Uspavanka za oblake

Gospodin Lasac i Sofija u bašti Već sam u više navrata pisala o gospodinu Lascu, tako da je, verovatno, mnogima znano da je on penzionisani profesor književnosti, koji živi na samom kraju Doline Mesečine, u žućkastoj kući plavih prozora. Manje je, međutim, poznata činjenica da gospodin Lasac ima i brojne hobije. Jedan od njih je baštovanstvo. U dvorištu, koje se nalazi iza kuće, on ima divan povrtnjak u kome uzgaja razne kulture. Posebno je uspešno uzgajao bundeve za gospođu Emiliju, od kojih je ona pravila izvrsne pite. Tog leta, koje je Sofija provela u Dolini Mesečine, Lasac je posebnu pažnju posvetio uzgoju lubenica. Naravno, uz Sofijinu pomoć. Dobro, i Kristifor je pomalo pomagao, ali uz zabeđivanje i prenemaganje. Sofija je bila sigurna da nikada u životu nije probala tako slatke i toliko osvežavajuće lubenice. Stari gospodin Krt Ponekad, pred veče, dok su Lasac i Sofija sedeli u prednjoj bašti Laščeve kuće, sladeći se lubenicama, navratio bi i Stari gospodin Krt. K...

        Poljski zvončići (Campanula rotundifolia)                                Minđušica (Fuchsia) akvarel                             akvarel Postoje mnoge stvari koje su obeležile moje detinjstvo, a među njima je cveće imalo vrlo važnu ulogu. Obožavala sam plućnjak i plave zvončiće, ljutić i jagorčevinu, minđušicu i zevalice i one žute kićanke kojima ne znam ime...Sa zevalicama sam bila u stanju satima da se igram, podsećale su me na usta koja mogu da govore, pa sam izmišljala dijaloge dveju zevalica. Ih, šta su sve one imale da kažu jedna drugoj...Vrlo često su razni nežni poljski cvetići (a ponekad, moram da priznam, i neko lepo kultivisano sveće iz komšijskog dvorišta) služili kao dekoracija za tortu od blata. Danas više uopšte ne viđam decu da se igraju blatom, a nama je to bila jedna od omiljenijih z...

Eto, prođe i to "strašno" otvaranje izložbe, kog se uvak užasno plašim. Divim se ljudima koji su opušteni i sa lakoćom mogu javno da govore o bilo čemu. Meni je dovoljno da vidim mikrofon, da se upali lampica na kameri i ja sam odjednom tabula rasa :) Toliko sam bila sluđena da sam čak zaboravila da fotografišem postavku, kako su moje slike aranžirane i kako stoje u tom prostoru. Fotografije koje slede su uglavnom Jojine, snimljene telefonom, a nekoliko sam pronašla na internetu... A kad se sve završi, ja se najčešće zapitam zašto li sam se uopšte uznemiravala... Zgrčene ruke, kiseli smešak i tahikardija... *** Naravno, jedva čekam da se vratim u moje divno dvorište. A biljke u njemu bujaju i rastu toliko da počinjem da sumnjam da nešto nije u redu sa klimom. Previše je hladno i kišovito za juni. Ili sam ja sasvim izgubila prostorno-vremensku orijentaciju. U svakom slučaju biljkama prija... Nekako ne bih očekivala da će kiša goditi kak...

Smene kiše i sunca, koje su bile toliko učestale u proteklih desetak dana su, izgleda, učinile da rastinje u našem dvorištu podivlja. Travu je nemoguće pokositi, drveće nemoguće obuzdati. Sve samo raste i raste. A meni to prija. Ima u tome nečeg bajkolikog... Postoji jedan pejzaž, koji sam naslikala ple nekih 4-5 godina na kome je ova crvena, ukrasna šljiva samo jedno kržljavo drvce. A, evo, sad smo stavili klupu ispod i tu Joja i ja često volimo da sedimo, pijemo kakao i pričamo... Kažu da je ovo pajasmin. Ja nemam pojma, ali mi se dopada njegova snežna i hladna belina. Paviljon je nekako ljupko ušuškan u lozu. Imate osećaj kao da ste u nekoj čarobnoj kućici od trave i da tu niko ne može da vas nađe. Evo i par panoramskih pogleda na naše dvorište. Bila sam pre nekoliko dana u Trsteniku, kod Steve uramljivača. Divan čovek, koji uz to odlično radi svoj posao. Morala sam da uramim nekoliko radova za predstojeću izložbu. Pečurke sam...