Mudra mala lasica

Gospodin Lasac gaji bundeve i tikvice

Nemam pojma kako je sve počelo. Naravno, sa svim bitnim stvarima u životu je tako: nemamo pojma kako su počele. Čini mi se da sam pre nekih desetak godina došla iz knjižare kupivši neku svesku i 'ladno izjavila kako počinjem da pišem knjigu. Svima je to bilo potpuno suludo i samo su zakolutali očima na moju novu ludost. Mislim da ni samu sebe nisam ozbiljno shvatila. Kao što nikad i ne radim (iako ljudima deluje da je sasvim suprotno). Čini mi se da je to posejalo seme, ta moja šala da ću sad kad imam lepu svesku da počnem da pišem. Prvo mi je to bilo smešno, a onda je počelo da mi se sviđa, a onda sam sve češće počela da razmišljam o tome. Sve se to nekako, prirodno, nadovezalo na moje crteže i akvarele i počelo polako da se uobličava u sve konkretniju zamisao. 

Gospodin Lasac u svojoj biblioteci

Ne znam zašto je baš lasac glavni junak moje priče. Nekako su mi lasice bile uvek zanimljive, a i provlačile su se već kroz moje kolaže. Čudna živuljka, ljupka, duguljasta, plišana, ko bi rekao da je u stanju da bez problema, svojim, kao žilet, oštrim zubima precvika vrat kokoški koja je pet puta veća od nje. Sva umiljata, a krvoločna. Moj gospodin Lasac, nije baš toliko opak, samo pomalo, čisto da ostane veran svojoj prirodi. On je u stvari fini stariji gospodin, penzionisani profesor književnosti, koji se ljuti jedino kad neko ne poznaje poeziju. Inače voli da gaji bundeve i tikvice, kao što se vidi na skici sa početka. Moram da priznam da sam imala inspiraciju u jednoj ličnosti koju poznajem, ali bih to za sada zadržala za sebe.

Sofija umače keks u čaj (nezavršena skica)

Druga, jako bitna ličnost ove priče je Sofija. Sofija je devojčica od deset godina koja je, za sada još uvek neznano kako (to ćemo tek da utvrdimo), zalutala u Mesečevu dolinu, tj. kraj u kome živi gospodin Lasac. Ona je, naravno, velika neznalica kad je poezija u pitanju i uopšte ne voli knjige. Zamislite, onda, kako će izgledati njeno druženje sa gospodinom Lascem. 

Sofija kuva čaj gospodinu Lascu

Cela ta priča je još u samom začetku. Toliko toga mi sad pada na pamet, ali ne mogu da postignem da sve sprovedem u delo, tj. da zapišem i ilustrujem. Sve se još uvek svodi na skice, koje treba razraditi. Već razmišljam o Lasčevom komšiluku. Pojaviće se neka mišica madmazel Lili - pijanistkinja. Sve je počelo toliko da me opseda da i u snu razmišljam o njima: gde će živeti, kakve će im biti kuće, kakva dvorišta, kako će izgledati selo u kome žive (možda sa malim radnjama u kojima se prodaju ručno pravljeni slatkiši i povrće domaće proizvodnje)...

Kuća gospodina Lasca u Mesečevoj dolini

Ne znam da li će se ova priča razviti i postati realnost ili će ostati samo nezavršena skica. Ja bih volela, zaista volela, da ona zaživi nekako. Ostaje mi samo da se nadam će tako, zaista, i biti. Jednog dana...