Uspavanka za oblake

Muhara, kolaž od novina, krpica, ručno bojenog papira, dugmadi, konca Volim prirodu, volim čitav biljni i životinjski svet. Volim da mislim o tome kako travke i gljive rastu, kako bube gmižu, kako drveće diše. Volim sve te male stvari koje se dešavaju neprimetno. Kad pomislim na svoje odrastanje u glavi mi se vrte slike koje su uvek povezane sa našim boravkom u prirodi: struganje smole sa drveta, čačkanje po mravinjaku, branje ljubičica u šumarku... Bio je jedan voćnjak iznad naše kuće u koji smo često odlazili. Moja braća su tamo sakupljala mrave, raznih veličina i boja, a zatim ih u kutiji šibica nosili u školu i razmenjivali sa drugim dečacima. Ja sam, naravno, uvek bila prisutna, kao neko levo smetalo, ali ih nikad nisam tužakala. A ponekad su radili i opasne stvari. Sećam se kako su strugali fosfor sa šibica i njime punili hemijske olovke. Pa, kad se to zapali, pukne kao bomba...A već krečana, to je bilo omiljeno mesto za okupljanje. Sve te nešto mami da priđeš št...

Otkrih nedavno poeziju italijanskog romantičarskog pesnika Đakoma Leopardija. Nije se baš naživeo, svega 39 godina. Kad uzmemo u obzir njegov poziv, nije ni čudo. Izgleda da poetama nije suđeno da budu dugovečni. Naravno, bio je pravi knjiški moljac i "tečno govorio i pisao latinski, grčki i hebrejski". Bio je vrlo mračan i depresivan tip, uvek u nešto razočaran. Međutim, ono što je fascinantno, jeste da je njegova poezija ostala nepomućena njegovim sumornim raspoloženjima i da se kroz nju provlači ljubav prema ljudima, prirodi i životu. Evo jedne pesme koja me je potpuno očarala (u genijalnom prepevu Vladete Košutića) i koja se našla na jednom od mojih crteža: L'infinito                                                          Beskrajnost Sempre caro mi fu quest'ermo colle                 Drag mi...

     Kako je samo čudesan biljni i životinjski svet koji nas okružuje! Kako je savršen! Svaka travka, svaka buba, svaki gmizavac! Sve, apsolutno sve. Kako ih je priroda ustrojila da nepogrešivo znaju svoju svrhu i svoj cilj! Naiđe mi, tako, da prosto ne mogu da se načudim tom savršenstvu...Šuma je jedno od najuzbudljivijih mesta koje mogu da zamislim. Kad kročim u nju je se odjednom osetim malom, ali istovremeno i neobično živom. Sve miriše na vlagu, mahovinu i trulo lišće i čini mi se kao da mogu da čujem biljke kako rastu, gljive kako otvaraju šešire. Izlazi mi pred oči često jedna slika iz ranog detinjstva (čini mi se da još nisam bila pošla u školu), braća i ja i još neki naši rođaci idemo na pecanje. Ja, naravno, idem samo da bih pravila gužvu, iako sam prethodno oštro upozorena da ne smem da kukumavčim niti da sam umorna, gladna, žedna, niti da mi se piški. Dakle, moj zadatak je da ćutim i ne smetam. Sećam se samo da smo dugo išli preko nekakvih livada i jaruga i ...