Uspavanka za oblake

Tetka Duša Čini mi se da sam u više navrata pisala o svojoj porodici, a pre svega o dedi, koga, doduše, nikad nisam ni upoznala, ali su babina ljubav i poštovanje prema njemu bili toliki, da nam ih je svima usadila, za sva vremena. Naša mala Buba (tj. Ljubica) nosi njeno ime, a izgleda da ima i nešto od njenog karaktera, sudeći po oštrini i plahovitosti koju poseduje :)  Deda se upokojio 1. novembra 1953, tačno 25 godina pre no što sam ja rođena i iskrena da budem, nikad nisam ni pomislila da ću ja biti ta koja će, brižljivo čuvane dedine fotografije i dokumenta, ustupiti za pisanje jedne knjige. U pitanju je knjiga Zdravlje u čaši Jelene Borović Dimić. Toliko mi je bilo dirljivo i lepo i radosno kad sam knjigu otvorila i videla sve ove fotografije i pročitala tekst. Zapravo, kad sam videla sve te ljude koje volim i koji su obeležili moje detinjstvo. Velika i bučna porodica. Osećala sam se toliko bezbedno okružena svim tim snažnim, sposobnim i vedrim ljudima...

Drugari iz Mesečeve doline Nisam mogla ni da pomislim da će biti ovako zabavno. Izmišljati likove, njihove karaktere, izgled, ponašanje, međusobne odnose. Smešno je što i ja sama izgrađujem odnos prema njima, pa mi se neki likovi više ili manje sviđaju. Kristifor me, iskreno, mnogo nervira, ali mi se čini da je njegovo prisustvo u toj bajkovitoj Mesečevoj dolini u kojoj žive vrlo ljupke i simpatične životinjice, bilo krajnje neophodno...  Ali, malo sam požurila. Pošto niko ni ne zna ko je Kristifor, najbolje je da ih predstavim po redu. Gospodin Lasac Možda ste čuli za gospodina Lasca. On je vrlo značajna ličnost u oblasti književne kritike. Diplomirao je svetsku književnost na Univerzitetu za mudre male lasice. Njegova supruga, francuskinja poreklom, je umrla vrlo mlada i njen portre visi u njegovoj dnevnoj sobi iznad kamina. Za ljubav gospođe Eme, držao je časove književnost njenom malom sestriću Kristiforu, sve dok mu ovaj nije nacrtao zmaja u knjizi Šeksp...

        Poljski zvončići (Campanula rotundifolia)                                Minđušica (Fuchsia) akvarel                             akvarel Postoje mnoge stvari koje su obeležile moje detinjstvo, a među njima je cveće imalo vrlo važnu ulogu. Obožavala sam plućnjak i plave zvončiće, ljutić i jagorčevinu, minđušicu i zevalice i one žute kićanke kojima ne znam ime...Sa zevalicama sam bila u stanju satima da se igram, podsećale su me na usta koja mogu da govore, pa sam izmišljala dijaloge dveju zevalica. Ih, šta su sve one imale da kažu jedna drugoj...Vrlo često su razni nežni poljski cvetići (a ponekad, moram da priznam, i neko lepo kultivisano sveće iz komšijskog dvorišta) služili kao dekoracija za tortu od blata. Danas više uopšte ne viđam decu da se igraju blatom, a nama je to bila jedna od omiljenijih z...

Čajanka sa zekanom, siluete i akvarel Ranije mi se često dešavalo da sanjam kako imam deset godina. Nosim bele hulahopke i crne baletanke sa kaišem i igram lastiš. Ne znam zašto je to baš tako. Vrlo često se devojčice baš tog uzrasta pojavljuju na mojim kolažima. U tim si godinama dovoljno veliki da možeš da sagledavaš stvari, a opet dovoljno mali da veruješ u svakojaka čuda. Uostalom, u tim sam godinama dosta vremena provodila kod babe na selu i igrala se na drvetu. Bila je neka kriva šljiva koja je stajala nedaleko od dvorišta ograđenog plotom. Odlazak do šljive je podrazumevao posebno pakovanje i pripremanje, kao da se spremam da putujem za Ameriku. Tu je bila gomila kesa i kutija sa svakojakim krajnje neophodnim stvarima. Jedva bih se sa svim tim stvarima uspuzala gore u svoje predivne odaje sa prozorima koji gledaju na nebo. Na toj sam šljivi pravila prve čajanke. Bila sam u stanju da tamo ostanem satima.  Sa nanom sam, inače, pila kafu. Ona je uvek ustajala baš ...

Muhara, kolaž od novina, krpica, ručno bojenog papira, dugmadi, konca Volim prirodu, volim čitav biljni i životinjski svet. Volim da mislim o tome kako travke i gljive rastu, kako bube gmižu, kako drveće diše. Volim sve te male stvari koje se dešavaju neprimetno. Kad pomislim na svoje odrastanje u glavi mi se vrte slike koje su uvek povezane sa našim boravkom u prirodi: struganje smole sa drveta, čačkanje po mravinjaku, branje ljubičica u šumarku... Bio je jedan voćnjak iznad naše kuće u koji smo često odlazili. Moja braća su tamo sakupljala mrave, raznih veličina i boja, a zatim ih u kutiji šibica nosili u školu i razmenjivali sa drugim dečacima. Ja sam, naravno, uvek bila prisutna, kao neko levo smetalo, ali ih nikad nisam tužakala. A ponekad su radili i opasne stvari. Sećam se kako su strugali fosfor sa šibica i njime punili hemijske olovke. Pa, kad se to zapali, pukne kao bomba...A već krečana, to je bilo omiljeno mesto za okupljanje. Sve te nešto mami da priđeš št...