Ispred radnje sa igračkama

       U glavnoj ulici, smeštenoj u samom centru seoceta zvanog Dolina Mesečine, nalaze se mnoge privlačne male radnje koje svojim posetiocima nude razne fine stvari. Tu je antikvarnica Starog gospodina Krta, zatim poslastičarnica gospođe Bube, radnja sa svežim povrćem i hlebovima. A najuzbudljivija od svih, naročito za mlađe stanovnike, je radnja sa igračkama gospodina Tome jazavca. A kako Toma izgleda, ne znam, jer sam ga upravo izmislila :) Prvo sam zamislila da tu radnju drži ženska osoba, ali sam sad shvatila da mi se ta ideja ne sviđa i otuda se pojavio jazavac. Glomazna, nezgrapna životinja, baš bih mogla da ga zamislim opasanog kožnom keceljom kako pravi neke delikatne stvari svojim velikim šapama. U svakom slučaju naša četvorka: Boris, Kristifor, Sofija i Mimi se najčešće zaustavljaju kod tog izloga i nadaju se da će njihov novogodišnji poklon doći baš iz te radnje.

***

    Buca i Srle su našli devojku. I to u komšiluku. Neku pirgavu, šarenu, umiljatu mačkicu, koja je sada shvatila da joj je vreme da pređe u naše dvorište. Buca baš i nije imao sreće sa udvaranjem, pošto je u žaru borbe upao u blato, pa je zvršio na kupanju. Mi mačore retko kupamo, samo prema potrebi, a oni su toliko mirni da se uopšte ne bune. Obaveštena sam da ću, kad budu stigle prinove, opet morati ja da budem kuma.

***

Izrada mozaika

    Mozaik napreduje, mada ne baš onom brzinom kojom sam se nadala. Takođe sam shvatila da mi fali žuti peščar, pa ću morati da otpravim brata Gorana i druga Dalibora na daleke pute u nabavku. Zvuči smešno kad kažem da me bole noge od rada na mozaiku. Ali je istinito. Koleno mi se skroz rašrafilo, nadam se da će kolagen pomoći :/

Čajanka na terasi

    Kisa i ja smo nedavno pravile čajanku na novoj terasi. Mislim, nije nova, ali nije imala ogradu, pa je nismo koristili. Tako da smo sad dobili još jedno novo mesto za čajanisanje. Sofa je, nažalost, bila bolesna, pa nije mogla da nam se pridruži.

Kata, Ana, Anđa, Jaca

    Nedavno sam bila na nekoj proslavi sa koleginicama. I, mada, ne volim takvu vrstu okupljanja zbog preglasne (a i zbog vrste) muzike od koje ne možete da čujete ništa ni kad vam neko urla na uho, bilo mi je stvarno zabavno. Naša mlada koleginica Anđa je naručila pesmu za samu sebe, neki teški narodnjak (Anđelija, Anđelija), koji ja, naravno, nikad u životu nisam čula. A kad je pesma počela, ona je đipila i počela da igra sama sa sobom, da l' zbog vina il' zbog pesme, ne znam. Bila mi je mnogo simpatična. Volim kad vidim da ljudi umeju da budu srećni, bez obzira na okolnosti oko njih i to što smo svi mi okolo sedeli kao panjevi :)