvrsto odlučila da neću da se predomišljam. Ne mogu baš da kažem da sam se umorila od blogovanja, već mi se čini da sam preterala sa sentimentalnostima. I tako sam odlučila da ugasim ovaj i započnem novi blog, koji će biti strogo poslovan i praktičan, a uz to sam se nadala da će biti i zanimljiv, ali nikako sladunjav i pekmezav. Moram da priznam da mi je bilo žao, ali velika odluka je bila pala i nije se moglo nazad...Ja i čvrstina karaktera, to čak i meni samoj zvuči krajnje komično. Mislim, bila sam ja odlučna tri dana, a onda su neki meni dragi ljudi počeli da me pitaju gde mi je blog. Najpre Fikreta - tu je već moja rešenost počela da se koleba, zatim Kaća - tad sam klonula i bilo mi je jasno da je sve samo pitanje trenutka. A onda kad me je i Vladana, drugarica sa faksa, pitala isto - stvar je bila rešena. Ipak nećemo uspavati ljubimca, nego ćemo ga pustiti da šepa dok još ima snage... Lepe su mi se stvari dešavale ovih dana. S...