Uspavanka za oblake

Hrčak Boris Niko ne zna kako se jedan hrčak obreo u Dolini Mesečine. Niko, osim, možda one dve matore sveznalice: gospodina Lasca i Starog gospodin Krta. A možda je i gospa Kata, Laščeva baba-tetka, ponešto slutila. Ali, i ako su znali , mudro su ćutali. Zna se, samo, da je gospođa Ježić jednog jutra u lejama šargarepe pronašla jedan mali krzneni smotuljak. Bila je to najslađa beba, koju je ona ikad videla. I uprkos brojnim gladnim ustima koja je trebalo nahraniti, ona odluči, istog trena, da će beba ostati sa njima. Gospodin Jež je bebu kvrcnuo po nosu, na šta ga je ona gricnula za prst i on odluči da takav ratnik i borac zaslužuje adekvatno ime. I tako ga nazvaše Boris. Boris postade najbolje i najposlušnije od sve njihove dece, uvek veseo, najsmejan, raspevan, pomaže ocu u šumi, pomaže majci u bašti, čuva mlađe sestre i braću, komšijama nabavlja namirnice. Svi ga vole i nikom nije čudno što izgleda drugačije od svoje porodice. Pa, čak i mali, žgoljavi i prgavi Kristifor ga voli. Oni...

Odavno nisam pisala. U stvari, beležim neke svoje skice, ideje, planove i stvari koje su mi važne i koje ne smem da zaboravim, ali potpuno konfuzno, bez reda i bez logike, u jednu raskupusanu svesku. Jednom sam je zagubila i kad sam shvatila da je nema, dobila sam histerični napad. Bilo je divljanja po kući, griženja noktiju. Ne zato što bi u njoj bilo nečeg kompromitujućeg, već zato sadrži sve ono što ja više ne mogu da pamtim: lozinke, adrese, knjige koje mi se sviđaju, ideje za kolaže i akvarele koje treba da napravim itd. U njoj mi je čak i jedan deo buduće priče o mudroj maloj lasici, ako ta priča, uopšte, bude doživela da ikad bude ispričana. I tako, ne odvajamo se. Sveska i ja. Kad je ne ponesem sa sobom, kao da sam pola mozga ostavila kući. Pa, ipak, nedostaje mi pisanje priče koja ima početak i kraj, koja nije samo skica nažvrljana u uglu neke stranice.    Po svemu sudeći, sve se svodilo na razmišljanje o onom što treba raditi, pre nego na konkretnu akt...

Smene kiše i sunca, koje su bile toliko učestale u proteklih desetak dana su, izgleda, učinile da rastinje u našem dvorištu podivlja. Travu je nemoguće pokositi, drveće nemoguće obuzdati. Sve samo raste i raste. A meni to prija. Ima u tome nečeg bajkolikog... Postoji jedan pejzaž, koji sam naslikala ple nekih 4-5 godina na kome je ova crvena, ukrasna šljiva samo jedno kržljavo drvce. A, evo, sad smo stavili klupu ispod i tu Joja i ja često volimo da sedimo, pijemo kakao i pričamo... Kažu da je ovo pajasmin. Ja nemam pojma, ali mi se dopada njegova snežna i hladna belina. Paviljon je nekako ljupko ušuškan u lozu. Imate osećaj kao da ste u nekoj čarobnoj kućici od trave i da tu niko ne može da vas nađe. Evo i par panoramskih pogleda na naše dvorište. Bila sam pre nekoliko dana u Trsteniku, kod Steve uramljivača. Divan čovek, koji uz to odlično radi svoj posao. Morala sam da uramim nekoliko radova za predstojeću izložbu. Pečurke sam...

Otkrih nedavno poeziju italijanskog romantičarskog pesnika Đakoma Leopardija. Nije se baš naživeo, svega 39 godina. Kad uzmemo u obzir njegov poziv, nije ni čudo. Izgleda da poetama nije suđeno da budu dugovečni. Naravno, bio je pravi knjiški moljac i "tečno govorio i pisao latinski, grčki i hebrejski". Bio je vrlo mračan i depresivan tip, uvek u nešto razočaran. Međutim, ono što je fascinantno, jeste da je njegova poezija ostala nepomućena njegovim sumornim raspoloženjima i da se kroz nju provlači ljubav prema ljudima, prirodi i životu. Evo jedne pesme koja me je potpuno očarala (u genijalnom prepevu Vladete Košutića) i koja se našla na jednom od mojih crteža: L'infinito                                                          Beskrajnost Sempre caro mi fu quest'ermo colle                 Drag mi...