Uspavanka za oblake

  Upravo je započela moja godišnja animacijska avantura, tj. pravljenje video najave za festival klasične muzike. I to je nešto što ja veoma volim da radim, iako mi je, priznajem, i prilično teško. Pripreme su dugotrajne i dok stignem do animiranja totalno sam smorena :) Šalim se, svakako uživam u procesu, jedino mi bude naporno kad počnem da se kvarcujem sa sijalicom od 200w, jer, jelte, sijalica koja stoji ispod ovih mojih silueta mora da bude jaka. E sad, uslovi u mom bajnom studiju su se malo poboljšali u odnosu na prethodne godine. Kolege Peđa i Gagi su mi napravili skalameriju ili stalak koji drži fotoaparat tačno iznad ove moje scenografije. Liči na stočić sa drvenim nogarima, a odozgo je stiropor koji na sredini ima rupu za objektiv. To je naš zajednički patent, koji mi prilično olakšava posao. Takođe sam počela da koristim i dva stakla, posebno za pozadinu, posebno za lutkice. Nemam pojma zašto to nisam pre uradila, jer to toliko pojednostavljuje pomeranje marionata i spre...

 Animiranje pokretnih lutaka Više puta do sada sam pisala o tome kako pravim marionete i kako ih pokrećem. Ta avantura je počela još 2012. U to vreme, otprilike, sam počela da pravim siluete, da bi vrlo brzo one postale pokretljive lutkice. Kroz razne muke i probleme sam prošla, pokušavajući da realizujem te male animirane video najave. Za sve ovo vreme malo se toga promenilo što se tiče načina proizvodnje. Sve je čista improvizacija. Joj, kad uđem u kancelariju i počnem da se saplićem o sve one skalamerije koje sam montirala i proklinjem onog "ko ih tu ostavi". Moj najuzbudljiviji patent je stativ za fotografisanje. Kad fotografišem običnim stativom sve fotografije budu iskosa, pa dolazi do nekih deformacija. I onda sam ja mozgala i pitala se, kako da izvedem da fotografije budu napravljene odozgo, tj. da fotoaparat bude paralelan sa podlogom. I onda mi je sinula neverovatna zamisao. Uzela sam Belimarkovićev stalak za note (iz 19. veka), koji je čudnog, trouglastog o...

Odavno nisam pisala. U stvari, beležim neke svoje skice, ideje, planove i stvari koje su mi važne i koje ne smem da zaboravim, ali potpuno konfuzno, bez reda i bez logike, u jednu raskupusanu svesku. Jednom sam je zagubila i kad sam shvatila da je nema, dobila sam histerični napad. Bilo je divljanja po kući, griženja noktiju. Ne zato što bi u njoj bilo nečeg kompromitujućeg, već zato sadrži sve ono što ja više ne mogu da pamtim: lozinke, adrese, knjige koje mi se sviđaju, ideje za kolaže i akvarele koje treba da napravim itd. U njoj mi je čak i jedan deo buduće priče o mudroj maloj lasici, ako ta priča, uopšte, bude doživela da ikad bude ispričana. I tako, ne odvajamo se. Sveska i ja. Kad je ne ponesem sa sobom, kao da sam pola mozga ostavila kući. Pa, ipak, nedostaje mi pisanje priče koja ima početak i kraj, koja nije samo skica nažvrljana u uglu neke stranice.    Po svemu sudeći, sve se svodilo na razmišljanje o onom što treba raditi, pre nego na konkretnu akt...