Uspavanka za oblake

Doručak je protekao u relativnom miru i pod budnom prismotrom gospođe Emilije. Ako se izuzme to da je Sofija bila šutirana pod stolom i ćuškana laktovima, na šta ih je gospođa Ema razdvojila i postavila na suprotne strane stola. Kristifor je bio besan, jer se prvi put pojavio neko ko bi mogao da ugrozi njegovu neprikosnovenost i zauzme mesto najvažnije osobe u kući, koje je uvek pripadalo samo njemu. Ali, ni Sofija nije zaostajala u ljutini, samo iz sasvim drugih razloga. Nije mogla ni da zamisli da bilo gde na svetu postoji takvo sebično, nevaspitano i bezobrazno stvorenje, kao ovo koje je sedelo naspram nje i koje je upravo u tom trenutku, prevrnulo šolju mleka, a zatim drsko optužilo nju. Videlo se da je i gospođa Ema na ivici živaca, jer se mali, izgleda, ponašao gore nego obično. - Dosta je bilo Kristifore, brecnu se ona ljutito, videla sam da si ti prosuo mleko! Ona još nije ni završila rečenicu, a Kristifor odjednom pozelene i smulji se sa stolice onesvešćen. Sofija na taj p...

        U glavnoj ulici, smeštenoj u samom centru seoceta zvanog Dolina Mesečine, nalaze se mnoge privlačne male radnje koje svojim posetiocima nude razne fine stvari. Tu je antikvarnica Starog gospodina Krta, zatim poslastičarnica gospođe Bube, radnja sa svežim povrćem i hlebovima. A najuzbudljivija od svih, naročito za mlađe stanovnike, je radnja sa igračkama gospodina Tome jazavca. A kako Toma izgleda, ne znam, jer sam ga upravo izmislila :) Prvo sam zamislila da tu radnju drži ženska osoba, ali sam sad shvatila da mi se ta ideja ne sviđa i otuda se pojavio jazavac. Glomazna, nezgrapna životinja, baš bih mogla da ga zamislim opasanog kožnom keceljom kako pravi neke delikatne stvari svojim velikim šapama. U svakom slučaju naša četvorka: Boris, Kristifor, Sofija i Mimi se najčešće zaustavljaju kod tog izloga i nadaju se da će njihov novogodišnji poklon doći baš iz te radnje. ***     Buca i Srle su našli devojku. I to u komšiluku. Neku pirgavu, šarenu, umil...

     Deca su koračala kroz mračnu šumu osvrćući se uplašeno na svaki šušanj. Ni sami nisu znali koliko dugo su hodali. Prolazili su sati, a put je im je i dalje bio nepoznat. Iznenada se sasvim jasno i glasno začulo krckanje suve grane kao da je neka noga zgazila na nju. Sve četvoro uzdahnu u iščekivanju i okrenu se u pravcu zvuka. Borisu fenjer ispade iz drhtavih šapa i razbi se u hiljadu komada, a oni ostadoše u potpunom mraku. Sada su sasvim jasno mogli da čuju korake nekih tromih nogu koje su se vukle po zemlji i iznenadni trag lelujave svetlosti se pojavi iza žbuna i poče lagano da se kreće prema njima. Oni se stisnuše jedno uz drugo. "To je Šumsko Čudovište", jedva čujno zacvile Kristifor, na šta se njih četvoro zbiše još više. Sad su se već iz mraka nazirale tamne šape sa ogromnim crnim kandžama koje su prilazile sve bliže i bliže...     Bojim se da se ovde moram zaustaviti sa pričom. Ne mogu još uvek da otkrijem ko je Šumsko Čudovište, samo mogu da kažem...

    Kiša ih je naterala da zađu duboko u šumu. Sada je već prestala da pada, a deca su shvatila da ne znaju gde se nalaze. Svuda oko njih, dokle god je pogled dopirao, bili su tamni obrisi stabala. Vladala je mukla tišina. Mrak je polako postajao sve gušći i hladnoća se uvlačila pod kožu. Boris se lagano okretao u raznim pravcima njuškajući vazduh i pokušavajući da utvrdi iz kog pravca su došli. Bio je najstariji i najkrupniji oh svih, pa se nekako od njega očekivalo da bude vođa grupe. Ali, njegovo njuškanje nije dalo nikakvih rezultata. Kiša je sve sprala i nije se osećalo ništa drugo sem mirisa vlažne zemlje. Svi su bili uplašeni, umorni i gladni. Boris je zabrinuto pogledao drhtavu malu Mimi, čija se pokisla baletska suknja slepila uz njeno krzno. Ni Kristifor ni Sofija nislu izgledali mnogo bolje. Njihova neprekidna prepirka, koja je trajala ceo dan, već neko vreme se nije čula, pa su oboje, kao da su sklopili primirje, stajali stisnuti jedno uz drugo i očima punim nade i...

     Ljudski odnosi su često komplikovani. Naročito sa onima koji su nam najbliskiji i koje najviše volimo. Ako je neko, slučajno, pomislio da je u Dolini Mesečine uvek leto, da cveta cveće i da se organizuju beskonačne čajanke sa brdom kolača, grdno se prevario. Nije da svega toga nema u Dolini i to u velikim količinama. Ali, bojim se da ima i nečeg što nije baš toliko zabavno, a Kristifor je neko ko to najbolje zna. Možda je nekima poznato da je on ostao bez tate dok bio još sasvim mali miš. Njegov tata je poginuo u dvoboju, a Kristiforovo sećanje na njega je toliko izbledelo da jedva može da se seti da je ikad imao tatu. Seća se samo njegovih šiljastih brkova i nakrivljenog cilindra, koje je viđao ponekad u prolazu, ali se ne seća ikakve bliskosti sa njim. Njegova mama Lili je, s druge strane, bila vrlo nežna, ali često i odsutna. Uvek na nekim balovima i na prijemima, uvek u velkom društvu koje je oduzimalo većinu njene pažnje. Volela je ona svoj jedinca i mazila...

    Prilično dugo je vladalo zatišje u Dolini Mesečine. Što zbog mojih obaveza, što zbog korone, koju smo preležali porodično. Doduše, piskarala sam i moja priča je krenula u nekom sasvim neočekivanom pravcu. Kako će sve da se završi i da li će uopšte - nemam pojma. Ali putovanje je zabavno.     Ne znam da l' zato što je napolju sneg i led ili što sam, nekako, postala zimogrožljiva ove zime po prvi put u životu, tek u Dolini je sad leto i naše društvance sačinjeno od Sofije, gospa Eme i Kristifora, bezbrižno uživa u popodnevnom čaju i kolaču sa cimetom i čokoladom, dok se napolju čuje zvuk zrikavaca i lenjo zujanje bumbara. Prava seoska idila, kojoj bih rado sada prisustvovala. Sva sreća te je čovek obdaren maštom, pa može da zamišlja da je bilo gde na svetu. Čak i na izmišljenim, nepostojećim mestima... ***     Macani su porasli (u prevodu natovili se kao dva praseta, a i Miša može da im se pridruži kao treći). Polako se izlazi iz zimskog sna i ulazi u feb...

E, baš, mi nešto došlo da u Dolini Mesećine sad bude Božić i da se dele pokloni. Na kraju krajeva, tamo važe sasvim druga pravila, tako da mogu da slave Božić u maju. Iako su se pre par nedelja tukli, Sofa i Kristifor revnosno i puna srca razmenjuju poklone. Jer, zašto da ne! Ništa strašno što su se malo vukli za uši i kosu...Možda će neko primetiti da stoje ispred radnje sa igračkama koju drži gospođa Mili. I možda se neko pita ko je ta vrla gospođa. E, pa nemam pojma! Nešto mi se vrzma po glavi, ali još uvek nisam sasvim sigurna. Bitno je da je ime tu , a ona će se već pojaviti za koju nedelju skockana i u elementu :) Moji pokušaji da fotografišem svoj rad su se neslavno završili, jer mi je jedan mali smarač sve vreme dosađivao. Na kraju sam odustala i rad skenirala u delovima, pošto je veči od skenera, i na kraju ga spojila. A smor je, naravno, dobio svoju porciju maženja :) *** Što se knjiga tiče, svašta mi je u skorije vreme prošlo kroz ruke, ali ništa nije ostavilo naročiti utisa...

Iznenadila sam se kad sam videla da mi je ovo jubilarni stoti post po redu i da je 11. aprila bilo punih devet godina kako piskaram ovde. Verujem da sam se nalupetala kojekakvih gluposti :) Sreća je pa nikad ne čitam ponovo ono što sam napisala. U svakom slučaju, bilo je zabavno i bilo bi lepo da potraje još toliko. Žao mi je samo što su mnogi koje sam čitala, odavno prestali da pišu. Dakle, da se vratimo priči o Sofiji, slučajno zalutaloj u Dolinu Mesečine. Na ilustraciji se vidi kako ona drma Kristifora za uvo i svako bi pomislio da je ona zla i podmukla devojčica koja zlostavlja malog, bespomoćnog miša. Ali, malo ko zna šta je tome prethodilo. Sofija je ušla u dnevnu sobu i tamo po prvi put ugledala Kristifora, kako umače prst u belu kafu i šara po stolnjaku. Pružila je ruku da se upozna, ali on ju je iz čista mira ugrizao za prst, nakon čega ga je ona potegla za uvo, a on pokušao da je zgrabi za kosu. Tako ih je zatekla gospođa Ema. A pošto je gospođa Ema bila mišica sa iskustvom i...

  Kristifor čita mamina pisma Premda je moja sopstvena kreacija, Kristifor me strahovito nervira. Ipak, pokušala sam da nađem opravdanje za njegovo bezobrazno ponašanje. I činjenica je da neki razlog za nečije loše ponašanje uvek postoji. Samo kad bismo imali vremena i nerava da te razloge pronalazimo. E, sad, pošto je Kristifor književni lik, koji je vrlo važan deo moje priče, ja sam rešila da pokažem dve strane njegove pirode. To bi trebalo da nam objasni da on nije po prirodi loš, već da je takav postao usled nekih nesrećnih okolnosti. Ipak, on jeste i ostaće biće koje izaziva ambivalentna osećanja, prosto zato što takva bića postoje i mi sa njima komuniciramo i delimo životni ili radni prostor. Još uvek nisam uradila ilustracije koje bi trebalo da ga pokažu u elementu, tj u punom naboju njegovog bezobrazluka. Možda zato što ne želim da drugi imaju loše mišljenje o njemu :) Sad zvučim kao jedna od onih majki koje svom nevaspitanom detetu sve tolerišu :)))) Elem, Kristifor je ovd...