Uspavanka za oblake

     Deca su koračala kroz mračnu šumu osvrćući se uplašeno na svaki šušanj. Ni sami nisu znali koliko dugo su hodali. Prolazili su sati, a put je im je i dalje bio nepoznat. Iznenada se sasvim jasno i glasno začulo krckanje suve grane kao da je neka noga zgazila na nju. Sve četvoro uzdahnu u iščekivanju i okrenu se u pravcu zvuka. Borisu fenjer ispade iz drhtavih šapa i razbi se u hiljadu komada, a oni ostadoše u potpunom mraku. Sada su sasvim jasno mogli da čuju korake nekih tromih nogu koje su se vukle po zemlji i iznenadni trag lelujave svetlosti se pojavi iza žbuna i poče lagano da se kreće prema njima. Oni se stisnuše jedno uz drugo. "To je Šumsko Čudovište", jedva čujno zacvile Kristifor, na šta se njih četvoro zbiše još više. Sad su se već iz mraka nazirale tamne šape sa ogromnim crnim kandžama koje su prilazile sve bliže i bliže...     Bojim se da se ovde moram zaustaviti sa pričom. Ne mogu još uvek da otkrijem ko je Šumsko Čudovište, samo mogu da kažem...

E, baš, mi nešto došlo da u Dolini Mesećine sad bude Božić i da se dele pokloni. Na kraju krajeva, tamo važe sasvim druga pravila, tako da mogu da slave Božić u maju. Iako su se pre par nedelja tukli, Sofa i Kristifor revnosno i puna srca razmenjuju poklone. Jer, zašto da ne! Ništa strašno što su se malo vukli za uši i kosu...Možda će neko primetiti da stoje ispred radnje sa igračkama koju drži gospođa Mili. I možda se neko pita ko je ta vrla gospođa. E, pa nemam pojma! Nešto mi se vrzma po glavi, ali još uvek nisam sasvim sigurna. Bitno je da je ime tu , a ona će se već pojaviti za koju nedelju skockana i u elementu :) Moji pokušaji da fotografišem svoj rad su se neslavno završili, jer mi je jedan mali smarač sve vreme dosađivao. Na kraju sam odustala i rad skenirala u delovima, pošto je veči od skenera, i na kraju ga spojila. A smor je, naravno, dobio svoju porciju maženja :) *** Što se knjiga tiče, svašta mi je u skorije vreme prošlo kroz ruke, ali ništa nije ostavilo naročiti utisa...

Iznenadila sam se kad sam videla da mi je ovo jubilarni stoti post po redu i da je 11. aprila bilo punih devet godina kako piskaram ovde. Verujem da sam se nalupetala kojekakvih gluposti :) Sreća je pa nikad ne čitam ponovo ono što sam napisala. U svakom slučaju, bilo je zabavno i bilo bi lepo da potraje još toliko. Žao mi je samo što su mnogi koje sam čitala, odavno prestali da pišu. Dakle, da se vratimo priči o Sofiji, slučajno zalutaloj u Dolinu Mesečine. Na ilustraciji se vidi kako ona drma Kristifora za uvo i svako bi pomislio da je ona zla i podmukla devojčica koja zlostavlja malog, bespomoćnog miša. Ali, malo ko zna šta je tome prethodilo. Sofija je ušla u dnevnu sobu i tamo po prvi put ugledala Kristifora, kako umače prst u belu kafu i šara po stolnjaku. Pružila je ruku da se upozna, ali on ju je iz čista mira ugrizao za prst, nakon čega ga je ona potegla za uvo, a on pokušao da je zgrabi za kosu. Tako ih je zatekla gospođa Ema. A pošto je gospođa Ema bila mišica sa iskustvom i...

  Kristifor čita mamina pisma Premda je moja sopstvena kreacija, Kristifor me strahovito nervira. Ipak, pokušala sam da nađem opravdanje za njegovo bezobrazno ponašanje. I činjenica je da neki razlog za nečije loše ponašanje uvek postoji. Samo kad bismo imali vremena i nerava da te razloge pronalazimo. E, sad, pošto je Kristifor književni lik, koji je vrlo važan deo moje priče, ja sam rešila da pokažem dve strane njegove pirode. To bi trebalo da nam objasni da on nije po prirodi loš, već da je takav postao usled nekih nesrećnih okolnosti. Ipak, on jeste i ostaće biće koje izaziva ambivalentna osećanja, prosto zato što takva bića postoje i mi sa njima komuniciramo i delimo životni ili radni prostor. Još uvek nisam uradila ilustracije koje bi trebalo da ga pokažu u elementu, tj u punom naboju njegovog bezobrazluka. Možda zato što ne želim da drugi imaju loše mišljenje o njemu :) Sad zvučim kao jedna od onih majki koje svom nevaspitanom detetu sve tolerišu :)))) Elem, Kristifor je ovd...

  Gospođa Ema češlja Sofiju Većina stanovnika Doline Mesečine, bila je pomalo zbunjena Sofijinim izgledom. Nikom nije bilo jasno zašto ona nema krzno, premda ju je gospodin Lasac predstavio kao daleku rođaku iz roda mustela depilis tj. lasicu beskrznašicu. Jedino je na glavi imala oroman žuti rep, koji je kod ostalih životinja rastao na sasvim drugom mestu, što je stanovnike ljupkog seoceta takođe dovodilo u zabunu. Jadna naša gospođa Ema, kako se samo našla u čudu kad je, posle prve noći provedene u njenoj kući, Sofija sišla raščupana sa čupercima koji su joj padali preko lica. Bilo joj je odmah jasno da je tom čudnovatom, dugom repu potrebna specijalna nega. I evo nas u Eminom krojačkom kutku, prisustvujemo češljanju jadne Sofije (a češljanje je jedna od njenih najmrskijih obaveza), kako strpljivo podnosi nespretno Emino odmršavanje čvorova na njenoj glavi. *** Evo sveže pročitane nove dečije knjige. Priznajem da sam se baš radovala kad sam je uzela u ruke, jer mi je došla kao o...

Naša priča se polako zahuktava. Sofija je u Dolini Mesečine pronašla nove drugare. Ne baš onakve kakve je imala u školi, jer njeni drugari nisu imali krzno, šape i brkove. Ali podjednako zanimljive i živopisne. Tu je najpre razmaženi i bezobrazni miš Kristifor, sa kojim je Sofija čak imala fizički obračun, ali su na kraju, ipak, sklopili primirje zbog ostalog društva. Zatim hrčak Boris, sušta suprotnost Kristiforu, dobar, vredan, ljubazan i omiljen kod svih starijih meštana Doline. I najzad mala Mimi, trapava zečica koja mašta da će jednod dana postati balerina. Jednog dana to društvance reši da ode na izlet do Laščeve stene, znamenito mesto na kom je ser Lasac, predak našeg profesora Lasca, junački izgubio život u borbi za svoje selo. I dok su deca pravila piknik na travnjaku, naiđe neki strašni oblak i stušti se takva oluja da su deca trčeći potražila zaklon i našla ga u jednom udubljenju u zemlji. I tako ušuškane u lišće i isprepadane munjama koje su prosecale nebo, devojčice su zas...

Sofija ima osam godina i ide u drugi razred osnovne škole. Ona je sasvim obična devojčica, solidan je đak, ali ne od onih štrebera koji uvek sve znaju i mlataraju sa dva podignuta prsta ispred učiteljicinih naočara. Na časovima joj se dešava da u mislima odluta na neko sasvim drugo mesto i da se strašno iznenadi kad zvoni za kraj časa. Omiljeni predmet joj je priroda i društvo, tj. priroda, a društvo i ne baš toliko. Voli da sama luta po livadama, čeprka štapom po krtičnjacima i bere svračije noge tj. divlje zumbulčiće po obodu šume. Ispod njene kuće, u podnožju livade protiče potok, po kome ona, u sušnih letnjih dana, gaca u gumenim čizmama. Dok to radi i ne sluti da će uskoro biti na sasvim drugom mestu, koje nije ni nalik na mesta koja ona na časovima zamišlja i da će sretati životinje sa naočarima i u odelima. Pa, čak i krticu po čijim je hodnicima čačkala štapom. Doduše, možda ne baš tu krticu. Zapravo, u pitanju je Stari gospodin Krt, sakupljač i prodavac retkih antikvarnih knjig...

Došao je trenutak da se moje dve devojčice, jedna prava devojčica po imenu Sofa, i jedna zečija devojčica po imenu Mimi, konačno sretnu. Sofa je nekim čudnim spletom okolnosti dospela u Dolinu Mesečine, selo u kome žive neobične životinje u odelcima, većinom ljubitelji čaja i lepe književnosti. Gospodin Lasac, penzionisani profesor književnosti, ju je smestio kod svoje dobre prijateljice gospođe Emilije. I, evo nje, posle prve prespavane noći u Dolini i tuče sa Kristiforom u kojoj su se potezale uši i pletenice, i nakod doručka propraćenog mrkim pogledima i Kristiforovog nervnog napada, otvara vrata maloj slatkoj zečici u baletskoj suknji. Njih dve su se, naravno, odmah dopale jedna drugoj. Mimi je došla da ih pozove na proslavu Dana poezije, na kojoj će mladunci recitovati pred publikom svoje omiljene pesme. Sve to zvuči sjajno, ali u Kristiforovom družtvu? Kakve li je još podle smicalice smislio taj opaki, žgoljavi miš? *** Sasvim u duhu ove moje ilustracije su i ovi čarobni mafini, ...

  Gospodin Lasac dovodi Sofiju kod gospođe Emilije Moja priča ide malo zbrda-zdola. U nekom od prethodnih postova, Sofija se već smestila u Eminu devojačku sobu, a evo je sad opet pred njenim vratima sa gospodinom Lascem, koji ju je doveo da je Ema pričuva, dok on i Stari gospodin Krt ne pronađu način da je vrate kući. Ali, eto, sad mi je došao momenat da uradim scenu u kojoj se Sofija i Ema sreću prvi put.  Kad malo bolje pogledam svoje likove i njihove karaktere, shvatam da su oni potpuno inspirisani ljudima iz mog neposrednog okruženja. Nisam toga bila baš sasvim svesna na početku, ali kako se priča dalje odvija, to postaje sve očiglednije. Eto, gospođa Emilija je potpuno kao moja mama: stalno strepi da li su svi zbrinuti, zdravi, nahranjeni. Stalno se nešto sprema i mesi i tako je od kad znam za sebe. To je osoba koja ima potrebu da zaštiti decu, slabe i bolesne. Kristifor je, recimo, slika i prilika jedne Kisine i Sofine drugarice iz detinjstva. To dete je bilo toliko raz...

Gospodin Lasac i Sofija u bašti Već sam u više navrata pisala o gospodinu Lascu, tako da je, verovatno, mnogima znano da je on penzionisani profesor književnosti, koji živi na samom kraju Doline Mesečine, u žućkastoj kući plavih prozora. Manje je, međutim, poznata činjenica da gospodin Lasac ima i brojne hobije. Jedan od njih je baštovanstvo. U dvorištu, koje se nalazi iza kuće, on ima divan povrtnjak u kome uzgaja razne kulture. Posebno je uspešno uzgajao bundeve za gospođu Emiliju, od kojih je ona pravila izvrsne pite. Tog leta, koje je Sofija provela u Dolini Mesečine, Lasac je posebnu pažnju posvetio uzgoju lubenica. Naravno, uz Sofijinu pomoć. Dobro, i Kristifor je pomalo pomagao, ali uz zabeđivanje i prenemaganje. Sofija je bila sigurna da nikada u životu nije probala tako slatke i toliko osvežavajuće lubenice. Stari gospodin Krt Ponekad, pred veče, dok su Lasac i Sofija sedeli u prednjoj bašti Laščeve kuće, sladeći se lubenicama, navratio bi i Stari gospodin Krt. K...

Ježić Poštar Dolina Mesečine je mirno i pomalo uspavano selo. Život teče uobičajenim tokom, bez mnogo trzavica i iznenađenja. Međutim tog, određenog jutra desilo se nešto izuzetno. A da bi se to nešto izuzetno desilo, morao je da se pojavi novi stanovnik Doline, sveže izmišljeni, Ježić Poštar. On ima zadatak da, u to rano, vedro jutro, dok još uvek svi, ili skoro svi, stanovnici Doline spavaju, donese Gospodinu Lascu važni telegram. A od koga bi Lasac mogao da primi telegram? Pa, od mene, naravno! Ja ću mu najaviti predstojeću avanturu i to u liku njegove prastare, ekscentrične baba-tetke, a pride i kume, gospa Kate. Dakle, rešila sam da i ja uđem u Dolinu Mesečine. Nisam još sigurna hoću li imati svoje ilustrovano obličje, ili ću biti samo neka baba, koja šalje pisma i telegrame. U svakom slučaju, ja ću mu svojim telegramom najaviti Sofijin dolazak, ali on telegram neće primiti, jer će upravo u tom trenutku šetati pored jezerceta u podnožju Maslačkovog Brda, vežbajući govor z...