Zimsko jutro sa mog prozora
Poznata je stvar da volim zimu i sneg. Naravno, na užasavanje okoline. No, za mene, to, ipak, ostaje najlepše godišnje doba. Nije mi teško da svakog jutra u pola sedam izlazim iz kuće i pešačim tri kilometra do posla. Naročito mi je lepo kad je napolju još uvek mrak i nebo je intenzivno plavo i upaljeno je ulično osvetljenje, a sneg se presijava kao da je posut šljokicama, potpuno čist, neizgažen i takva je tišina, da mi izgleda kao da sam ogluvela, samo čujem svoje škriputave korke, al' opet kao da su nekako daleko, i meni se čini kao da to sve nije stvarno, nego da sanjam i pomislim kako imam deset godina i upravo se vraćam kući sa sankanja. I tako me obuzme nekakva čudna radost. Sve to traje kratko, nekoliko minuta ili nekoliko sekundi, ne znam, ali znam da me još dugo posle greje.
Pa, čak i u toj usnuloj tišini desi se nešto što naruši mir. Ili se otežali sneg stropošta sa grane i bučno sruči na zemlju, ili neka zalutala ptica prhne u potrazi za propuštenom smrznutom bobicom, ili neki izgubljeni pas traži društvo za šetnju do grada.
Zbog ovakvih zastajkivanja, redovno kasnim na posao.
Čudno je kako pas, čim mu se ljubazno javiš i počeškaš po glavi odmah pomisli kako ste najbolji drugari i kako svuda treba da idete zajedno, prati te u stopu, a ako slučajno ode napred zastane da te sačeka.
Naravno, zima donosi i neke neprijatnosti. Na primer, sneg ti zaveje kapiju i onda ne možeš da izađeš iz dvorišta. A to je, naročito, nezgodno ako imaš četiri noge i ne možeš da uzmeš lopatu da ga očistiš, a tvoje gazde spavaju i baš ih briga za tvoje probleme.
Da li iko može da razume Đoletove muke?
A kad se vratim kući čeka me moje belo, umiljato pseto zvano Lara
(koje mi, inače, zovemo Bela Lala)
***
Ova zima mi je bila upotpunjena čitanjem jedne čarobne knjige. U pitanju je, verovali ili ne, Hari Poter. U vreme kad se pojavila oko 2000. godine i kad je zaluđenost njome počela da hvata maha, ja sam se užasavala i na samu pomisao da neko to čita. Nisam znala o čemu se tačno radi, a nisam imala želju ni da saznam. Savremena priča o deci čarobnjacima mi je delovala potpuno besmisleno, a delići filmova koje sam viđala na TVu samo su pojačavali taj utisak. Pa, zašto sam, onda, skoro dvadest godina kasnije, odlučila da je pročitam? Verujem da je u pitanju slučajnost. Ili, slučajnosti, ipak, ne postoje?
Prva tri dela sa ilustracijama Džima Keja našla su se ubrzo na mojoj polici
Desilo se da je kod nas volontirala jedna devojka od dvadesetak godina. Nevena. Dobra, simpatična, duhovita. Jednom rečju, zlatno dete. Možda je i jedan od razloga što mi je prirasla za srce bilo i to što je stalno vukla sa sobom nekave knjige. I tako sam je jednog dana videla kako potpuno opčinjena čita Harija Potera. I, onda sam pomislila: pa ja stalno čitam knjige za decu (što sam starija, sve češće), zašto ne bih uzela prvi deo i videla da li mi se sviđa? I - dopalo mi se. Na moje veliko iznenađenje. Ta knjiga je bila sve: i lepa i tužna i strašna i uzbudljiva. Tebalo bi da napomenem da ona nije za malu decu, već pre za starije tinejdžere, pošto ima događaja koji su kod mene izazvali ciklus noćnih mora.
Ovo je osavremenjena priča o borbi između dobra i zla, u kojoj dobro, naravno, pobeđuje ali uz brojne žrtve i stradanja nevinih. A priča o čarobnjaštvu je, zapravo, sporedna (ili sam je bar ja tako doživela), u odnosu na druge vrednosti koje knjiga nosi. Suština je u ljubavi i praštanju i spremnosti da se prinese sopstvena žrtva zarad opšteg dobra.
Hagrid priprema Harija za polazak na Hogvorts, školu za mlade čarobnjake
Dijagon aleja, ulica u kojoj se kupuje čarobnjački pribor
Zima na Hogvortsu
***
I na kraju, poslastica. Ali, u pravom smislu te reči. Moja drugarica Val, me svakog Božića i Uskrsa obraduje svojim divnim kolačićima sa đumbirom i cimetom, koje sam ja nazvala, kako drugačije nego "đumbir-cimetke". I lepi su i ukusni su. Dugo smo se Kisa, Joja i ja nećkale da li da ih jedemo ili ne. I na kraju smo ih smazale, ali smo ih prvo fotografisale.
A, evo i moje lepe drugarice Val.
Nas dve prošle godine na otvaranju izložbe Društva srpskih umetnika "LADA"
Draga Kajo, uvijek se radujem tvom novom postu!Lijepa je zima u tvom kraju,meni nedostaju one duge zime s puno snijega, kad sam bila dijete, i cini mi se da je sve funkcionisalo, islo se u skolu, na posao, u kupovinu, a o sankanju i da ne govorim!
ОдговориИзбришиOvde gdje sad zivim ako padne snijeg odmah se zatvaraju sve skole, a saobracaj se zablokira.
Zamisli da i ja nisam citala Hari Potera iz istih razloga koje si ti navela?!Sad cu promijeniti misljenje :)
Divni kolacici od divne prijateljice!
Baš sam se uželela pisanja, a tako sam malo pisala prethodnih godina. Ovo mi dođe kao neki onlajn dnevnik, ali samo za lepe stvari, pošto ružne ne želim da pamtim. Tako da se nadam da je ovo samo početak i da mi neće neke druge stvari opet odvraćati pažnju.
ИзбришиEh, sneg! I meni se čini da ga je ranije bilo više i da su zime bile oštrije i da su duže trajale, ali to nikome nije smetalo. Ne sećam se da sam ikad ikoga čula da se žali. A sad, čim se spusti do nule i počne sneg da promiče, već je opšti kolaps. Razmazili smo se. Mada, neki su ljudi, valjda, po prirodi zimogrožljivi. Ja, svakako, nisam. Pre neki dan sam ušla u kancelariju kod koleginica i kako sam zakoračila unutra tako me je ošamutio vreli, suvi vazduh kao da sam u pustinji. Jedva sam preživela :)
A što se Harija tiče, verujem da treba probati. Na kraju krajeva, ako ti se ne dopadne, uvek možeš da odustaneš.