Animacija i poezija

Odavno nisam pisala. U stvari, beležim neke svoje skice, ideje, planove i stvari koje su mi važne i koje ne smem da zaboravim, ali potpuno konfuzno, bez reda i bez logike, u jednu raskupusanu svesku. Jednom sam je zagubila i kad sam shvatila da je nema, dobila sam histerični napad. Bilo je divljanja po kući, griženja noktiju. Ne zato što bi u njoj bilo nečeg kompromitujućeg, već zato sadrži sve ono što ja više ne mogu da pamtim: lozinke, adrese, knjige koje mi se sviđaju, ideje za kolaže i akvarele koje treba da napravim itd. U njoj mi je čak i jedan deo buduće priče o mudroj maloj lasici, ako ta priča, uopšte, bude doživela da ikad bude ispričana. I tako, ne odvajamo se. Sveska i ja. Kad je ne ponesem sa sobom, kao da sam pola mozga ostavila kući. Pa, ipak, nedostaje mi pisanje priče koja ima početak i kraj, koja nije samo skica nažvrljana u uglu neke stranice. 

 

Po svemu sudeći, sve se svodilo na razmišljanje o onom što treba raditi, pre nego na konkretnu aktivnost, što mene ozbiljno deprimira. Jedna od stvari koje su unele malo živosti u kolotečinu bila je animacija rađena za Međunarodni festival klasične muzike. Sve je, naravno krenulo od žvrljkanja, zapisivanja šta bi trebalo uraditi, mogućih varijacija na temu. Onda na red dolazi izbor muzike, čak pre nego što počnem da pravim scenografiju i lutke. Ovaj put je to bio čudesni Erik Sati.

Nakon toga sledi pravljenje lutkica, spajanje, razmrdavanje zlobova, razvaljivanje, pa opet spajanje...

...i mnogo, mnogo seckanja

...zatim pravljenje probe pred glavno snimanje u mom improvizovanom studiju za animaciju, koji se sastoji od parčeta stakla naslonjenog na stolicu sa jedne, i kvarcnu peć sa druge strane, i jedne stare razvaljene lampe.

I sve to radi 45 sekundi animacije :)

***

Međutim, događaj koji mi je doneo najviše radosti je Kisino prvo učestvovanje na književnoj večeri i čitanje sopstvene poezije. Zapravo je to bila predpromocija zbornika vrnjačkih pesnika, među kojima se našla i Kisa.

Moj "pesničar"

Evo i jedne njene pesme:

Kristina Kljajić: Nisam ja preživela

Nisam ja preživela

da bih

svodila račune

nepotrebnima

brojala sekunde

dosadnog minuta

neke sive nedelje

da tračarim

osuđujem

i budem zatrpana

hrpom papira

teškim rečima

upućenim sitnim dušama

Nisam ja preživela

savovaj haos

nije mi trčala smrt

za petama

da bih se davila

u konformizmu

mrtve ribe u vodi

da bih objašnjavala

svoj obojeni nemir

daltonistima

Nisam preživela ni da bih mrzela

one kojima sam dala svu ljubav

srce prožeto cvećem na dlanu

a čiji je uzdah olakšanja

bio toliko veliki

dok su me gledali kako padam

kako se davim

i kako tonem

jer očigledno

moja je odanost

bila okean

hrabra plava i užasno velika

ja nikada ne odustajem

od nekoga koga volim

moja je greška jer zaboravljam

da na ovom svetu ima

tako malo okeana

i tako mnogo bara

Nisam preživela

ovaj pakao

da bih se ponovo

pravdala

nekome ko nije Bog

hvala što ste se trudili

da me sačuvate

od drugih

a zaboravili na sebe potpuno

Nisam ja preživela

da bih imala nešto

što samo liči na prolećni vertigo

niti da bih večno

patila za njim

bezobraznim

kvazi umetnikom

koji miriše na cigarete

privlačnost

i patetične izjave ljubavi u pola noći

Možda je on ipak

samo loša verzija

čoveka mog života

Nisam ja preživela

da ne izgovorim ni jednu psovku

onima koji ne znaju

šta znači

grimizno crvena

skerletno

rubin

i koralna

u nijansama mog karaktera

a ipak su se kleli

da me poznaju dobro

a nisu znali

da zamalo nisam preživela

začarana kao Trnova Ružica

prokleta kao Ofelija

neshvatljiva kao Lolita

sama

svoja sopstvena muza

spremna da vodim

ljubav sa

rečima

i obojim svet

paletom svoje sopstvene ličnosti.

Preuzeto sa Insp

Više o književnoj večeri može se pročitati OVDE.