среда, 9. фебруар 2022.

Devojčice i dečaci

 

    Devojčica Sofija i zečija devojčica Mimi su krenule u školu. Nekako sumnjam da je Sofija ikad u svom životu pomislila da će voditi zeca u haljini bilo gde, a kamoli u školu. Imala je, doduše, tamo odakle je došla (sad joj se to činilo tako daleko), mačka Markišu, sivo-tigrastog, ali on nije znao ni da čita, ni da računa. Uglavnom je jeo, spavao i preo. Pa, stvari će morati malo da se promene za Markišu, kad se bude vratila kući. Ako se bude vratila. Mada ni ovde, u Dolini Mesečine, nije bilo loše. Nutkali su je slatkišima na svakom koraku i stalno se sekirali da li je dovoljno jela. A kod kuće joj je mama branila da jede slatkiše i pije sokove, posebno pre ručka, što je Sofija naročito volela da radi. I dok tako ide ulicom sa malom Mimi, već razmišlja kako će u povratku svratiti do poslastičarnice gospođe Bube na neki od njenih ukusnih kolača. Uz to će dobiti i čaj. Ovde je takav običaj, koji joj je u početku bio čudan. Jer zašto bi neko pio vruću vodu u kojoj plivaju neke travke? Ali sad se već navikla, pa čak je počelo i da joj se dopada...
***

  Što se knjiga tiče, do ruku mi je došla trilogija nemačke književnice Eve Feler (Eva Völler) pod nazivom Magična gondola. Pročitala sam dva dela, dok treći čeka na polici :) Pripadaju žanru fantastike i namenjene su uzrastu od 13+ godina. Moram da priznam da mi se prvi deo, Čarolija vremena, više dopao. Ana ima 17 godina i veliko je razočaranje za svoje roditelje. Tata joj je arheolog, a mama docent fizike. A Ana ponavlja razred. Pa se roditelji pitaju da li je ona, zaista, njihova ćerka. Odlaze na odmor u Veneciju i tamo prisustvuju trkama gondola. U nekom momentu Ana će među mnoštvom crnih gondola uočiti jednu sasvim neobičnu i drugačiju gondolu crvene boje, kojom krmani starac sa povezom preko oka i u neobičnoj odeći neke sasvim druge epohe. U želji da je bolje osmotri, upašće u vodu i izaći s druge strane vremena - u Veneciju s kraja XV veka. Ono što se meni ovde dopalo je što nam autorka prilično realistično dočarava način života tog vremena, velike razlike u staležima, način lečenja ondašnjeg sveta, odevanje i održavanje lične higijene (ili, tačnije, neodržavanje). Da bi mogla da se vrati kući, Ana mora da obavi neki zadatak, ali ne zna kakav. A u rešavanju te zagonetke, pomoćiće joj ljudi koje tamo sreće, ali i još neki putnici kroz vreme iz njenog vremena. Bilo je zabavno što ona, kad je prešla u drugo vreme, više nije mogla da izgovori reči iz svog vremena poput ajpod, net, fejsbuk...već su se same reći prevodile u odgovarajući ekvivalent tadašnjeg vremena. Pa, kad bi pokušala da kaže "gde mi je ajpod", izgovorila bi "gde mi je ogledalo", tako da bi rečenice povremeno postajale potpuno besmislene. U svakom slučaju, vrlo simpatične knjige za one koji vole avanture i put u nepoznato, pri čemu mogu dosta toga i da nauče iz istorije.

***

I na kraju - dečaci. Da, ovi grozni macani nam zadaju mnogo problema. Mog Srleta nije bilo skoro četiri dana. Već sam ga bila otpisala, ali uprkos tome, kao manijak otvarala vrata na svakih petnaest minuta i virila napolje u nadi da će se pojaviti. I u ponoć i u pet ujutru. Bila sam očajna. Četvrti dan se pojavio, kao da se ništa nije desilo. Nije pristojno da napišem ovde šta sam mu rekla kad sam ga videla, ali sam mu, sve najlepše što sam našla u frižideru, dala da jede. Život će mi skratiti ove grozne životinje. Jedva čekam da prođe februar...

субота, 29. јануар 2022.

Čajanka u Dolini


    Prilično dugo je vladalo zatišje u Dolini Mesečine. Što zbog mojih obaveza, što zbog korone, koju smo preležali porodično. Doduše, piskarala sam i moja priča je krenula u nekom sasvim neočekivanom pravcu. Kako će sve da se završi i da li će uopšte - nemam pojma. Ali putovanje je zabavno.
    Ne znam da l' zato što je napolju sneg i led ili što sam, nekako, postala zimogrožljiva ove zime po prvi put u životu, tek u Dolini je sad leto i naše društvance sačinjeno od Sofije, gospa Eme i Kristifora, bezbrižno uživa u popodnevnom čaju i kolaču sa cimetom i čokoladom, dok se napolju čuje zvuk zrikavaca i lenjo zujanje bumbara. Prava seoska idila, kojoj bih rado sada prisustvovala. Sva sreća te je čovek obdaren maštom, pa može da zamišlja da je bilo gde na svetu. Čak i na izmišljenim, nepostojećim mestima...
***

    Macani su porasli (u prevodu natovili se kao dva praseta, a i Miša može da im se pridruži kao treći). Polako se izlazi iz zimskog sna i ulazi u februar, pa pretpostavljam da će sad da krene mršavljenje. Možda neko misli da je lepo da se, u ove hladne dane, čovek ušuka u krevet i da ga mačka greje. E, pa, nije zabavno uopšte. Do tri ujutro i kojekako, ali od tri počinje žurka. Jedne noći je Srle stavio zadnjicu na moje uvo (sreća pa sam bila pokrivena ćebetom preko glave), i ja sam se, onako sanjiva, koprcala da ga sklonim odatle, ali nisam uspela. Šest i po kila na mojoj glavi! Od tad više ne spava u mojoj sobi :)
***

    Čitala sam baš puno svega i svačega, ali moram da izdvojim jednog pisca. U stvari to mu nije primarno zanimanje. On je scenarista, koji je napisao dve knjige. U pitanju je Grejem (negde ga prevode i kao Grejam) Mur, a knjiga koju želim da pomenem je roman Poslednji dani noći. Radnja je smeštena u Njujork pred sam kraj XIX veka, kada započinje uvođenje električnog osvetljenja na ulice i u domove bogatih Amerikanaca. Svet je na prekretnici stoleća, nauka je u punom zaletu, novi izumi se patentiraju skoro svakodnevno, konkurentske firme se bore za prevlast na tržištu, tužakaju jedni druge u vezi prava za upotrebu određenih patenata. Tomas Edison tuži Džordža Vestinghausa zbog uoptrebe sijalice, čiji je patent on zaštitio. Vestinghaus angažuje mladog i potpuno neiskusnog advokata Pola Kravata, koji tek što je završio fakultet i nikada u životu nije samostalno vodio ni jedan slučaj, da vodi parnicu. Sve je ružno i prljavo i opasno po život, jer je u pitanju veliki novac. A usred sveg tog ludila se pojavljuje Nikola Tesla, kao neki zaneseni princ, koji je potpuno van svega i koga novac uopšte ne interesuje, već samo mogućnost da realizuje svoje ideje. Knjiga je zasnovana na istinitim događajima i mnoge su stvari tačne. Na samom kraju knjige pisac sam navodi detalje koji su istiniti, a koje je on izmislio ili, na neki način, izmenio. Vidi se da odlično poznaje materiju i da ju je dobro proučio pre nego što je počeo da piše. Meni je knjiga bila potresna i dirljiva zbog Tesle, čiju su dobrotu i zanesenost svi iskorišćavali. Svakako vredi da se pročita, jer će, vrlo verovatno, podstaći čitaoca na dalje istraživanje. Ja ću priču završiti onako kao i pisac - na Nijagarinim vodopadima, gde je 2006. postavljen spomenik Tesli u znak zahvalnosti za izgrađenu prvu hidrocentralu na vodopadima.

среда, 11. август 2021.

Polarni lisac, tapete i antikvarni servis za čaj

Moja mala bela plavooka polarna lisičica

    Moja sestra od strica ima jednu prastaru mačku koja se zove Siniša. Ženka je, ali to nema značaja kad su imena u pitanju. Ne zna se koliko ima godina, ali mi se čini da, otkako živim u Ruđincima, i ona je tu. Mi je od milošte zovemo Ćora ili Ćoki, zato što ne vidi na jedno oko. Neverovatno je da se ta mačka i dalje maci. Prošle godine je imala dva mačeta Šilju i Ljilju, oboje duguljasti, šiljasti i zrikavi...i, začudo, oboje su srećno udomljeni. Ali ove godine, Ćora je rešila da nas iznenadi i donela je na svet dva najlepša mačeta koja sam ikad videla (nek ne zamere Srle i Buca, oni van svih kategorija :))


    Ovo su beli mačak Miša i njegova sestra Maša. Inače, ja sam im kuma, kao i prethodnoj ekipi. Oboje su, u nekom trenutku, bili plavooki, ali sam mislila da će to biti tako samo dok su mali. Sad već imaju nekoliko meseci i Mašine oči su postale zelene, ali se Mišine oči nisu promenile.


    Mislim da je Miša albino, jer ne znam kako bi drugačije obična seoska mačka mogla da ima plave oči. Pored lepe i neobične spoljašnjosti, ima divnu narav, umiljat je i voli da se mazi i prede čim ga neko pipne :) Moji ukućani su počeli da me optužuju kako zanemarujem Srleta, ali to nije istina. Srle je ljubimac broj jedan, ali kako mogu da ne volim i ovog drugog mačka kad me pogleda ovako tirkizno.

***

    Pre par dana sam se upistila u neverovatnu avanturu. Planiram da to uradim već godinu dana i konačno je došao taj momenat. Lepljenje tapeta! Kad pogledate neki od jutjub snimaka, sve deluje neverovatno jednostavno. Isečete na trake, namažete lepkom, šljepite na zid, viškove isečete skalpelom...ma, lepota. I tako opremljena valjcima, četkama, lepkovima, libelom i viskom, i puna entuzijazma započela sam sa radom. Šta da kažem, već posle prve šlajfne sam proklinjala dan kad mi je to uopšte palo na pamet, a posle četiri-pet sati rada (tu uračunavam i pripremu lepka i impregnaciju zida), došlo mi je da sve izgulim i zapalim. Pregradni zidovi su mi od gipsanih ploča, pa samim tim i toliko glatki da jedva i boja prianja na njih, a kamoli tapete. Malter je otpadao i lepio se po tapetama, a onda one nisu lepo pianjale za zid. Višak tapete, na plafonu sam jedva isekla, a ivice izgledaju kao da ih je grickao miš, a zid je, na tim mestima potpuno izguljen. Tako da sam morala da kupim boju za krečenje, a pojma nisam imala koja je njena šifra. Tako da sam izgulila delić boje sa zida, ubacila u selotejp i sa tim otišla u farbaru. I gle čuda, potrefim potpuno istu boju, iako je u ponudi bila gomila tirkiznih nijansi. Na kraju sam sve te oguljene delove ošmirlala i prefarbala, tako da se sad ništa ne primećuje. Posle svih muka i peripetija, shvatila sam da, uopšte, ne izgleda toliko loše. Pritom su se i Kisa i Joja oduševile kad su videle, tako da sam i ja sada zadovoljna (bez obzira na to što ivice i dalje izgledaju kao da ih je grickao miš - može biti da sam baš tako htela :)). Ovaj stil bi mogao da se nazove country shabby chic :D


    
Evo kako je bilo, a kako je sad.

Ovoja moj zidić je 2,90 cm širine i 2,70 visine, ali je meni delovao kao Kineski zid.


***


    Na kraju smo Kisa i ja, u mojoj novoj kuhinji, priredile jednu čajanku. Ali povod nisu bile tapete, već jedno moje neočekivano otkrovenje. Čajni servis, koji sam kupila pre nekoliko godina preko limunda i to vrlo jeftino, je, zapravo, antikvarni, a da ni prodavac ni ja to nismo znali. Ovaj servis sam upotrebila svega dva-tri puta, bojeći se da ga ne oštetim. Toliko deluje krhko i šoljice su toliko tanke da se bojim da ću ih slomiti dok ih perem. Međutim, rešila sam da ga izvadim iz kutije i stavim u stalnu upotrebu. I dok sam ih prala zaintrigirao me je kitnjasti žig na dnu sa natpisom Alt Schönwald. Surfujući po internetu otkrijem da se takav žig koristio 30-ih godina dvadesetog veka i čak sam našla servis istog oblika na nekom stranom sajtu, samo drugačijeg dezena, koji se, takođe, datira u to vreme. I, eto, povoda za čajanku.

субота, 22. мај 2021.

Studio za animaciju "Brlog"

  Upravo je započela moja godišnja animacijska avantura, tj. pravljenje video najave za festival klasične muzike. I to je nešto što ja veoma volim da radim, iako mi je, priznajem, i prilično teško. Pripreme su dugotrajne i dok stignem do animiranja totalno sam smorena :) Šalim se, svakako uživam u procesu, jedino mi bude naporno kad počnem da se kvarcujem sa sijalicom od 200w, jer, jelte, sijalica koja stoji ispod ovih mojih silueta mora da bude jaka. E sad, uslovi u mom bajnom studiju su se malo poboljšali u odnosu na prethodne godine. Kolege Peđa i Gagi su mi napravili skalameriju ili stalak koji drži fotoaparat tačno iznad ove moje scenografije. Liči na stočić sa drvenim nogarima, a odozgo je stiropor koji na sredini ima rupu za objektiv. To je naš zajednički patent, koji mi prilično olakšava posao. Takođe sam počela da koristim i dva stakla, posebno za pozadinu, posebno za lutkice. Nemam pojma zašto to nisam pre uradila, jer to toliko pojednostavljuje pomeranje marionata i sprečava da se lutke kače za elemente pozadine i, naravno, da se pozadina pomera.

Možda će redosled zvučati čudno, ali posao uvek započinjem od muzike, koja mi u velikoj meri odredi kakve ću likove praviti i šta će oni da rade. Izabrala sam Mocartovu serenadu za duvače Gran partita III stav i to objašnjava ovu moju mlađariju koja svira duvačke instrumenta i to: obou, bas klarinet, fagot i hornu. I ti su instrumenti zaista i prisutni u kompoziciji. Zašto Mocart? Pa zato što je njegova muzika toliko radosna i vedra i puna neke mladalačke nade, da se, istog trena kad je čuje, čovek oseti preporođeno. A to je ono što nam svima u ovom momentu treba. Lutkice su smeštene u edvardijanski period. Nema veze sa Mocartom, ali se meni dopada stilski, mnoštvo karnera, naramenica i lokni :) Sad mi još samo ostaje da ove moje lutke pokrenem 😅


 

Ja u raznim fazama izrade pozadine i lutkica (prosto ne mogu da verujem kolike su mi šake, kao nekom fizikalcu koji radi na građevini 😁)

***

    Nekako sasvim u duhu ovih mojih radova je i knjiga koja mi je obeležila protekle dve nedelje, a to je Ketrin Vudfajn i knjiga iz ciklusa The Sinclair's Mysteries - The jewelled moth iliti Dragulj u obliku noćnog leptira. Ovo je druga njena knjiga koju čitam i priznajem da sam uživala u njoj isto kao i u prvoj. Sofi i Lil su najbolje drugarice i rade u Sinklerovoj robnoj kući. Sofi radi na odeljenju za prodaju damskih šešira, a Lil je manekenka koja prezentuje modele bogatim kupcima a pritom je i pozorišna glumica. Ali njih dve nisu samo to. One se u slobodno vreme bave detektivskim poslom i rešavaju nerazrešive slučajeve. Njihov zadatak je da otkriju ko je mladoj debitantkinji Veroniki ukrao dragulj u obliku leptira, koji je dobila od bogatog i dosta starijeg udvarača lorda Bokasla. Stvari će se zakomlikovati kad se jednog dana telo njene drugarice Emili pojavi u reci. Sofi će u njenom džepu pronaći nestali dragulj. Da li je ona kradljivica ili joj je neko smestio? Ili su u pitanju neke mnogo mračije stvari? Da li je u to umešan i čuveni zlikovac koga zovu Baron i čije lice niko nije video osim Sofi? Vrlo zanimljivo... Inače, naslovna strana prigazuje Sofi i Lil na maskembalu, prerušene u kineskinje, kako kradom odlaze do Bokaslove radne sobe ne bi li pronašle neka sumnjiva dokumenta.

субота, 8. мај 2021.

Božić u maju


E, baš, mi nešto došlo da u Dolini Mesećine sad bude Božić i da se dele pokloni. Na kraju krajeva, tamo važe sasvim druga pravila, tako da mogu da slave Božić u maju. Iako su se pre par nedelja tukli, Sofa i Kristifor revnosno i puna srca razmenjuju poklone. Jer, zašto da ne! Ništa strašno što su se malo vukli za uši i kosu...Možda će neko primetiti da stoje ispred radnje sa igračkama koju drži gospođa Mili. I možda se neko pita ko je ta vrla gospođa. E, pa nemam pojma! Nešto mi se vrzma po glavi, ali još uvek nisam sasvim sigurna. Bitno je da je ime tu , a ona će se već pojaviti za koju nedelju skockana i u elementu :)

Moji pokušaji da fotografišem svoj rad su se neslavno završili, jer mi je jedan mali smarač sve vreme dosađivao. Na kraju sam odustala i rad skenirala u delovima, pošto je veči od skenera, i na kraju ga spojila. A smor je, naravno, dobio svoju porciju maženja :)

***


Što se knjiga tiče, svašta mi je u skorije vreme prošlo kroz ruke, ali ništa nije ostavilo naročiti utisak. Možda je do mene. Ili nisam u elementu ili sam ostarila i prozlila se kao i mnogi drugi :D U skorije vreme sam otrkila Umberta Eka i raspametila se čitajući Ime ruže, pa sam time inspirisana nabavila još par nejgovih knjiga. Te sam tako uzela Praško groblje i posle pedesetak strana odustala, jer sve odiše tako negativnom atmosferom da vam, prosto, pozli. Možda ću joj se nekad vratiti, ne znam... Knjigu Čudesna potraga Bruk Dejvis sam kupila kao dečiju, ali ona to uopšte nije. Pokušavam da zamislim decu ili roditelje kad dođu do pred kraj knjige i nalete na jednu scenu koja je meni, moram da priznam, bila grozna. Hahaha Možda nekome ne bi bila grozna, ali deci će sigurno biti :) Ta knjiga mi je većim delom bila simpatična. Govori o sedmogodišnjoj devojčici Mili (ha, evo tek sad shvatam odakle sam uzela ime), koja se suočava sa smrću svog tate i odjednom shvata da su sve stvari prolazne. A onda je jednog dana mama ostavi u prodavnici veša u tržnom centru i nikada se više ne vrati. Međutim Mili nije sama, naći će dvoje prijatelja Karla Daktilografa, koji ima 87 godina i Agatu Pantu od 82. Njih troje će krenuti u potragu za Milinom mamom. Na tom putešestviju će im se svašta izdešavati, a mi ćemo shvatiti da kršenje pravila  može da bude mnogo zabavno i da su predstave koje imamo o starim ljudima sasvim pogrešne.

субота, 24. април 2021.

Gospođa Buba sa svoja dva sina


Ova scena je, u stvari, kao fotografija iz nekog starog albuma i prikazuje mladu gospođu Bubu (to je ona fina teta sa poslastičarnicom) sa sinom Ježićem (budućim poštarom koji će gospodinu Lascu doneti neke važne vesti) i usvojenim sinom Borisom, hrčkom pronađenim u leji šargarepe. Boris bezbrižno spava ušuškan u plavo ćebence i ne znajući da ne pripada toj porodici i da nije pravi jež. Nemam pojma kako je dospeo u Dolinu Mesečine. Svima je to misterija, pa i sveznajućoj gospa Kati. I pitam se, ponekad, hoće li jednog dana pronaći svoju pravu porodicu. Za sada je srećan u Dolini, gde ga svi vole. Čak i mali zlobni Kristifor :)

***


Evo jedne čarobne knjige koju sam sasvim slučajno našla na Kupindu i platila je 190 dinara. Da čovek ne poveruje. Mislim da prodavac nije znao šta prodaje. Veliki sam ljubitelj akvareliste Gordona Beningfilda i imam već nekoliko knjiga sa njegovim radovima, naručenih iz Engleske preko sajta Abe Books. Tako da mi je bilo čudno kako se ova knjiga našla kod nas u Srbiji. Pomislim ponekad da bi i moja predivna biblioteka mogla tako da završi. Mislim da ću je dati na staranje Kisi, uprkos tome što mi je prosula vodu na Rašajskog i podvijala listove na Šekspiru :) Bilo kako bilo, ova knjiga je bogato ilustrovana scenama iz seoskog života. Tu su nepregledni pašnjaci po kojima pasu ovce, livadsko cveće, ptice, insekti, poljski miševi...i, naravno, pesme poznatih engleskih pesnika koje pevaju o prirodi. 

петак, 16. април 2021.

Sofija i Kristifor: prva tuča


Iznenadila sam se kad sam videla da mi je ovo jubilarni stoti post po redu i da je 11. aprila bilo punih devet godina kako piskaram ovde. Verujem da sam se nalupetala kojekakvih gluposti :) Sreća je pa nikad ne čitam ponovo ono što sam napisala. U svakom slučaju, bilo je zabavno i bilo bi lepo da potraje još toliko. Žao mi je samo što su mnogi koje sam čitala, odavno prestali da pišu.

Dakle, da se vratimo priči o Sofiji, slučajno zalutaloj u Dolinu Mesečine. Na ilustraciji se vidi kako ona drma Kristifora za uvo i svako bi pomislio da je ona zla i podmukla devojčica koja zlostavlja malog, bespomoćnog miša. Ali, malo ko zna šta je tome prethodilo. Sofija je ušla u dnevnu sobu i tamo po prvi put ugledala Kristifora, kako umače prst u belu kafu i šara po stolnjaku. Pružila je ruku da se upozna, ali on ju je iz čista mira ugrizao za prst, nakon čega ga je ona potegla za uvo, a on pokušao da je zgrabi za kosu. Tako ih je zatekla gospođa Ema. A pošto je gospođa Ema bila mišica sa iskustvom i poznavala je Kristifora previše dobro, znala je da Sofija nije ništa kriva. Osim, možda, što je posedovala prgav temperament, koji je vrlo teško obuzdati u takvoj situaciji. Stoga se gospođa Ema napravila kao da se ništa ne dešava i mirno pozvala decu na doručak...

***


Klub ubistava četvrtkom. Odmah su mi se dopali naslov i korice, tako da sam je poručila čim je izašla u prodaju. Radnja je smeštena u Kent u Engleskoj u elitni komleks za bogate penzionere. Na tom mestu se nekada nalazio ženski manastir, ali kada je poslednja kaluđerica umrla 2005. imanje je prodato i na njemu su napravljeni luksuzni stanovi za stare. Jedino što je ostalo iz tog starog vremena je kapela i groblje. Većina tamošnjih stanovnika svoje vreme provodi gledajući TV, šetajući i pijući čaj. Ali ne baš svi. Elizabet, Džojs, Ibrahim i Ron se sastaju svakog četvrtka u sobi za slagalice i pokušavaju da razreše ubistva koja su se desila u prošlosti, a koja su ostala nerazjašnjena. Sve dok se jednog dana ne dogodi pravo ubistvo i četvoro prijatelja pomisle da bi mogli da pomognu policiji u istrazi...Knjiga je stvarno šarmantna i duhovita. Likovi su vrlo simpatični, mada moram da priznam da se previše imena provuklo i da u nekom momentu nisam mogla da se setim ko je ko :) I sve je bilo sjajno, dok nismo počeli da se približavamo kraju i počele da se otkrivaju informacije, čiji je zadatak bio samo da nas zbune. Englezi to zovu red herring. Ne znam da li mi imamo naziv za to. U svakom slučaju previše lažnih tragova i skretanja sa teme. 'Ajd' jednom, i drugi put, al' već treći sam se smorila. A najžešće od svega je to što ubica na kraju uopšte nije uhvaćen. Četvorka ga je otkrila, ali nisu hteli da ga prijave policiji. A lik je ubio dvoje ljudi iz osvete, jer su mu, pre više godina, ubili prijatelja. Shvatam u čemu je problem. Današnji čovek je toliko toga video, čuo, pročitao, da više ništa ne može da ga iznenadi. Ali, ljudi žele i dalje da budu iznenađeni i zaprepašćeni raspletom. I zato stvaraoci pribegavaju raznim smicalicama. Sve u svemu, nisam baš preterano oduševljena. Očekivala sam više, priznajem. Šteta, pošto je imalo potencijala.

петак, 9. април 2021.

Kristifor

 

Kristifor čita mamina pisma

Premda je moja sopstvena kreacija, Kristifor me strahovito nervira. Ipak, pokušala sam da nađem opravdanje za njegovo bezobrazno ponašanje. I činjenica je da neki razlog za nečije loše ponašanje uvek postoji. Samo kad bismo imali vremena i nerava da te razloge pronalazimo. E, sad, pošto je Kristifor književni lik, koji je vrlo važan deo moje priče, ja sam rešila da pokažem dve strane njegove pirode. To bi trebalo da nam objasni da on nije po prirodi loš, već da je takav postao usled nekih nesrećnih okolnosti. Ipak, on jeste i ostaće biće koje izaziva ambivalentna osećanja, prosto zato što takva bića postoje i mi sa njima komuniciramo i delimo životni ili radni prostor. Još uvek nisam uradila ilustracije koje bi trebalo da ga pokažu u elementu, tj u punom naboju njegovog bezobrazluka. Možda zato što ne želim da drugi imaju loše mišljenje o njemu :) Sad zvučim kao jedna od onih majki koje svom nevaspitanom detetu sve tolerišu :)))) Elem, Kristifor je ovde prikazan kako čita majčina pisma. Možda se neko seća, njegova mama je madam Lili, rođena sestra gospođe Eme. Ime je dobio po čuvenom moreplovcu Kristiforu Kolumbu, ali za sada nije pokazao da ga je dostojan. Kristiforov tata je poginuo u dvoboju, a njegova mama se preudala za vikonta de Surija. Oni su trenutno na safariju u Africi. I tako Kristifor, kad ostane sam, zaključa se u svoju sobu i uz svetlost petrolejke iščitava pisma, koja su već toliko puta pročitana...Nedostaje mu mama. Ona je najnežnije biće na planeti. Premda je, i dok su bili zajedno, svako veče provodila po balovima, ipak je noću svraćala u njegovu sobu da ga poljubi u čelo i ušuška u ćebence...Jadni naš Kristifor. Eto, sad mi ga je tako žao...

***


Evo knjige koja me je duboko potresla. U pitanju je mađarski pisac Šandor Maraj i roman Sveće gore do kraja. Priča započinje u dvorcu ušuškanom u divlji predeo u kome samotnjački živi ostareli general Henrik tj. životari svojom uobičajenom i dosadnom rutinom, sve dok ne dobije pismo svog negdašnjeg najboljeg i nerazdvojnog prijatelja Konrada sa kojim je služio u istom puku i koji je svako veče provodio u društvu generala i njegove žene Kristine. Rastali su se pre 41 godinu, zbog nekog incidenta u lovu i od tada više nisu progovorili. General očekujući gosta, počinje da se priseća kako su se zbližili još kao dečaci u internatu. Kako je Konrad uvek bio specifičan i drugačiji od ostalih, suptilan, kako je voleo muziku, dok je general bio jednostavnije i otvorenije prirode. Uskoro će se "prijatelji" sresti i saznaćemo razlog za njihov rastanak: Konrad je, dok su bili u lovu podigao pušku i nanišanio na generala. Ali ipak nije opalio. Nije mogao. Što ne umanjuje baš mnogo veličinu izdaje koje je general osetio. Nakon toga incidenta Konrad odlazi u inostranstvo. General narednu 41 godinu provodi razmišljajući o onom što se desilo i zašto se desilo i kako je moguće da je na toliku njegovu bratsku ljubav odgovreno na takav način. Ta izdaja je, za njega, tako velika i bolna, da se od nje nikad neće oporaviti, a momenat kad se sretnu biće mogućnost da se izravnaju računi...Verbalno, naravno :). Jer, nekad vam je samo potrebno da nekome nešto kažete i da konačno stavite tačku na sve. U tom razgovoru se otkrivaju mnoge stvari, koje jadni general u svojoj naivnosti i dobrodušnosti nije mogao ni da sluti. A neke će, ipak, ostati tajna. Možda je tako i bolje...

***


Canon ili Nikon, pitanje je sad? Ja kažem - oba :)