Polarni lisac, tapete i antikvarni servis za čaj

Moja mala bela plavooka polarna lisičica

    Moja sestra od strica ima jednu prastaru mačku koja se zove Siniša. Ženka je, ali to nema značaja kad su imena u pitanju. Ne zna se koliko ima godina, ali mi se čini da, otkako živim u Ruđincima, i ona je tu. Mi je od milošte zovemo Ćora ili Ćoki, zato što ne vidi na jedno oko. Neverovatno je da se ta mačka i dalje maci. Prošle godine je imala dva mačeta Šilju i Ljilju, oboje duguljasti, šiljasti i zrikavi...i, začudo, oboje su srećno udomljeni. Ali ove godine, Ćora je rešila da nas iznenadi i donela je na svet dva najlepša mačeta koja sam ikad videla (nek ne zamere Srle i Buca, oni van svih kategorija :))

    Ovo su beli mačak Miša i njegova sestra Maša. Inače, ja sam im kuma, kao i prethodnoj ekipi. Oboje su, u nekom trenutku, bili plavooki, ali sam mislila da će to biti tako samo dok su mali. Sad već imaju nekoliko meseci i Mašine oči su postale zelene, ali se Mišine oči nisu promenile.

    Mislim da je Miša albino, jer ne znam kako bi drugačije obična seoska mačka mogla da ima plave oči. Pored lepe i neobične spoljašnjosti, ima divnu narav, umiljat je i voli da se mazi i prede čim ga neko pipne :) Moji ukućani su počeli da me optužuju kako zanemarujem Srleta, ali to nije istina. Srle je ljubimac broj jedan, ali kako mogu da ne volim i ovog drugog mačka kad me pogleda ovako tirkizno.

***

    Pre par dana sam se upistila u neverovatnu avanturu. Planiram da to uradim već godinu dana i konačno je došao taj momenat. Lepljenje tapeta! Kad pogledate neki od jutjub snimaka, sve deluje neverovatno jednostavno. Isečete na trake, namažete lepkom, šljepite na zid, viškove isečete skalpelom...ma, lepota. I tako opremljena valjcima, četkama, lepkovima, libelom i viskom, i puna entuzijazma započela sam sa radom. Šta da kažem, već posle prve šlajfne sam proklinjala dan kad mi je to uopšte palo na pamet, a posle četiri-pet sati rada (tu uračunavam i pripremu lepka i impregnaciju zida), došlo mi je da sve izgulim i zapalim. Pregradni zidovi su mi od gipsanih ploča, pa samim tim i toliko glatki da jedva i boja prianja na njih, a kamoli tapete. Malter je otpadao i lepio se po tapetama, a onda one nisu lepo pianjale za zid. Višak tapete, na plafonu sam jedva isekla, a ivice izgledaju kao da ih je grickao miš, a zid je, na tim mestima potpuno izguljen. Tako da sam morala da kupim boju za krečenje, a pojma nisam imala koja je njena šifra. Tako da sam izgulila delić boje sa zida, ubacila u selotejp i sa tim otišla u farbaru. I gle čuda, potrefim potpuno istu boju, iako je u ponudi bila gomila tirkiznih nijansi. Na kraju sam sve te oguljene delove ošmirlala i prefarbala, tako da se sad ništa ne primećuje. Posle svih muka i peripetija, shvatila sam da, uopšte, ne izgleda toliko loše. Pritom su se i Kisa i Joja oduševile kad su videle, tako da sam i ja sada zadovoljna (bez obzira na to što ivice i dalje izgledaju kao da ih je grickao miš - može biti da sam baš tako htela :)). Ovaj stil bi mogao da se nazove country shabby chic :D

    

Evo kako je bilo, a kako je sad.

Ovoja moj zidić je 2,90 cm širine i 2,70 visine, ali je meni delovao kao Kineski zid.

***

    Na kraju smo Kisa i ja, u mojoj novoj kuhinji, priredile jednu čajanku. Ali povod nisu bile tapete, već jedno moje neočekivano otkrovenje. Čajni servis, koji sam kupila pre nekoliko godina preko limunda i to vrlo jeftino, je, zapravo, antikvarni, a da ni prodavac ni ja to nismo znali. Ovaj servis sam upotrebila svega dva-tri puta, bojeći se da ga ne oštetim. Toliko deluje krhko i šoljice su toliko tanke da se bojim da ću ih slomiti dok ih perem. Međutim, rešila sam da ga izvadim iz kutije i stavim u stalnu upotrebu. I dok sam ih prala zaintrigirao me je kitnjasti žig na dnu sa natpisom Alt Schönwald. Surfujući po internetu otkrijem da se takav žig koristio 30-ih godina dvadesetog veka i čak sam našla servis istog oblika na nekom stranom sajtu, samo drugačijeg dezena, koji se, takođe, datira u to vreme. I, eto, povoda za čajanku.

Studio za animaciju "Brlog"

  Upravo je započela moja godišnja animacijska avantura, tj. pravljenje video najave za festival klasične muzike. I to je nešto što ja veoma volim da radim, iako mi je, priznajem, i prilično teško. Pripreme su dugotrajne i dok stignem do animiranja totalno sam smorena :) Šalim se, svakako uživam u procesu, jedino mi bude naporno kad počnem da se kvarcujem sa sijalicom od 200w, jer, jelte, sijalica koja stoji ispod ovih mojih silueta mora da bude jaka. E sad, uslovi u mom bajnom studiju su se malo poboljšali u odnosu na prethodne godine. Kolege Peđa i Gagi su mi napravili skalameriju ili stalak koji drži fotoaparat tačno iznad ove moje scenografije. Liči na stočić sa drvenim nogarima, a odozgo je stiropor koji na sredini ima rupu za objektiv. To je naš zajednički patent, koji mi prilično olakšava posao. Takođe sam počela da koristim i dva stakla, posebno za pozadinu, posebno za lutkice. Nemam pojma zašto to nisam pre uradila, jer to toliko pojednostavljuje pomeranje marionata i sprečava da se lutke kače za elemente pozadine i, naravno, da se pozadina pomera.

Možda će redosled zvučati čudno, ali posao uvek započinjem od muzike, koja mi u velikoj meri odredi kakve ću likove praviti i šta će oni da rade. Izabrala sam Mocartovu serenadu za duvače Gran partita III stav i to objašnjava ovu moju mlađariju koja svira duvačke instrumenta i to: obou, bas klarinet, fagot i hornu. I ti su instrumenti zaista i prisutni u kompoziciji. Zašto Mocart? Pa zato što je njegova muzika toliko radosna i vedra i puna neke mladalačke nade, da se, istog trena kad je čuje, čovek oseti preporođeno. A to je ono što nam svima u ovom momentu treba. Lutkice su smeštene u edvardijanski period. Nema veze sa Mocartom, ali se meni dopada stilski, mnoštvo karnera, naramenica i lokni :) Sad mi još samo ostaje da ove moje lutke pokrenem 😅

 

Ja u raznim fazama izrade pozadine i lutkica (prosto ne mogu da verujem kolike su mi šake, kao nekom fizikalcu koji radi na građevini 😁)

***

    Nekako sasvim u duhu ovih mojih radova je i knjiga koja mi je obeležila protekle dve nedelje, a to je Ketrin Vudfajn i knjiga iz ciklusa The Sinclair's Mysteries - The jewelled moth iliti Dragulj u obliku noćnog leptira. Ovo je druga njena knjiga koju čitam i priznajem da sam uživala u njoj isto kao i u prvoj. Sofi i Lil su najbolje drugarice i rade u Sinklerovoj robnoj kući. Sofi radi na odeljenju za prodaju damskih šešira, a Lil je manekenka koja prezentuje modele bogatim kupcima a pritom je i pozorišna glumica. Ali njih dve nisu samo to. One se u slobodno vreme bave detektivskim poslom i rešavaju nerazrešive slučajeve. Njihov zadatak je da otkriju ko je mladoj debitantkinji Veroniki ukrao dragulj u obliku leptira, koji je dobila od bogatog i dosta starijeg udvarača lorda Bokasla. Stvari će se zakomlikovati kad se jednog dana telo njene drugarice Emili pojavi u reci. Sofi će u njenom džepu pronaći nestali dragulj. Da li je ona kradljivica ili joj je neko smestio? Ili su u pitanju neke mnogo mračije stvari? Da li je u to umešan i čuveni zlikovac koga zovu Baron i čije lice niko nije video osim Sofi? Vrlo zanimljivo... Inače, naslovna strana prigazuje Sofi i Lil na maskembalu, prerušene u kineskinje, kako kradom odlaze do Bokaslove radne sobe ne bi li pronašle neka sumnjiva dokumenta.

Božić u maju

E, baš, mi nešto došlo da u Dolini Mesećine sad bude Božić i da se dele pokloni. Na kraju krajeva, tamo važe sasvim druga pravila, tako da mogu da slave Božić u maju. Iako su se pre par nedelja tukli, Sofa i Kristifor revnosno i puna srca razmenjuju poklone. Jer, zašto da ne! Ništa strašno što su se malo vukli za uši i kosu...Možda će neko primetiti da stoje ispred radnje sa igračkama koju drži gospođa Mili. I možda se neko pita ko je ta vrla gospođa. E, pa nemam pojma! Nešto mi se vrzma po glavi, ali još uvek nisam sasvim sigurna. Bitno je da je ime tu , a ona će se već pojaviti za koju nedelju skockana i u elementu :)

Moji pokušaji da fotografišem svoj rad su se neslavno završili, jer mi je jedan mali smarač sve vreme dosađivao. Na kraju sam odustala i rad skenirala u delovima, pošto je veči od skenera, i na kraju ga spojila. A smor je, naravno, dobio svoju porciju maženja :)

***

Što se knjiga tiče, svašta mi je u skorije vreme prošlo kroz ruke, ali ništa nije ostavilo naročiti utisak. Možda je do mene. Ili nisam u elementu ili sam ostarila i prozlila se kao i mnogi drugi :D U skorije vreme sam otrkila Umberta Eka i raspametila se čitajući Ime ruže, pa sam time inspirisana nabavila još par nejgovih knjiga. Te sam tako uzela Praško groblje i posle pedesetak strana odustala, jer sve odiše tako negativnom atmosferom da vam, prosto, pozli. Možda ću joj se nekad vratiti, ne znam... Knjigu Čudesna potraga Bruk Dejvis sam kupila kao dečiju, ali ona to uopšte nije. Pokušavam da zamislim decu ili roditelje kad dođu do pred kraj knjige i nalete na jednu scenu koja je meni, moram da priznam, bila grozna. Hahaha Možda nekome ne bi bila grozna, ali deci će sigurno biti :) Ta knjiga mi je većim delom bila simpatična. Govori o sedmogodišnjoj devojčici Mili (ha, evo tek sad shvatam odakle sam uzela ime), koja se suočava sa smrću svog tate i odjednom shvata da su sve stvari prolazne. A onda je jednog dana mama ostavi u prodavnici veša u tržnom centru i nikada se više ne vrati. Međutim Mili nije sama, naći će dvoje prijatelja Karla Daktilografa, koji ima 87 godina i Agatu Pantu od 82. Njih troje će krenuti u potragu za Milinom mamom. Na tom putešestviju će im se svašta izdešavati, a mi ćemo shvatiti da kršenje pravila  može da bude mnogo zabavno i da su predstave koje imamo o starim ljudima sasvim pogrešne.

Gospođa Buba sa svoja dva sina

Ova scena je, u stvari, kao fotografija iz nekog starog albuma i prikazuje mladu gospođu Bubu (to je ona fina teta sa poslastičarnicom) sa sinom Ježićem (budućim poštarom koji će gospodinu Lascu doneti neke važne vesti) i usvojenim sinom Borisom, hrčkom pronađenim u leji šargarepe. Boris bezbrižno spava ušuškan u plavo ćebence i ne znajući da ne pripada toj porodici i da nije pravi jež. Nemam pojma kako je dospeo u Dolinu Mesečine. Svima je to misterija, pa i sveznajućoj gospa Kati. I pitam se, ponekad, hoće li jednog dana pronaći svoju pravu porodicu. Za sada je srećan u Dolini, gde ga svi vole. Čak i mali zlobni Kristifor :)

***

Evo jedne čarobne knjige koju sam sasvim slučajno našla na Kupindu i platila je 190 dinara. Da čovek ne poveruje. Mislim da prodavac nije znao šta prodaje. Veliki sam ljubitelj akvareliste Gordona Beningfilda i imam već nekoliko knjiga sa njegovim radovima, naručenih iz Engleske preko sajta Abe Books. Tako da mi je bilo čudno kako se ova knjiga našla kod nas u Srbiji. Pomislim ponekad da bi i moja predivna biblioteka mogla tako da završi. Mislim da ću je dati na staranje Kisi, uprkos tome što mi je prosula vodu na Rašajskog i podvijala listove na Šekspiru :) Bilo kako bilo, ova knjiga je bogato ilustrovana scenama iz seoskog života. Tu su nepregledni pašnjaci po kojima pasu ovce, livadsko cveće, ptice, insekti, poljski miševi...i, naravno, pesme poznatih engleskih pesnika koje pevaju o prirodi. 

Sofija i Kristifor: prva tuča

Iznenadila sam se kad sam videla da mi je ovo jubilarni stoti post po redu i da je 11. aprila bilo punih devet godina kako piskaram ovde. Verujem da sam se nalupetala kojekakvih gluposti :) Sreća je pa nikad ne čitam ponovo ono što sam napisala. U svakom slučaju, bilo je zabavno i bilo bi lepo da potraje još toliko. Žao mi je samo što su mnogi koje sam čitala, odavno prestali da pišu.

Dakle, da se vratimo priči o Sofiji, slučajno zalutaloj u Dolinu Mesečine. Na ilustraciji se vidi kako ona drma Kristifora za uvo i svako bi pomislio da je ona zla i podmukla devojčica koja zlostavlja malog, bespomoćnog miša. Ali, malo ko zna šta je tome prethodilo. Sofija je ušla u dnevnu sobu i tamo po prvi put ugledala Kristifora, kako umače prst u belu kafu i šara po stolnjaku. Pružila je ruku da se upozna, ali on ju je iz čista mira ugrizao za prst, nakon čega ga je ona potegla za uvo, a on pokušao da je zgrabi za kosu. Tako ih je zatekla gospođa Ema. A pošto je gospođa Ema bila mišica sa iskustvom i poznavala je Kristifora previše dobro, znala je da Sofija nije ništa kriva. Osim, možda, što je posedovala prgav temperament, koji je vrlo teško obuzdati u takvoj situaciji. Stoga se gospođa Ema napravila kao da se ništa ne dešava i mirno pozvala decu na doručak...

***

Klub ubistava četvrtkom. Odmah su mi se dopali naslov i korice, tako da sam je poručila čim je izašla u prodaju. Radnja je smeštena u Kent u Engleskoj u elitni komleks za bogate penzionere. Na tom mestu se nekada nalazio ženski manastir, ali kada je poslednja kaluđerica umrla 2005. imanje je prodato i na njemu su napravljeni luksuzni stanovi za stare. Jedino što je ostalo iz tog starog vremena je kapela i groblje. Većina tamošnjih stanovnika svoje vreme provodi gledajući TV, šetajući i pijući čaj. Ali ne baš svi. Elizabet, Džojs, Ibrahim i Ron se sastaju svakog četvrtka u sobi za slagalice i pokušavaju da razreše ubistva koja su se desila u prošlosti, a koja su ostala nerazjašnjena. Sve dok se jednog dana ne dogodi pravo ubistvo i četvoro prijatelja pomisle da bi mogli da pomognu policiji u istrazi...Knjiga je stvarno šarmantna i duhovita. Likovi su vrlo simpatični, mada moram da priznam da se previše imena provuklo i da u nekom momentu nisam mogla da se setim ko je ko :) I sve je bilo sjajno, dok nismo počeli da se približavamo kraju i počele da se otkrivaju informacije, čiji je zadatak bio samo da nas zbune. Englezi to zovu red herring. Ne znam da li mi imamo naziv za to. U svakom slučaju previše lažnih tragova i skretanja sa teme. 'Ajd' jednom, i drugi put, al' već treći sam se smorila. A najžešće od svega je to što ubica na kraju uopšte nije uhvaćen. Četvorka ga je otkrila, ali nisu hteli da ga prijave policiji. A lik je ubio dvoje ljudi iz osvete, jer su mu, pre više godina, ubili prijatelja. Shvatam u čemu je problem. Današnji čovek je toliko toga video, čuo, pročitao, da više ništa ne može da ga iznenadi. Ali, ljudi žele i dalje da budu iznenađeni i zaprepašćeni raspletom. I zato stvaraoci pribegavaju raznim smicalicama. Sve u svemu, nisam baš preterano oduševljena. Očekivala sam više, priznajem. Šteta, pošto je imalo potencijala.

Kristifor

 

Kristifor čita mamina pisma

Premda je moja sopstvena kreacija, Kristifor me strahovito nervira. Ipak, pokušala sam da nađem opravdanje za njegovo bezobrazno ponašanje. I činjenica je da neki razlog za nečije loše ponašanje uvek postoji. Samo kad bismo imali vremena i nerava da te razloge pronalazimo. E, sad, pošto je Kristifor književni lik, koji je vrlo važan deo moje priče, ja sam rešila da pokažem dve strane njegove pirode. To bi trebalo da nam objasni da on nije po prirodi loš, već da je takav postao usled nekih nesrećnih okolnosti. Ipak, on jeste i ostaće biće koje izaziva ambivalentna osećanja, prosto zato što takva bića postoje i mi sa njima komuniciramo i delimo životni ili radni prostor. Još uvek nisam uradila ilustracije koje bi trebalo da ga pokažu u elementu, tj u punom naboju njegovog bezobrazluka. Možda zato što ne želim da drugi imaju loše mišljenje o njemu :) Sad zvučim kao jedna od onih majki koje svom nevaspitanom detetu sve tolerišu :)))) Elem, Kristifor je ovde prikazan kako čita majčina pisma. Možda se neko seća, njegova mama je madam Lili, rođena sestra gospođe Eme. Ime je dobio po čuvenom moreplovcu Kristiforu Kolumbu, ali za sada nije pokazao da ga je dostojan. Kristiforov tata je poginuo u dvoboju, a njegova mama se preudala za vikonta de Surija. Oni su trenutno na safariju u Africi. I tako Kristifor, kad ostane sam, zaključa se u svoju sobu i uz svetlost petrolejke iščitava pisma, koja su već toliko puta pročitana...Nedostaje mu mama. Ona je najnežnije biće na planeti. Premda je, i dok su bili zajedno, svako veče provodila po balovima, ipak je noću svraćala u njegovu sobu da ga poljubi u čelo i ušuška u ćebence...Jadni naš Kristifor. Eto, sad mi ga je tako žao...

***

Evo knjige koja me je duboko potresla. U pitanju je mađarski pisac Šandor Maraj i roman Sveće gore do kraja. Priča započinje u dvorcu ušuškanom u divlji predeo u kome samotnjački živi ostareli general Henrik tj. životari svojom uobičajenom i dosadnom rutinom, sve dok ne dobije pismo svog negdašnjeg najboljeg i nerazdvojnog prijatelja Konrada sa kojim je služio u istom puku i koji je svako veče provodio u društvu generala i njegove žene Kristine. Rastali su se pre 41 godinu, zbog nekog incidenta u lovu i od tada više nisu progovorili. General očekujući gosta, počinje da se priseća kako su se zbližili još kao dečaci u internatu. Kako je Konrad uvek bio specifičan i drugačiji od ostalih, suptilan, kako je voleo muziku, dok je general bio jednostavnije i otvorenije prirode. Uskoro će se "prijatelji" sresti i saznaćemo razlog za njihov rastanak: Konrad je, dok su bili u lovu podigao pušku i nanišanio na generala. Ali ipak nije opalio. Nije mogao. Što ne umanjuje baš mnogo veličinu izdaje koje je general osetio. Nakon toga incidenta Konrad odlazi u inostranstvo. General narednu 41 godinu provodi razmišljajući o onom što se desilo i zašto se desilo i kako je moguće da je na toliku njegovu bratsku ljubav odgovreno na takav način. Ta izdaja je, za njega, tako velika i bolna, da se od nje nikad neće oporaviti, a momenat kad se sretnu biće mogućnost da se izravnaju računi...Verbalno, naravno :). Jer, nekad vam je samo potrebno da nekome nešto kažete i da konačno stavite tačku na sve. U tom razgovoru se otkrivaju mnoge stvari, koje jadni general u svojoj naivnosti i dobrodušnosti nije mogao ni da sluti. A neke će, ipak, ostati tajna. Možda je tako i bolje...

***

Canon ili Nikon, pitanje je sad? Ja kažem - oba :)

Češljanje i istaživanje

 

Gospođa Ema češlja Sofiju

Većina stanovnika Doline Mesečine, bila je pomalo zbunjena Sofijinim izgledom. Nikom nije bilo jasno zašto ona nema krzno, premda ju je gospodin Lasac predstavio kao daleku rođaku iz roda mustela depilis tj. lasicu beskrznašicu. Jedino je na glavi imala oroman žuti rep, koji je kod ostalih životinja rastao na sasvim drugom mestu, što je stanovnike ljupkog seoceta takođe dovodilo u zabunu. Jadna naša gospođa Ema, kako se samo našla u čudu kad je, posle prve noći provedene u njenoj kući, Sofija sišla raščupana sa čupercima koji su joj padali preko lica. Bilo joj je odmah jasno da je tom čudnovatom, dugom repu potrebna specijalna nega. I evo nas u Eminom krojačkom kutku, prisustvujemo češljanju jadne Sofije (a češljanje je jedna od njenih najmrskijih obaveza), kako strpljivo podnosi nespretno Emino odmršavanje čvorova na njenoj glavi.

***

Evo sveže pročitane nove dečije knjige. Priznajem da sam se baš radovala kad sam je uzela u ruke, jer mi je došla kao odmor od (moram da priznam) ponekad opterećujuće književnosti za matorce. Već sam imala prilike da se sretnem sa delom ove autorke, a u pitanju je mlada engleska književnica Ketrin Randel, čiji mi je prvi roman Na krovovima Pariza, bio mnogo simpatičan. Sada nam se predstavlja romanom Istraživač. Avion leti iznad amazonske prašume. U njemu su pilot i četvoro dece, koja se međusobno ne poznaju. Odjednom pilotu pozli i avion se sruši u nedođiji u kojoj nema nikakvog nagoveštaja civilizacije. Pilot je poginuo, deca su preživela. Tu su dečak Fred, koji je najstariji,mislim da ima 12 godina. On je tužan i često zabrinut. Izgubio je majku kao sasvim mali, a otac mu je prezaposleni biznismen. Zatim bleda, plavokosa devojčica Kon, prgava i nervozna, živi sa baba-tetkom sa kojom se uopšte ne slaže. I na kraju, brat i sestra Lila i Maks, koji je najmlađi i ima samo 5 godina. Njihovi roditelji su naučnici i Lila prilično dobro poznaje prirodni i životinjski svet, a to znanje će im biti vrlo korisno u vremenu koje dolazi. I tako počinje preživljavanje...Knjiga je, zaista, uzbudljiva. Čim sam počela da je čitam podsetila me je na Sjenkijevičev roman Kroz pustinju i prašumu. Deca misle da su sasvim izgubljena i da ih tu nikad niko neće naći, sve dok u obližnjoj reci ne pronađu konzervu sardine. Tada će shvatiti da je neko već bio tu i to će im dati nadu da će se, ipak, spasiti.  Međutim, nikako ne očekuju da će osoba koju će sresti i od koje će očekivati pomoć, biti tako neprijateljski raspoložena prema njima. Čak im ni svoje ime nije rekao, pa ga oni nazivaju Istaživač. Naravno, kao što se može i pretpostaviti, vremenom se zbliže i postanu najbolji prijatelji :) I onda im on objasni zašto je tu usred prašume, potpuno sam. Cilj mu je da sačuva drevnu građevinu, koja se tu nalazi, od neželjenih uljeza, jer zna da čovek ima potrebu sve da uništi, sve da eksploatiše, ne razmišljajući o posledicama...Dakle, knjiga je zanimljiva, ima mnogo nepredviđenih zapleta i jezik je savremen, što će se deci, verujem, dopasti. Ono što meni smeta, jesu preterano detaljni opisi nekih odvratnih situacija (ljubitelj klasika, u kojima je sve fino spakovano, se buni u meni). Da li je baš neophodno da znam kako se Maksu slivaju slinci niz lice i kaplju na majicu? Ili kako izgledaju pečene dalkave noge tarantule? Sećam se da je i u prethodnoj knjizi bilo takvih stvari koje su mi smetale. Ali, to svakako nije razlog da se knjiga ne pročita :) Mislim da je i te kako vredi pročitati. To je, pre svega, priča o prijateljstvu, podršci i zajedništvu i govori nam koliko je važno da ljudi budu ujedinjeni.

***

I na kraju lepa Lara. 

Juče me je Mimi tako slatko nasmejala, kaže: Moram da operem ruke da mazim Laku :)

Opet Sofa i Mimi, ovaj put zagrljene

Naša priča se polako zahuktava. Sofija je u Dolini Mesečine pronašla nove drugare. Ne baš onakve kakve je imala u školi, jer njeni drugari nisu imali krzno, šape i brkove. Ali podjednako zanimljive i živopisne. Tu je najpre razmaženi i bezobrazni miš Kristifor, sa kojim je Sofija čak imala fizički obračun, ali su na kraju, ipak, sklopili primirje zbog ostalog društva. Zatim hrčak Boris, sušta suprotnost Kristiforu, dobar, vredan, ljubazan i omiljen kod svih starijih meštana Doline. I najzad mala Mimi, trapava zečica koja mašta da će jednod dana postati balerina. Jednog dana to društvance reši da ode na izlet do Laščeve stene, znamenito mesto na kom je ser Lasac, predak našeg profesora Lasca, junački izgubio život u borbi za svoje selo. I dok su deca pravila piknik na travnjaku, naiđe neki strašni oblak i stušti se takva oluja da su deca trčeći potražila zaklon i našla ga u jednom udubljenju u zemlji. I tako ušuškane u lišće i isprepadane munjama koje su prosecale nebo, devojčice su zaspale držeći jedna drugu u naručju, dok su gospodin Lasac i gospođa Ema kod kuće premirali od straha i brige...

***

Nedavno mi dođe na red da po prvi put pročitam Hardija i to roman Daleko od razuzdane gomile. Čudnovato je da se par mojih pokušaja da pročitam tu knjigu završilo tako što je knjiga nakon nekoliko pročitanih strana vraćena na policu. Inače, stvarno volim klasike i njihovu sporu radnju i uživam u dugim opisima prirode ili nečijeg duhovnog stanja. Valjda mi se nije udesio momenat, jer sada mogu da kažem da mi se roman stvarno dopao. Dopao mi se onako kako mi se dopada Bahova muzika, recimo. Na neki čudan način je odvojena od realnosti, pa ipak, slavi život, prirodu i čoveka. Ambijent u kome se radnja dešava je kao Eden u kome obitava jedna Eva tj. Batšiba Everdin (i sva ostala imena su biblijska), ali je problem što imamo tri Adama - udvarača, pa tako nastaje pomračenje u tom Raju :) Ja sam nekako dugo živela u uverenju da je pastir Gabrijel Ouk glavni junak priče, pa sam se iznenadila kad sam negde pročitala da to nije tako. Prosto sam uživala prateći njegov razvoj od naivnog i preterano iskrenog mladića do zrelog, stabilnog i muževnog čoveka. I dok su svi ostali imali različita obličja i lica, on se, nekako, polako menjao, ostajući istovremeno isti i dosledan. Podjednako moralna ličnost, ali zrelija. I iako ga je gospođica Everdin 'ladno otkačila, on ostaje dostojanstven u svojoj patnji. Pretpostavljam da lepoti njegovog lika doprinosi i to šta ga u jednoj od filmskih ekranizacija igra Natanijel Parker, koji je tu u svom najboljem izdanju i sasvim u elementu :) Inače, Tomas Hardi nikako nije voleo da živi u Londonu, nego se vratio u rodni Dorset. Njegova ljubav prema selu je u ovom romanu sasvim očigledna. Čitava radnja se dešava na njivama, na livadama tokom plašćenja ili čuvanja ovaca, pored reke...Jednom rečju, prava pastorala :) Interesantno je da su Hardija u to vreme opruživali za "slobodoumnost", jer remeti viktorijansko shvatanje braka. U nekom delu knjige Batšiba se pita zašto bi se udavala. Ima farmu, bogata je, situirana. Nema ništa protiv toga da bude nevesta, ali kad bi to moglo bez supruga... :) Neki je sveštenik čak spalio njegovu knjigu, na šta je Hardi prokomentarisao da je to, verovatno, uradio u očajanju jer ne može da spali njega :D