Otkrih nedavno poeziju italijanskog romantičarskog pesnika Đakoma Leopardija. Nije se baš naživeo, svega 39 godina. Kad uzmemo u obzir njegov poziv, nije ni čudo. Izgleda da poetama nije suđeno da budu dugovečni. Naravno, bio je pravi knjiški moljac i "tečno govorio i pisao latinski, grčki i hebrejski". Bio je vrlo mračan i depresivan tip, uvek u nešto razočaran. Međutim, ono što je fascinantno, jeste da je njegova poezija ostala nepomućena njegovim sumornim raspoloženjima i da se kroz nju provlači ljubav prema ljudima, prirodi i životu. Evo jedne pesme koja me je potpuno očarala (u genijalnom prepevu Vladete Košutića) i koja se našla na jednom od mojih crteža: L'infinito Beskrajnost Sempre caro mi fu quest'ermo colle Drag mi...
Blog o ilustraciji, knjigama za decu i čajankama