Čajanka u Dolini

    Prilično dugo je vladalo zatišje u Dolini Mesečine. Što zbog mojih obaveza, što zbog korone, koju smo preležali porodično. Doduše, piskarala sam i moja priča je krenula u nekom sasvim neočekivanom pravcu. Kako će sve da se završi i da li će uopšte - nemam pojma. Ali putovanje je zabavno.

    Ne znam da l' zato što je napolju sneg i led ili što sam, nekako, postala zimogrožljiva ove zime po prvi put u životu, tek u Dolini je sad leto i naše društvance sačinjeno od Sofije, gospa Eme i Kristifora, bezbrižno uživa u popodnevnom čaju i kolaču sa cimetom i čokoladom, dok se napolju čuje zvuk zrikavaca i lenjo zujanje bumbara. Prava seoska idila, kojoj bih rado sada prisustvovala. Sva sreća te je čovek obdaren maštom, pa može da zamišlja da je bilo gde na svetu. Čak i na izmišljenim, nepostojećim mestima...

***

    Macani su porasli (u prevodu natovili se kao dva praseta, a i Miša može da im se pridruži kao treći). Polako se izlazi iz zimskog sna i ulazi u februar, pa pretpostavljam da će sad da krene mršavljenje. Možda neko misli da je lepo da se, u ove hladne dane, čovek ušuška u krevet i da ga mačka greje. E, pa, nije zabavno uopšte. Do tri ujutro i kojekako, ali od tri počinje žurka. Jedne noći je Srle stavio zadnjicu na moje uvo (sreća pa sam bila pokrivena ćebetom preko glave), i ja sam se, onako sanjiva, koprcala da ga sklonim odatle, ali nisam uspela. Šest i po kila na mojoj glavi! Od tad više ne spava u mojoj sobi :)

***

    Čitala sam baš puno svega i svačega, ali moram da izdvojim jednog pisca. U stvari to mu nije primarno zanimanje. On je scenarista, koji je napisao dve knjige. U pitanju je Grejem (negde ga prevode i kao Grejam) Mur, a knjiga koju želim da pomenem je roman Poslednji dani noći. Radnja je smeštena u Njujork pred sam kraj XIX veka, kada započinje uvođenje električnog osvetljenja na ulice i u domove bogatih Amerikanaca. Svet je na prekretnici stoleća, nauka je u punom zaletu, novi izumi se patentiraju skoro svakodnevno, konkurentske firme se bore za prevlast na tržištu, tužakaju jedni druge u vezi prava za upotrebu određenih patenata. Tomas Edison tuži Džordža Vestinghausa zbog uoptrebe sijalice, čiji je patent on zaštitio. Vestinghaus angažuje mladog i potpuno neiskusnog advokata Pola Kravata, koji tek što je završio fakultet i nikada u životu nije samostalno vodio ni jedan slučaj, da vodi parnicu. Sve je ružno i prljavo i opasno po život, jer je u pitanju veliki novac. A usred sveg tog ludila se pojavljuje Nikola Tesla, kao neki zaneseni princ, koji je potpuno van svega i koga novac uopšte ne interesuje, već samo mogućnost da realizuje svoje ideje. Knjiga je zasnovana na istinitim događajima i mnoge su stvari tačne. Na samom kraju knjige pisac sam navodi detalje koji su istiniti, a koje je on izmislio ili, na neki način, izmenio. Vidi se da odlično poznaje materiju i da ju je dobro proučio pre nego što je počeo da piše. Meni je knjiga bila potresna i dirljiva zbog Tesle, čiju su dobrotu i zanesenost svi iskorišćavali. Svakako vredi da se pročita, jer će, vrlo verovatno, podstaći čitaoca na dalje istraživanje. Ja ću priču završiti onako kao i pisac - na Nijagarinim vodopadima, gde je 2006. postavljen spomenik Tesli u znak zahvalnosti za izgrađenu prvu hidrocentralu na vodopadima.