Uspavanka za oblake

Doručak je protekao u relativnom miru i pod budnom prismotrom gospođe Emilije. Ako se izuzme to da je Sofija bila šutirana pod stolom i ćuškana laktovima, na šta ih je gospođa Ema razdvojila i postavila na suprotne strane stola. Kristifor je bio besan, jer se prvi put pojavio neko ko bi mogao da ugrozi njegovu neprikosnovenost i zauzme mesto najvažnije osobe u kući, koje je uvek pripadalo samo njemu. Ali, ni Sofija nije zaostajala u ljutini, samo iz sasvim drugih razloga. Nije mogla ni da zamisli da bilo gde na svetu postoji takvo sebično, nevaspitano i bezobrazno stvorenje, kao ovo koje je sedelo naspram nje i koje je upravo u tom trenutku, prevrnulo šolju mleka, a zatim drsko optužilo nju. Videlo se da je i gospođa Ema na ivici živaca, jer se mali, izgleda, ponašao gore nego obično. - Dosta je bilo Kristifore, brecnu se ona ljutito, videla sam da si ti prosuo mleko! Ona još nije ni završila rečenicu, a Kristifor odjednom pozelene i smulji se sa stolice onesvešćen. Sofija na taj p...

     Deca su koračala kroz mračnu šumu osvrćući se uplašeno na svaki šušanj. Ni sami nisu znali koliko dugo su hodali. Prolazili su sati, a put je im je i dalje bio nepoznat. Iznenada se sasvim jasno i glasno začulo krckanje suve grane kao da je neka noga zgazila na nju. Sve četvoro uzdahnu u iščekivanju i okrenu se u pravcu zvuka. Borisu fenjer ispade iz drhtavih šapa i razbi se u hiljadu komada, a oni ostadoše u potpunom mraku. Sada su sasvim jasno mogli da čuju korake nekih tromih nogu koje su se vukle po zemlji i iznenadni trag lelujave svetlosti se pojavi iza žbuna i poče lagano da se kreće prema njima. Oni se stisnuše jedno uz drugo. "To je Šumsko Čudovište", jedva čujno zacvile Kristifor, na šta se njih četvoro zbiše još više. Sad su se već iz mraka nazirale tamne šape sa ogromnim crnim kandžama koje su prilazile sve bliže i bliže...     Bojim se da se ovde moram zaustaviti sa pričom. Ne mogu još uvek da otkrijem ko je Šumsko Čudovište, samo mogu da kažem...

      Dok je živela sa svojom porodicom, mada joj se to sada dok je boravila u Dolini Mesečine činilo beskonačno daleko, Sofija je često pomagala mami i baki oko spremanja zimnice, mešenja kolača i sve to sa puno elana, znajući da će moći sa zadovoljstvom da umoči prst u fil za tortu ili saft od slatka. Ruke su, naravno, morale da budu pažljivo izribane, kao i prljavština ispod noktiju nakupljena nakon celodnevnog igranja napolju i sve to pod maminim strogim nadzorom i njenim rendgenskim pogledom koji je zapažao i najsitnije detalje. Čini se da je gospođa Ema imala podjednako dobru sposobnost zapažanja, jer ju je, posle temeljitog pregleda, vratila po treći put u kupatilo. Odrasli su ponekad toliko sitničavi i nemaju pojma kako je to kad nemaš strpljenja, a ni vremena da po sto puta radiš jedno te isto. Uostalom, ko zna koliko puta je podigla hranu sa poda i strpala u usta, a da to niko nije primetio. A i ukus je isti, možda čak i bolji. To ju je podsetilo na lizalicu koj...

       Devojčica Sofija i zečija devojčica Mimi su krenule u školu. Nekako sumnjam da je Sofija ikad u svom životu pomislila da će voditi zeca u haljini bilo gde, a kamoli u školu. Imala je, doduše, tamo odakle je došla (sad joj se to činilo tako daleko), mačka Markišu, sivo-tigrastog, ali on nije znao ni da čita, ni da računa. Uglavnom je jeo, spavao i preo. Pa, stvari će morati malo da se promene za Markišu, kad se bude vratila kući. Ako se bude vratila. Mada ni ovde, u Dolini Mesečine, nije bilo loše. Nutkali su je slatkišima na svakom koraku i stalno se sekirali da li je dovoljno jela. A kod kuće joj je mama branila da jede slatkiše i pije sokove, posebno pre ručka, što je Sofija naročito volela da radi. I dok tako ide ulicom sa malom Mimi, već razmišlja kako će u povratku svratiti do poslastičarnice gospođe Bube na neki od njenih ukusnih kolača. Uz to će dobiti i čaj. Ovde je takav običaj, koji joj je u početku bio čudan. Jer zašto bi neko pio vruću vodu u kojoj...

    Prilično dugo je vladalo zatišje u Dolini Mesečine. Što zbog mojih obaveza, što zbog korone, koju smo preležali porodično. Doduše, piskarala sam i moja priča je krenula u nekom sasvim neočekivanom pravcu. Kako će sve da se završi i da li će uopšte - nemam pojma. Ali putovanje je zabavno.     Ne znam da l' zato što je napolju sneg i led ili što sam, nekako, postala zimogrožljiva ove zime po prvi put u životu, tek u Dolini je sad leto i naše društvance sačinjeno od Sofije, gospa Eme i Kristifora, bezbrižno uživa u popodnevnom čaju i kolaču sa cimetom i čokoladom, dok se napolju čuje zvuk zrikavaca i lenjo zujanje bumbara. Prava seoska idila, kojoj bih rado sada prisustvovala. Sva sreća te je čovek obdaren maštom, pa može da zamišlja da je bilo gde na svetu. Čak i na izmišljenim, nepostojećim mestima... ***     Macani su porasli (u prevodu natovili se kao dva praseta, a i Miša može da im se pridruži kao treći). Polako se izlazi iz zimskog sna i ulazi u feb...

Ova scena je, u stvari, kao fotografija iz nekog starog albuma i prikazuje mladu gospođu Bubu (to je ona fina teta sa poslastičarnicom) sa sinom Ježićem (budućim poštarom koji će gospodinu Lascu doneti neke važne vesti) i usvojenim sinom Borisom, hrčkom pronađenim u leji šargarepe. Boris bezbrižno spava ušuškan u plavo ćebence i ne znajući da ne pripada toj porodici i da nije pravi jež. Nemam pojma kako je dospeo u Dolinu Mesečine. Svima je to misterija, pa i sveznajućoj gospa Kati. I pitam se, ponekad, hoće li jednog dana pronaći svoju pravu porodicu. Za sada je srećan u Dolini, gde ga svi vole. Čak i mali zlobni Kristifor :) *** Evo jedne čarobne knjige koju sam sasvim slučajno našla na Kupindu i platila je 190 dinara. Da čovek ne poveruje. Mislim da prodavac nije znao šta prodaje. Veliki sam ljubitelj akvareliste Gordona Beningfilda i imam već nekoliko knjiga sa njegovim radovima, naručenih iz Engleske preko sajta Abe Books. Tako da mi je bilo čudno kako se ova knjiga našla kod nas ...

Tetka Duša Čini mi se da sam u više navrata pisala o svojoj porodici, a pre svega o dedi, koga, doduše, nikad nisam ni upoznala, ali su babina ljubav i poštovanje prema njemu bili toliki, da nam ih je svima usadila, za sva vremena. Naša mala Buba (tj. Ljubica) nosi njeno ime, a izgleda da ima i nešto od njenog karaktera, sudeći po oštrini i plahovitosti koju poseduje :)  Deda se upokojio 1. novembra 1953, tačno 25 godina pre no što sam ja rođena i iskrena da budem, nikad nisam ni pomislila da ću ja biti ta koja će, brižljivo čuvane dedine fotografije i dokumenta, ustupiti za pisanje jedne knjige. U pitanju je knjiga Zdravlje u čaši Jelene Borović Dimić. Toliko mi je bilo dirljivo i lepo i radosno kad sam knjigu otvorila i videla sve ove fotografije i pročitala tekst. Zapravo, kad sam videla sve te ljude koje volim i koji su obeležili moje detinjstvo. Velika i bučna porodica. Osećala sam se toliko bezbedno okružena svim tim snažnim, sposobnim i vedrim ljudima...

Drugari iz Mesečeve doline Nisam mogla ni da pomislim da će biti ovako zabavno. Izmišljati likove, njihove karaktere, izgled, ponašanje, međusobne odnose. Smešno je što i ja sama izgrađujem odnos prema njima, pa mi se neki likovi više ili manje sviđaju. Kristifor me, iskreno, mnogo nervira, ali mi se čini da je njegovo prisustvo u toj bajkovitoj Mesečevoj dolini u kojoj žive vrlo ljupke i simpatične životinjice, bilo krajnje neophodno...  Ali, malo sam požurila. Pošto niko ni ne zna ko je Kristifor, najbolje je da ih predstavim po redu. Gospodin Lasac Možda ste čuli za gospodina Lasca. On je vrlo značajna ličnost u oblasti književne kritike. Diplomirao je svetsku književnost na Univerzitetu za mudre male lasice. Njegova supruga, francuskinja poreklom, je umrla vrlo mlada i njen portre visi u njegovoj dnevnoj sobi iznad kamina. Za ljubav gospođe Eme, držao je časove književnost njenom malom sestriću Kristiforu, sve dok mu ovaj nije nacrtao zmaja u knjizi Šeksp...

Gospodin Lasac gaji bundeve i tikvice Nemam pojma kako je sve počelo. Naravno, sa svim bitnim stvarima u životu je tako: nemamo pojma kako su počele. Čini mi se da sam pre nekih desetak godina došla iz knjižare kupivši neku svesku i 'ladno izjavila kako počinjem da pišem knjigu. Svima je to bilo potpuno suludo i samo su zakolutali očima na moju novu ludost. Mislim da ni samu sebe nisam ozbiljno shvatila. Kao što nikad i ne radim (iako ljudima deluje da je sasvim suprotno). Čini mi se da je to posejalo seme, ta moja šala da ću sad kad imam lepu svesku da počnem da pišem. Prvo mi je to bilo smešno, a onda je počelo da mi se sviđa, a onda sam sve češće počela da razmišljam o tome. Sve se to nekako, prirodno, nadovezalo na moje crteže i akvarele i počelo polako da se uobličava u sve konkretniju zamisao.  Gospodin Lasac u svojoj biblioteci Ne znam zašto je baš lasac glavni junak moje priče. Nekako su mi lasice bile uvek zanimljive, a i provlačile su se već kroz moje kol...

        Poljski zvončići (Campanula rotundifolia)                                Minđušica (Fuchsia) akvarel                             akvarel Postoje mnoge stvari koje su obeležile moje detinjstvo, a među njima je cveće imalo vrlo važnu ulogu. Obožavala sam plućnjak i plave zvončiće, ljutić i jagorčevinu, minđušicu i zevalice i one žute kićanke kojima ne znam ime...Sa zevalicama sam bila u stanju satima da se igram, podsećale su me na usta koja mogu da govore, pa sam izmišljala dijaloge dveju zevalica. Ih, šta su sve one imale da kažu jedna drugoj...Vrlo često su razni nežni poljski cvetići (a ponekad, moram da priznam, i neko lepo kultivisano sveće iz komšijskog dvorišta) služili kao dekoracija za tortu od blata. Danas više uopšte ne viđam decu da se igraju blatom, a nama je to bila jedna od omiljenijih z...