Ježić Poštar i gospa Kata

Ježić Poštar

Dolina Mesečine je mirno i pomalo uspavano selo. Život teče uobičajenim tokom, bez mnogo trzavica i iznenađenja. Međutim tog, određenog jutra desilo se nešto izuzetno. A da bi se to nešto izuzetno desilo, morao je da se pojavi novi stanovnik Doline, sveže izmišljeni, Ježić Poštar. On ima zadatak da, u to rano, vedro jutro, dok još uvek svi, ili skoro svi, stanovnici Doline spavaju, donese Gospodinu Lascu važni telegram. A od koga bi Lasac mogao da primi telegram? Pa, od mene, naravno! Ja ću mu najaviti predstojeću avanturu i to u liku njegove prastare, ekscentrične baba-tetke, a pride i kume, gospa Kate. Dakle, rešila sam da i ja uđem u Dolinu Mesečine. Nisam još sigurna hoću li imati svoje ilustrovano obličje, ili ću biti samo neka baba, koja šalje pisma i telegrame. U svakom slučaju, ja ću mu svojim telegramom najaviti Sofijin dolazak, ali on telegram neće primiti, jer će upravo u tom trenutku šetati pored jezerceta u podnožju Maslačkovog Brda, vežbajući govor za sutrašnji "Dan poezije".

Sofija i Kristifor na sankanju

Ovo bi trebalo da bude scena iz perioda kad se Sofija već odomaćila u Dolini Mesečine, sprijateljila sa Kristiforom i ide sa njim na sankanje. Njoj se čini da je tamo provela mnogo vremena, da su se sva godišnja doba izmenjala, a da su mama i tata već izgubili nadu da će se ona vratiti. Ali, vreme u Dolini ne protiče istom brzinom kao u normalnom svetu. Tamo je dan jako, jako dug  i u toku jednog dana može svašta da se desi. Ili se to samo tako čini.

I dok se stvari u Dolini Mesečine polako zapetljavaju (nadam se da se neće zapetljati toliko, da posle neću moći da ih otpetljam), ja sam rešila da ovo moje veselo i sve brojnije društvo, počnem polako da predstavljam i drugim ljudima i to tako što sam dala da se odštampaju na šoljama. Moram da priznam da mi se dopalo kako izgleda, a naročito to što su boje potpuno iste kao na mojim akvarelima.

***

Prošla godina je bila obeležena brojnim knjigama koje su mi se dopale. Međutim, jedna od njih se posebno izdvojila. U pitanju je Momo Mihaela Endea.

Najpre moram da priznam da sam Endea otkrila prilično kasno, ali to nije ni malo umanjilo moj doživljaj prilikom čitanja. Uostalom, on je i sam govorio da nije isključivo pisac za decu, već da se bavi temama koje su životne i svima bliske. I to je, zaista, tako. Naročito je Momo takva. On ukazuje na realne probleme, koji postoje u savremenom društvu: otuđenje, apatija, ravnodušnost prema tuđoj patnji, hladnoća...i nemanje vremena za druge ljude, čak ni one najbliskije. Priča počinje bajkovito i neodređeno o devojčici Momo, siročetu, koja živi u napuštenom amfitetaru. Ljudi i deca iz okoline počinju da joj pomažu, donose hranu i brinu o njoj. Ubrzo se ispostavlja da i ona njima mnogo pomaže, jer ima jedan poseban dar - ume da sluša kao niko drugi, strpljivo, pažljivo, sa saosećanjem, tako da se ljudi odmah osete bolje. Međutim njihova idila se brzo narušava, pojavom sive gospode, koji ljudima kradu vreme. Oni počinju da ubeđuju ljude da je vreme potrošeno na brigu o drugima, na druženje, razgovore, igranje, maštanje, poklanjanje pažnje - izgubljeno vreme. Ljudi to prihvataju i potisuju ugovore o štednji vremena. Polako svi zaboravljaju na Momo i više je niko ne obilazi, jer niko više nema vremena. I tada Momo odlučuje da se suprotstavi sivoj gospodi i vrati ljudima izgubljeno vreme...

Čitajući, imala sam utisak da upravo sada živim to što čitam. Da je sve stvarno, a ne samo bajka o tamo nekim izmišljenim likovima.

Ovo je priča, koju niko, bio mlad ili star, ne bi trebalo da propusti.

Htela sam da knjigu kupim (ova koju sam čitala je uzeta iz biblioteke), ali nisam uspela da je nađem. Čak ni polovnu. Šteta. Jedino mi ostaje da se nadam nekom novom izdanju.