петак, 14. октобар 2022.

Pospani poštar i Konstantin štreber


     Poštar Ježić je ličnost kojom započinje avantura u Dolini Mesečine. Jednog ranog jutra on će hitro, dok svi stanovnici Doline budu spavali, poći da uruči telegram gospodinu Lascu. On je sin gospođe Bube i stariji brat Borisa hrčka (Boris je usvojen, gospođa Buba ga je našla u bašti). Ovde ga vidimo kako ustaje u svitanje, dok još svi spavaju i sprema se lagano da ide na posao.

***


    A onda se iznenada u priči pojavio još jedan novi lik. On se prvo pojavio koja neka usputna ličnost dok sam pisala i počeo da ubacuje neke interesantne komentare. Pa mi se onda dopao i pomislila sam da bi mogao da ima malo veću ulogu u priči. Njegovo ime je Konstantin, a sva deca u školi ga zovu štreber. Njegov omiljeni predmet je poznavanje prirode i planira da studira bilogiju kad poraste. To je jedno od one dece koja uvek sve znaju i koja čak povremeno ispravljaju i samu učiteljicu. Njega izuzetno intigira činjenica da Sofijin rep raste na glavi, dok kod svih ostalih životinja raste na sasvim drugom mestu.
    Inače, testirala sam svoju priču. Pročitala sam dva poglavlja Bubi, Mimi i mojoj mami i mogu reći da je dobro prihvaćenja. Slatko su se smejale Kristiforovom bezobrazluku. A kad sam ih pitala ko im je omiljeni lik, devojčice su mi u glas odgovorile - Kristifor. Nisam se tome nadala, priznajem. On je toliko grozan, da bi svakog izludeo (čak je i mene nervirao dok sam o njemu pisala), ali, eto, njima je simpatičan :)
***

    Ova dva manekena su trenutno mirna. Počeli su, doduše, ponekad međusobno da se kolju, tj. Buca bije mog Srleta (što je svima nama neverovatno). Ali, uglavnom se spava po petnaest sati i ustaje se samo da se nešto gricne, da se ne izgubi energija za spavanje :) Jaoj, kad im stigne februar, a njih dvojica kao rolovane pihtije (ako takvo nešto uopšte postoji). 

***

    Posle nekoliko godina pauze, počele smo opet da pravimo čajanke, iz prostog razloga što je šteta da onoliki čajnici i šoljice stoje neupotrbljeni. Ne možemo, naravno, onoliko često kao pre, pošto su devojke na studijama, ali se trudimo da iskoristimo svaki vikend koji provedu kod kuće. Nisu tu toliko bitni čaj i biskviti (mada ni to ne treba zanemariti), koliko razgovor, povezivanje i druženje. Bilo bi divno da tako bude i za trideset godina, pa da one dovedu svoju decu, a na kraju krajeva i svoje unučiće, na našu čajanku...


четвртак, 7. јул 2022.

Šumsko Čudovište


     Deca su koračala kroz mračnu šumu osvrćući se uplašeno na svaki šušanj. Ni sami nisu znali koliko dugo su hodali. Prolazili su sati, a put je im je i dalje bio nepoznat. Iznenada se sasvim jasno i glasno začulo krckanje suve grane kao da je neka noga zgazila na nju. Sve četvoro uzdahnu u iščekivanju i okrenu se u pravcu zvuka. Borisu fenjer ispade iz drhtavih šapa i razbi se u hiljadu komada, a oni ostadoše u potpunom mraku. Sada su sasvim jasno mogli da čuju korake nekih tromih nogu koje su se vukle po zemlji i iznenadni trag lelujave svetlosti se pojavi iza žbuna i poče lagano da se kreće prema njima. Oni se stisnuše jedno uz drugo. "To je Šumsko Čudovište", jedva čujno zacvile Kristifor, na šta se njih četvoro zbiše još više. Sad su se već iz mraka nazirale tamne šape sa ogromnim crnim kandžama koje su prilazile sve bliže i bliže...
    Bojim se da se ovde moram zaustaviti sa pričom. Ne mogu još uvek da otkrijem ko je Šumsko Čudovište, samo mogu da kažem da decu ne bih dovela u opasnost čak ni u priči. Jedina osoba koja zna identitet čudovišta (pored mene, naravno) je moja mama. I tako će ostati još neko vreme. A mi ćemo da nastavimo sa nekim drugim dogodovštinama naše male družine. Doduše, uskoro će se proširiti za još neke nove članove. Stvari postaju sve zapetljanije, a ja razrešenje još nemam :) Mislim, imam, ali ne detaljno. Valjda će vremenom priča sama da se ispriča :)
***
    Možda sam nekad pomenula, ali za svaki slučaj da ponovim, da sam veliki ljubitelj krimi romana. Tako je još od kako sam bila dete. I moram da priznam da se i dalje obradujem kad nađem krimić po svojoj meri. Tako da evo jednog uzbudljivog. U pitanju je, meni do sada nepoznati argentinski autor, Giljermo Martines i knjiga pod nazivom Alisini zločini. Autor je, inače, po profesiji matematičar, a kao inspiracija za ovaj roman poslužili su mu Luis Kerol i Alisa u zemlji čuda. Radnja se događa 90-ih godina dvadesetog veka i smeštena je na Univerzitet Oksford, a glavni junak je argentinski student kroz čiju perspektivu pratimo čitavu priču. Na univerzitetu postoji Bratstvo Luisa Kerola, koje je posvećeno izučavanju dela i života čuvenog matematičara i pisca, a među članovima brtatstva nalazi se mentor našeg pripovedača, slavni profesor logike Artur Seldom. Uskoro do Bratstva stiže obaveštenje da je mlada studentkinja Kristen slučajno otkrila neke nove, do sada nepoznate, detalje iz Kerolovog privatnog života, koji bi mogli potpuno da promene percepciju njegovog lika i dela. Ta vest uznemirava sve, a Kristen uskoro doživljava saobraćajnu nesreću, koju jedva preživljava. Ubrzo će početi da se dešavaju neobični zločini, koji podećaju na detalje iz Alise u zemlji čuda, a profesor Seldom će sa svojim studentom pokušati da ih razreši. Knjiga se dosta bavi i Kerolovim diskutabilnim odnosom sa devojčicama, koje je često fotografisao (uz odobrenje roditelja), a te fotografije ljudi danas doživljavaju kao erotske. Ne znam. Videla sam nešto od toga i izgleda mi sasvim obično. Ima i fotomontaža koje prikazuju Kerola kako se grli sa Alisom Lidl, ali to, naravno, nije pravo. Iskrena da budem, sumnjam u to ludilo. Mislim da to, kakvo ponašanje je prihvatljivo, a kakvo ne, zavisi od vremena, sredine i okolnosti. Očigledno je da su roditelji dozvoljavali svojoj deci da provode vreme s njim, da ih on fotografiše i da niko to nije smatrao čudnim. Današnji čovek je opravdano postao osetljiv na takve stvari, pa mu je teško da ih sagleda iz perspektive tog vremena. A ja, stvarno, ne želim da verujem da je Luis Kerol bio manijak.
⭐⭐⭐⭐⭐ Pet zvezdica za ovu knjigu, jer je uzbudljiva i ima neočekivani rasplet.
***
I na kraju - grozne bebe tigraste 
(zovu se Pera, Mika i Laza)

петак, 24. јун 2022.

Izgubljena deca


    Kiša ih je naterala da zađu duboko u šumu. Sada je već prestala da pada, a deca su shvatila da ne znaju gde se nalaze. Svuda oko njih, dokle god je pogled dopirao, bili su tamni obrisi stabala. Vladala je mukla tišina. Mrak je polako postajao sve gušći i hladnoća se uvlačila pod kožu. Boris se lagano okretao u raznim pravcima njuškajući vazduh i pokušavajući da utvrdi iz kog pravca su došli. Bio je najstariji i najkrupniji oh svih, pa se nekako od njega očekivalo da bude vođa grupe. Ali, njegovo njuškanje nije dalo nikakvih rezultata. Kiša je sve sprala i nije se osećalo ništa drugo sem mirisa vlažne zemlje. Svi su bili uplašeni, umorni i gladni. Boris je zabrinuto pogledao drhtavu malu Mimi, čija se pokisla baletska suknja slepila uz njeno krzno. Ni Kristifor ni Sofija nislu izgledali mnogo bolje. Njihova neprekidna prepirka, koja je trajala ceo dan, već neko vreme se nije čula, pa su oboje, kao da su sklopili primirje, stajali stisnuti jedno uz drugo i očima punim nade i očekivanja gledali u Borisa. On je uzdahnuo, uhvatio Miminu šapu, podigao fenjer i krenuo nasumično. Ako nastave pravo, negde će morati da stignu. Sofija i Kristifor su krenuli za njima. Hodali su lagano, osvrćući se uplašeno, dok su stabla i nebo postajali sve tamniji, a odsjaji fenjera bacali zastrašujuće senke...

***

    Evo, jedne neobične knjige za decu švedskog pisca Mortena Sandena, koju sam nedavno pročitala. Zove se Kuća bez ogledala i govori o devojčici Tumasini, koja sa tatom boravi u kući njihove rođake Henrijete. Pored njih tu su još neki rođaci, koji čekaju čitanje testamenta i nasledstvo, jer Henrijeta je stara i bolesna i njena smrt je samo pitanje trenutka. Nekada je bila slavna glumica, a danas u njenoj kući nema ni jednog ogledala. Nekoliko dece, koja se tu nalaze prekraćuju to sumorno vreme igrajući se žmurke u njenoj velikoj kući punoj praznih soba i skrivenih kutaka. Jednog dana mala Signe pronaći će ormar u kom su sklonjena sva Henrijetina ogledala i koji vodi u paralelnu realnost. A, zatim, tu tajnu otrkiti i Tumasini. Na početku knjige su svi tužni i nose teret neke tragedije i patnje, koju nisu uspeli ni da razumeju, ni da prevaziđu, ni da prihvate. I deca i odrasli. Ali su deca ta koja se prva hvataju u koštac sa onim što ih muči, doživljavaju transformaciju i na kraju pomažu i svojim roditeljima da se pomire sa zastrašujućim stvarima, koje se svim ljudima događaju u životu, a jedna od njih je i smrt. Moram da priznam da mi je ovo bio vrlo čudan izbor teme za dečiju knjigu. Ali, isto tako i logičan. Tragedije se dešavaju, a mi nikad ne naučimo da se suočavamo sa njima, a još manje da pokušamo da ih razrešimo ili da ih, eventualno, prihvatimo. Ova knjiga bi trebalo da u tome pomogne.
⭐⭐⭐⭐ četiri zvezde od mene za ovu knjigu, za dobru ideju i nameru, a ja odoh da čitam o nekim gusarskim ili indijanskim avanturama.
***
Ovaj mačak, koji se bezbrižno baškari u krilu moje mame je Mašin sin Laza. Baš je grozan :) I ne, neću da ga usvojim.

понедељак, 20. јун 2022.

Kris i njegova tuga


     Ljudski odnosi su često komplikovani. Naročito sa onima koji su nam najbliskiji i koje najviše volimo. Ako je neko, slučajno, pomislio da je u Dolini Mesečine uvek leto, da cveta cveće i da se organizuju beskonačne čajanke sa brdom kolača, grdno se prevario. Nije da svega toga nema u Dolini i to u velikim količinama. Ali, bojim se da ima i nečeg što nije baš toliko zabavno, a Kristifor je neko ko to najbolje zna. Možda je nekima poznato da je on ostao bez tate dok bio još sasvim mali miš. Njegov tata je poginuo u dvoboju, a Kristiforovo sećanje na njega je toliko izbledelo da jedva može da se seti da je ikad imao tatu. Seća se samo njegovih šiljastih brkova i nakrivljenog cilindra, koje je viđao ponekad u prolazu, ali se ne seća ikakve bliskosti sa njim. Njegova mama Lili je, s druge strane, bila vrlo nežna, ali često i odsutna. Uvek na nekim balovima i na prijemima, uvek u velkom društvu koje je oduzimalo većinu njene pažnje. Volela je ona svoj jedinca i mazila ga i čitala mu, kad je bila tu. Ali, često nije bila tu. Kristifor je sve više vremena provodio sa svojoj tetkom, nama poznatom, divnom gospođom Emom. A onda se jednog dana mama nije pojavila da ga uzme. Saznao je kasnije da se preudala za vikonta de Surija i otišla na neka daleka putovanja, a on je rastao uz svoju tetku besan na ceo svet...
***


    Nedavno sam pročitala jednu izuzetno zabavnu i uzbudljivu, a pomalo i zastrašujuću knjigu. Knjiga se zove Besmrtno srce (Cogheart), a pisac je Piter Banzl. Radnja je smeštena u viktorijansku Englesku, na kraj XIX veka. Trebalo bi odmah da napomenem da je radnja smeštena u prošlost, ali ima futurističke elemente. Pošto je to doba naglog razvoja nauke, pojavljuju se roboti koji rade kao posluga u bogataškim kućama ili kao kondukteri u cepelinima i dirižablima, kao i hibridi, koji predstavljaju mešavinu čoveka i mašine. Glavna junakinja priče je trinaestogodišnja devojčica Lili, koju je otac upisao u uglednu školu za mlade dame smeštenu negde u nekom zabačenom selu, a u kojoj je njoj život nepodnošljiv. Ona kradom, na časovima lepog damskog hoda, čita petparačke horor romane. Njen život će se drastično promeniti kada jednog dana bude saznala da su vazdušni pirati napali Vilinog konjica, brod njenog tate, inače slavnog konstruktora mehanoida, a nakon što se brod sruši, on se vodi kao nestao. Pre nestanka, njen tata šalje mehaničkog lisca Malkina da je upozori na opasnost. Međutim Malkina progone hibridi, koji pokušavaju da ga spreče da dođe do Lili, ranjavaju ga, a zatim ga pronalazi dečak Robert, čiji je tata časovničar i koji će uspeti da ga popravi. Lili, Robert i Malkin zatim kreću u avanturu spasavnja Lilinog tate, dok su im hibridi non stop za petama. Znam da zvuči mnogo čudno, ali je priča vrlo zabavna. I pored toga što dosta prostora u priči zauzimaju mašine, ima mnogo ljudskosti i dobrote u njoj... I sasvim slučajno se desilo da imam adekvatan obeleživač za ovu knjigu, u vidu metalne lisice :) Od sad ću je zvati Malkin.

субота, 28. мај 2022.

Spremanje zimnice u Dolini

 

    Dok je živela sa svojom porodicom, mada joj se to sada dok je boravila u Dolini Mesečine činilo beskonačno daleko, Sofija je često pomagala mami i baki oko spremanja zimnice, mešenja kolača i sve to sa puno elana, znajući da će moći sa zadovoljstvom da umoči prst u fil za tortu ili saft od slatka. Ruke su, naravno, morale da budu pažljivo izribane, kao i prljavština ispod noktiju nakupljena nakon celodnevnog igranja napolju i sve to pod maminim strogim nadzorom i njenim rendgenskim pogledom koji je zapažao i najsitnije detalje. Čini se da je gospođa Ema imala podjednako dobru sposobnost zapažanja, jer ju je, posle temeljitog pregleda, vratila po treći put u kupatilo. Odrasli su ponekad toliko sitničavi i nemaju pojma kako je to kad nemaš strpljenja, a ni vremena da po sto puta radiš jedno te isto. Uostalom, ko zna koliko puta je podigla hranu sa poda i strpala u usta, a da to niko nije primetio. A i ukus je isti, možda čak i bolji. To ju je podsetilo na lizalicu koju je Kristifor ispustio u prašinu, nakon što ga je ona iz sve snage gurnula. E, toj lizalici nije bilo pomoći i ta je misao natera, premda joj beše žao propale lizalice, da se zlurado nasmeši. Mali je to, apsolutno, zaslužio. Nakon što je treći pregled ruku prošao uspešno, ona jurnu ka stolu i zgrabi iz vangle šaku trešanja. Mala Mimi je već mljackala, dok je nespretno vadila koštice, a sok joj se slivao niz ulepljene šape. Čim su se srele devojčice začavrljaše i počeše da se kikoću, radeći brzo i nespretno. Gospođa Ema poče vešto ukosnicom da vadi koštice i trešnje ubacuje u šerpu, pogledajući nasmešeno u dve zanesene devojčice.


***
    Dosta se čitalo u međuvremenu, nešto mi se dopalo, nešto sam jedva pročitala. Prvi mi na pamet pade Skelig Dejvida Almonda. Nekako su mi podeljena osećanja u vezi sa ovom knjigom. U početku mi se dopala priča o desetogodišnjem dečaku Majklu, kome je sestra beba vrlo bolesna. On u trošnoj, staroj garaži pronalazi nekog neobičnog čoveka, koga stalno obilazi i donosi mu hranu. Priča postaje čudna kad se ispostavi da je taj lik iz garaže, koji jede crknute miševe, u stvari anđeo, koji će pomoći njegovoj sestri da preživi. Ne znam šta da mislim. Volim fikciju i kad se mašta kreće u svim mogućim i nemogućim pravcima, ali ovo mi je bilo zbunjujuće i moram da priznam da nisam nešto preterano uživala u čitanju, naročito druge polovine knjige. 


    Međutim, jedna druga knjiga me je sasvim očarala. U pitanju je mlada autorka Ketrin Randel, koju sam u par navrata pominjala, i njena nova knjiga Dobri kradljivci. Radnja se dešava u Njujorku 30-ih godina. Glavna junakinja priče je devojčica Vita, čijeg dedu je iskoristio ozloglašeni gospodin Sorotore i na prevaru mu oteo zamak. Vita, lutajući gradom i pokušavajući da što više sazna o Sorotoreu, upoznaje devojčicu Svilu, koja džepari po ulici i dvojicu dečaka iz ruskog cirkusa Samjuela i Arkadija. Videvši koliko njen deda pati, nakon što mu je voljena supruga preminula i kome je jedina uspomena na nju (smaragdna ogrlica koju joj je poklonio) ostala zarobljena u zamku, Vita odlučuje da napravi plan da, uz pomoć svojih drugara, provali u zamak, nađe ogrlicu i vrati je dedi. Poduhvat deluje neizvodljivo, ali Vita ima svesku u kojoj brižljivo razrađuje svaki detalj svog plana i odlučnost na kojoj bi joj mnogi pozavideli. Ali, od ideje do realizacije, put je dug. I kao što to obično biva, svaki savršeni plan ima svoje nedostatke, a njihova dečija domišljatost će im pomoći da ih prevaziđu...

Patkice nemaju veze ni sa čim, tu su samo zato što su slatke


среда, 9. фебруар 2022.

Devojčice i dečaci

 

    Devojčica Sofija i zečija devojčica Mimi su krenule u školu. Nekako sumnjam da je Sofija ikad u svom životu pomislila da će voditi zeca u haljini bilo gde, a kamoli u školu. Imala je, doduše, tamo odakle je došla (sad joj se to činilo tako daleko), mačka Markišu, sivo-tigrastog, ali on nije znao ni da čita, ni da računa. Uglavnom je jeo, spavao i preo. Pa, stvari će morati malo da se promene za Markišu, kad se bude vratila kući. Ako se bude vratila. Mada ni ovde, u Dolini Mesečine, nije bilo loše. Nutkali su je slatkišima na svakom koraku i stalno se sekirali da li je dovoljno jela. A kod kuće joj je mama branila da jede slatkiše i pije sokove, posebno pre ručka, što je Sofija naročito volela da radi. I dok tako ide ulicom sa malom Mimi, već razmišlja kako će u povratku svratiti do poslastičarnice gospođe Bube na neki od njenih ukusnih kolača. Uz to će dobiti i čaj. Ovde je takav običaj, koji joj je u početku bio čudan. Jer zašto bi neko pio vruću vodu u kojoj plivaju neke travke? Ali sad se već navikla, pa čak je počelo i da joj se dopada...
***

  Što se knjiga tiče, do ruku mi je došla trilogija nemačke književnice Eve Feler (Eva Völler) pod nazivom Magična gondola. Pročitala sam dva dela, dok treći čeka na polici :) Pripadaju žanru fantastike i namenjene su uzrastu od 13+ godina. Moram da priznam da mi se prvi deo, Čarolija vremena, više dopao. Ana ima 17 godina i veliko je razočaranje za svoje roditelje. Tata joj je arheolog, a mama docent fizike. A Ana ponavlja razred. Pa se roditelji pitaju da li je ona, zaista, njihova ćerka. Odlaze na odmor u Veneciju i tamo prisustvuju trkama gondola. U nekom momentu Ana će među mnoštvom crnih gondola uočiti jednu sasvim neobičnu i drugačiju gondolu crvene boje, kojom krmani starac sa povezom preko oka i u neobičnoj odeći neke sasvim druge epohe. U želji da je bolje osmotri, upašće u vodu i izaći s druge strane vremena - u Veneciju s kraja XV veka. Ono što se meni ovde dopalo je što nam autorka prilično realistično dočarava način života tog vremena, velike razlike u staležima, način lečenja ondašnjeg sveta, odevanje i održavanje lične higijene (ili, tačnije, neodržavanje). Da bi mogla da se vrati kući, Ana mora da obavi neki zadatak, ali ne zna kakav. A u rešavanju te zagonetke, pomoćiće joj ljudi koje tamo sreće, ali i još neki putnici kroz vreme iz njenog vremena. Bilo je zabavno što ona, kad je prešla u drugo vreme, više nije mogla da izgovori reči iz svog vremena poput ajpod, net, fejsbuk...već su se same reći prevodile u odgovarajući ekvivalent tadašnjeg vremena. Pa, kad bi pokušala da kaže "gde mi je ajpod", izgovorila bi "gde mi je ogledalo", tako da bi rečenice povremeno postajale potpuno besmislene. U svakom slučaju, vrlo simpatične knjige za one koji vole avanture i put u nepoznato, pri čemu mogu dosta toga i da nauče iz istorije.

***

I na kraju - dečaci. Da, ovi grozni macani nam zadaju mnogo problema. Mog Srleta nije bilo skoro četiri dana. Već sam ga bila otpisala, ali uprkos tome, kao manijak otvarala vrata na svakih petnaest minuta i virila napolje u nadi da će se pojaviti. I u ponoć i u pet ujutru. Bila sam očajna. Četvrti dan se pojavio, kao da se ništa nije desilo. Nije pristojno da napišem ovde šta sam mu rekla kad sam ga videla, ali sam mu, sve najlepše što sam našla u frižideru, dala da jede. Život će mi skratiti ove grozne životinje. Jedva čekam da prođe februar...

субота, 29. јануар 2022.

Čajanka u Dolini


    Prilično dugo je vladalo zatišje u Dolini Mesečine. Što zbog mojih obaveza, što zbog korone, koju smo preležali porodično. Doduše, piskarala sam i moja priča je krenula u nekom sasvim neočekivanom pravcu. Kako će sve da se završi i da li će uopšte - nemam pojma. Ali putovanje je zabavno.
    Ne znam da l' zato što je napolju sneg i led ili što sam, nekako, postala zimogrožljiva ove zime po prvi put u životu, tek u Dolini je sad leto i naše društvance sačinjeno od Sofije, gospa Eme i Kristifora, bezbrižno uživa u popodnevnom čaju i kolaču sa cimetom i čokoladom, dok se napolju čuje zvuk zrikavaca i lenjo zujanje bumbara. Prava seoska idila, kojoj bih rado sada prisustvovala. Sva sreća te je čovek obdaren maštom, pa može da zamišlja da je bilo gde na svetu. Čak i na izmišljenim, nepostojećim mestima...
***

    Macani su porasli (u prevodu natovili se kao dva praseta, a i Miša može da im se pridruži kao treći). Polako se izlazi iz zimskog sna i ulazi u februar, pa pretpostavljam da će sad da krene mršavljenje. Možda neko misli da je lepo da se, u ove hladne dane, čovek ušuška u krevet i da ga mačka greje. E, pa, nije zabavno uopšte. Do tri ujutro i kojekako, ali od tri počinje žurka. Jedne noći je Srle stavio zadnjicu na moje uvo (sreća pa sam bila pokrivena ćebetom preko glave), i ja sam se, onako sanjiva, koprcala da ga sklonim odatle, ali nisam uspela. Šest i po kila na mojoj glavi! Od tad više ne spava u mojoj sobi :)
***

    Čitala sam baš puno svega i svačega, ali moram da izdvojim jednog pisca. U stvari to mu nije primarno zanimanje. On je scenarista, koji je napisao dve knjige. U pitanju je Grejem (negde ga prevode i kao Grejam) Mur, a knjiga koju želim da pomenem je roman Poslednji dani noći. Radnja je smeštena u Njujork pred sam kraj XIX veka, kada započinje uvođenje električnog osvetljenja na ulice i u domove bogatih Amerikanaca. Svet je na prekretnici stoleća, nauka je u punom zaletu, novi izumi se patentiraju skoro svakodnevno, konkurentske firme se bore za prevlast na tržištu, tužakaju jedni druge u vezi prava za upotrebu određenih patenata. Tomas Edison tuži Džordža Vestinghausa zbog uoptrebe sijalice, čiji je patent on zaštitio. Vestinghaus angažuje mladog i potpuno neiskusnog advokata Pola Kravata, koji tek što je završio fakultet i nikada u životu nije samostalno vodio ni jedan slučaj, da vodi parnicu. Sve je ružno i prljavo i opasno po život, jer je u pitanju veliki novac. A usred sveg tog ludila se pojavljuje Nikola Tesla, kao neki zaneseni princ, koji je potpuno van svega i koga novac uopšte ne interesuje, već samo mogućnost da realizuje svoje ideje. Knjiga je zasnovana na istinitim događajima i mnoge su stvari tačne. Na samom kraju knjige pisac sam navodi detalje koji su istiniti, a koje je on izmislio ili, na neki način, izmenio. Vidi se da odlično poznaje materiju i da ju je dobro proučio pre nego što je počeo da piše. Meni je knjiga bila potresna i dirljiva zbog Tesle, čiju su dobrotu i zanesenost svi iskorišćavali. Svakako vredi da se pročita, jer će, vrlo verovatno, podstaći čitaoca na dalje istraživanje. Ja ću priču završiti onako kao i pisac - na Nijagarinim vodopadima, gde je 2006. postavljen spomenik Tesli u znak zahvalnosti za izgrađenu prvu hidrocentralu na vodopadima.

среда, 11. август 2021.

Polarni lisac, tapete i antikvarni servis za čaj

Moja mala bela plavooka polarna lisičica

    Moja sestra od strica ima jednu prastaru mačku koja se zove Siniša. Ženka je, ali to nema značaja kad su imena u pitanju. Ne zna se koliko ima godina, ali mi se čini da, otkako živim u Ruđincima, i ona je tu. Mi je od milošte zovemo Ćora ili Ćoki, zato što ne vidi na jedno oko. Neverovatno je da se ta mačka i dalje maci. Prošle godine je imala dva mačeta Šilju i Ljilju, oboje duguljasti, šiljasti i zrikavi...i, začudo, oboje su srećno udomljeni. Ali ove godine, Ćora je rešila da nas iznenadi i donela je na svet dva najlepša mačeta koja sam ikad videla (nek ne zamere Srle i Buca, oni van svih kategorija :))


    Ovo su beli mačak Miša i njegova sestra Maša. Inače, ja sam im kuma, kao i prethodnoj ekipi. Oboje su, u nekom trenutku, bili plavooki, ali sam mislila da će to biti tako samo dok su mali. Sad već imaju nekoliko meseci i Mašine oči su postale zelene, ali se Mišine oči nisu promenile.


    Mislim da je Miša albino, jer ne znam kako bi drugačije obična seoska mačka mogla da ima plave oči. Pored lepe i neobične spoljašnjosti, ima divnu narav, umiljat je i voli da se mazi i prede čim ga neko pipne :) Moji ukućani su počeli da me optužuju kako zanemarujem Srleta, ali to nije istina. Srle je ljubimac broj jedan, ali kako mogu da ne volim i ovog drugog mačka kad me pogleda ovako tirkizno.

***

    Pre par dana sam se upistila u neverovatnu avanturu. Planiram da to uradim već godinu dana i konačno je došao taj momenat. Lepljenje tapeta! Kad pogledate neki od jutjub snimaka, sve deluje neverovatno jednostavno. Isečete na trake, namažete lepkom, šljepite na zid, viškove isečete skalpelom...ma, lepota. I tako opremljena valjcima, četkama, lepkovima, libelom i viskom, i puna entuzijazma započela sam sa radom. Šta da kažem, već posle prve šlajfne sam proklinjala dan kad mi je to uopšte palo na pamet, a posle četiri-pet sati rada (tu uračunavam i pripremu lepka i impregnaciju zida), došlo mi je da sve izgulim i zapalim. Pregradni zidovi su mi od gipsanih ploča, pa samim tim i toliko glatki da jedva i boja prianja na njih, a kamoli tapete. Malter je otpadao i lepio se po tapetama, a onda one nisu lepo pianjale za zid. Višak tapete, na plafonu sam jedva isekla, a ivice izgledaju kao da ih je grickao miš, a zid je, na tim mestima potpuno izguljen. Tako da sam morala da kupim boju za krečenje, a pojma nisam imala koja je njena šifra. Tako da sam izgulila delić boje sa zida, ubacila u selotejp i sa tim otišla u farbaru. I gle čuda, potrefim potpuno istu boju, iako je u ponudi bila gomila tirkiznih nijansi. Na kraju sam sve te oguljene delove ošmirlala i prefarbala, tako da se sad ništa ne primećuje. Posle svih muka i peripetija, shvatila sam da, uopšte, ne izgleda toliko loše. Pritom su se i Kisa i Joja oduševile kad su videle, tako da sam i ja sada zadovoljna (bez obzira na to što ivice i dalje izgledaju kao da ih je grickao miš - može biti da sam baš tako htela :)). Ovaj stil bi mogao da se nazove country shabby chic :D


    
Evo kako je bilo, a kako je sad.

Ovoja moj zidić je 2,90 cm širine i 2,70 visine, ali je meni delovao kao Kineski zid.


***


    Na kraju smo Kisa i ja, u mojoj novoj kuhinji, priredile jednu čajanku. Ali povod nisu bile tapete, već jedno moje neočekivano otkrovenje. Čajni servis, koji sam kupila pre nekoliko godina preko limunda i to vrlo jeftino, je, zapravo, antikvarni, a da ni prodavac ni ja to nismo znali. Ovaj servis sam upotrebila svega dva-tri puta, bojeći se da ga ne oštetim. Toliko deluje krhko i šoljice su toliko tanke da se bojim da ću ih slomiti dok ih perem. Međutim, rešila sam da ga izvadim iz kutije i stavim u stalnu upotrebu. I dok sam ih prala zaintrigirao me je kitnjasti žig na dnu sa natpisom Alt Schönwald. Surfujući po internetu otkrijem da se takav žig koristio 30-ih godina dvadesetog veka i čak sam našla servis istog oblika na nekom stranom sajtu, samo drugačijeg dezena, koji se, takođe, datira u to vreme. I, eto, povoda za čajanku.