Devojčice kradu slatkiše

    Poznato je da gospođa Ema najbolja kuvarica u Dolini Mesečine i da vrlo često priprema sjajne slatkiše iz starinskog, rukom pisanog kuvara koji joj je ostavila njena baka. Baki je bilo jasno, još dok su Ema i Lili bile devojčice, da se Lili nikada neće baviti kuvanjem i ručnim radovima. Bodovi u njenom vezu su uvek bili neujednačini i stajali su nakrivo i ona nikad nije imala strpljenja da ih dovede do kraja. Slatko je bilo prekuvano, kolači prepečeni, a pite gnjecave. I baka je samo uzdisala, pitajući se šta će biti sa njom. Nije se ni malo iznenadila kad je sa sedamnaest godina pobegla sa nekim pustolovom. A onda se rodio Kristifor. A pošto Lili nije znala šta bi s njim (smetao joj je na njenim mnogobrojnim putovanjima), ostavila ga je kod Eme. Ema je, s druge strane bila primer vrline i lepog ponašanja. Baka je bila ponosna na nju, te joj je stoga na samrti ostavila izlizanu svesku popunjenu izbledelim rukopisom, koja je sadržala najveće tajne kulinarskog umeća. Razni gosti su često navraćali u njenu kolibu i uvek su bili počašćeni vrhunskim poslasticama. Nekako se čini da Ema uvek u špajzu ima neko fino iznenađenje. Znajući za to, naše dve devojčice, Sofa i Mimi, su odlučile da posle celodnevne igre, svrate do špajza gospođe Emilije i same se posluže. A ja se pitam da li je to baš bilo mudro. Gospođa Ema ima dobro srce, ali ne voli neposlušnost i krađu, utoliko pre ukoliko je pozvala neke specijale goste u posetu.

***

    Februar je prilično odmakao, a moj mačak Srle je najčešće u horizontali, obeznanjen. Znam da mačke mogu mnogo da spavaju, al' ovi ga preteraše. Alo, momci, februar je u toku :) Znam da sam kukala što skitaju, sad kukam što samo spavaju. Ne može mi se ugoditi. Bucu nisam smela da slikam. Kisa ga je šišala, pošto mu se na leđima umrsila dlaka i sad izgleda kao tifusar :/

***

    Iako sam imala neke zamerke na prvi roman Ričarda Ozmana Klub ubistava četvrtkom, rado sam se upustila u čitanje o novoj pustolovini četvoro penzionera i, s radošću priznajem, nisam se razočarala. Ono što mi je prvi put zasmetalo, bio je rasplet i to što je ubica ostao na slobodi. Sada se taj lik ponovo pojavljuje i skroz je simpatičan, tako da povlačim ono što sam ranije rekla. Novi roman, pod nazivom Čovek koji je umro dvaput, nam opet prikazuje život i dokolicu glavnih junaka Elizabet, Džojs, Rona i Ibrahima. Čini se da sve teče svojim uobičajenim tokom u elitnom domu za penzionere smeštenom na zelenim brežuljcima Kenta. Ali ne zadugo. Elizabet će dobiti neobičnu poruku i poziv da dođe u određeni stan u kome će zateći Daglasa, svog bivšeg muza i kolegu iz MI5. Ispostaviće se da mu je potrebna njena pomoć, pošto je ukrao dijamante vredne dvadeset miliona dolara od opakog mafijaša Martina Lomaksa. Uskoro počinju da se pojavljuju leševi, a Klub ubistava četvrtkom će pokušati da razreši misteriju i pronađe dijamante. Iskreno sam uživala čitajući, jer ovo nije samo krimi roman, već i priča o pravim ljudima i njihovim patnjama, slabostima, razumevanju i prijateljsvu. Vrlo šarmantno i duhovito.