Uspavanka za oblake

E, baš, mi nešto došlo da u Dolini Mesećine sad bude Božić i da se dele pokloni. Na kraju krajeva, tamo važe sasvim druga pravila, tako da mogu da slave Božić u maju. Iako su se pre par nedelja tukli, Sofa i Kristifor revnosno i puna srca razmenjuju poklone. Jer, zašto da ne! Ništa strašno što su se malo vukli za uši i kosu...Možda će neko primetiti da stoje ispred radnje sa igračkama koju drži gospođa Mili. I možda se neko pita ko je ta vrla gospođa. E, pa nemam pojma! Nešto mi se vrzma po glavi, ali još uvek nisam sasvim sigurna. Bitno je da je ime tu , a ona će se već pojaviti za koju nedelju skockana i u elementu :) Moji pokušaji da fotografišem svoj rad su se neslavno završili, jer mi je jedan mali smarač sve vreme dosađivao. Na kraju sam odustala i rad skenirala u delovima, pošto je veči od skenera, i na kraju ga spojila. A smor je, naravno, dobio svoju porciju maženja :) *** Što se knjiga tiče, svašta mi je u skorije vreme prošlo kroz ruke, ali ništa nije ostavilo naročiti utisa...

Kisa na književnoj večeri mlađih vrnjačkih pesnika (a ja u prvim redovima sa fotoaparatom, da slučajno ne propustim nešto) Biblioteka je, vazda, bila mesto na kom sam volela da provodim vreme. Bez obzira na penzionere koji nas šištanjem i mrkim pogledima opominju na ćutanje. Sećam se da me je mama tamo vodila kao još sasvim malu. Mnogo pre nego što sam pošla u školu. Onda je ona birala jednu knjigu za sebe, i ja, takođe, na dečijem odeljenju jednu za sebe. I tako smo se nas dve, svaka sa svojom knjigom, vraćale ponosno kući. Sa nekih petnaestak godina sam, naravno, dobila svoju sopstvenu člansku kartu i sećam se da je to, za mene, bio izuzetno važan događaj. Tada nisam mogla ni da zamislim da će jednog dana ćerka mog rođenog brata pisati pesme i biti na promocijama koje će se održavati upravo u toj, mojoj omiljenoj, biblioteci.                         Zbirka "Između plime i oseke"        ...

Zimsko jutro sa mog prozora Poznata je stvar da volim zimu i sneg. Naravno, na užasavanje okoline. No, za mene, to, ipak, ostaje najlepše godišnje doba. Nije mi teško da svakog jutra u pola sedam izlazim iz kuće i pešačim tri kilometra do posla. Naročito mi je lepo kad je napolju još uvek mrak i nebo je intenzivno plavo i upaljeno je ulično osvetljenje, a sneg se presijava kao da je posut šljokicama, potpuno čist, neizgažen i takva je tišina, da mi izgleda kao da sam ogluvela, samo čujem svoje škriputave korke, al' opet kao da su nekako daleko, i meni se čini kao da to sve nije stvarno, nego da sanjam i pomislim kako imam deset godina i upravo se vraćam kući sa sankanja. I tako me obuzme nekakva čudna radost. Sve to traje kratko, nekoliko minuta ili nekoliko sekundi, ne znam, ali znam da me još dugo posle greje. Pa, čak i u toj usnuloj tišini desi se nešto što naruši mir. Ili se otežali sneg stropošta sa grane i bučno sruči na zemlju, ili neka zalutala ptica prhne u...