Uspavanka za oblake

Smene kiše i sunca, koje su bile toliko učestale u proteklih desetak dana su, izgleda, učinile da rastinje u našem dvorištu podivlja. Travu je nemoguće pokositi, drveće nemoguće obuzdati. Sve samo raste i raste. A meni to prija. Ima u tome nečeg bajkolikog... Postoji jedan pejzaž, koji sam naslikala ple nekih 4-5 godina na kome je ova crvena, ukrasna šljiva samo jedno kržljavo drvce. A, evo, sad smo stavili klupu ispod i tu Joja i ja često volimo da sedimo, pijemo kakao i pričamo... Kažu da je ovo pajasmin. Ja nemam pojma, ali mi se dopada njegova snežna i hladna belina. Paviljon je nekako ljupko ušuškan u lozu. Imate osećaj kao da ste u nekoj čarobnoj kućici od trave i da tu niko ne može da vas nađe. Evo i par panoramskih pogleda na naše dvorište. Bila sam pre nekoliko dana u Trsteniku, kod Steve uramljivača. Divan čovek, koji uz to odlično radi svoj posao. Morala sam da uramim nekoliko radova za predstojeću izložbu. Pečurke sam...

Purpurna rudbekija, 81x66 cm, kolaž Približavanje izložbe "Vrnjački likovni krug", koja se svake godine održava u novembru, me je nateralo da se probudim iz zimskog sna (u koji sam, očigledno, upala prerano) i da konačno dovršim kolaž, koji razvlačim mesecima. Postupak je, inače, jako pipav i dugotrajan, a ja baš nešto i nisam bila u elementu. I da ne beše ove izložbe ko zna kada bih ga završila. Radila sam ga uglavnom u večernjim satima, pri nekom očajnom osvetljenju, tako da sam maltene jedva razaznavala boje. Onda sam na dnevnoj svetlosti videla da je malo intenzivnijeg kolorita, nego moji raniji kolaži, ali ne baš ovoliko koliko prikazuju fotografije. Crvene deluju skoro fluorescentno, a od svetlo zelenih ispadaju oči, što u realnosti nije slučaj.