Tetka Duša
Čini mi se da sam u više navrata pisala o svojoj porodici, a pre svega o dedi, koga, doduše, nikad nisam ni upoznala, ali su babina ljubav i poštovanje prema njemu bili toliki, da nam ih je svima usadila, za sva vremena. Naša mala Buba (tj. Ljubica) nosi njeno ime, a izgleda da ima i nešto od njenog karaktera, sudeći po oštrini i plahovitosti koju poseduje :)
Deda se upokojio 1. novembra 1953, tačno 25 godina pre no što sam ja rođena i iskrena da budem, nikad nisam ni pomislila da ću ja biti ta koja će, brižljivo čuvane dedine fotografije i dokumenta, ustupiti za pisanje jedne knjige. U pitanju je knjiga Zdravlje u čaši Jelene Borović Dimić.
Toliko mi je bilo dirljivo i lepo i radosno kad sam knjigu otvorila i videla sve ove fotografije i pročitala tekst. Zapravo, kad sam videla sve te ljude koje volim i koji su obeležili moje detinjstvo. Velika i bučna porodica. Osećala sam se toliko bezbedno okružena svim tim snažnim, sposobnim i vedrim ljudima. Jer, moje tetke su bile Ljudi.
Ovde je akcenat stavljen na jednu od njih - Dušanku zvanu Duša i do sada nisam upoznala nikoga kome bi bolje pasovao nadimak. Mala i kovrdžava, sa očima koje konstatno trepere od nekog unutrašnjeg smeha. Koliko nas je samo puta zabavljala pričama iz svog detinjstva. Omiljena mi je bila priča o sukobu sa Pelagijinom ćerkom, čije se imanje graničilo sa našim. A ona visoka, krakata, starija i duplo viša od mene, a kosa joj plava, meka, kaže tetka, a moj brat dobacuje, kako to za kosu sigurno zna iz ličnog iskustva. To se u daljem toku priče i potvrđuje. Njih dve su se posvađale dok su čuvale ovce. Tetka, besna, potera ovce ranije kući, da bi imala vremena da ovu sačeka u zasedi. A onda kad ona naiđe, ona iskoči iz vrzine, pa joj, onako mala, skoči pravo na leđa i zgrabi pravo za kosu, onu meku, plavu, a kad ono, puna šaka vune. A onda sledi čuvena rečenica: Bila sam i ja bivena, al' uglavnom - bila sam. Što je nama dovoljno da shvatimo kako se tuča završila. Devojka se uplakana vratila kući i požalila majci, njena majka odmah dotrčala da se žali mojoj babi, a baba već skenira gde ima najbolji vrbov prut, elastični, što se uvija. Naravno, tetka se već ljuljuška uvrh jasena i nema nameru da siđe. Čeka da joj dođe otac sa posla, jer zna da, kad je on tu, neće dobiti batine. Mogao bi neko da pomisli da je bila agresivna, ali nije bila uopšte. Ne računajući slučaj kad se, opet čuvajući ovce, zavadila sa Dobrosavom Lazićem. Ali njega je "samo" zategla kamenom u leđa, tako da je pao :) Međutim, te njene tabadžijske avanture su se vrlo brzo završile. Zapravo, još te večeri kad joj je došao otac s posla i pozvao je da siđe s drveta, obećavši da će sprečiti majku da je tuče. I tako, zavučena ispod njegovog skuta ulazi u kuću i ni za trenutak se ne odvaja od njega, jer zna da je jedino tu, ispod skuta - sigurnost. Kasnije joj je objasnio da devojčicama ne priliči da se tako ponašaju i da, ako tako bude nastavila da se tuče sa svima, neće moći da se uda. Tetka kaže da ju je ta misao, da niko neće hteti da se oženi ratobornom devojkom hajdukom, stvarno potresla i da ju je shvatila vrlo ozbiljno. I rešila je da bude dobra. Mada se videlo, po načinu na koji opisuje ta svoja sećanja i po tome kako joj zacakle oči, da joj je toplo oko srca što je Pelagijinu ćerku propustila kroz šake :)
Divan tekst o tome kako je tetka našla muža uprkos svojoj borbenoj naravi u knjizi Zdravlje u čaši
***
U duhu ove priče bi mogla da ide i preporuka za čitanje jedne od najduhovitijih i najzabavnijih knjiga za decu ikada napisane. U pitanju je knjiga Glava u klancu, noge na Vrancu, dragog nam, Branka Ćopića. Ima mnogo sličnosti sa pričama moje tetke. Valjda je takvo vreme bilo i takvi ljudi i ja tu bezbrižnost i lakoću njihovu, i smisao za humor, toliko volim. Razgali me i nasmeje svaka rečenica.
Kako su lijepe i zanimljive ove price iz porodicnog albuma!
ОдговориИзбришиA Copic ostaje omiljen u svim generacijama!
Odrastala sam uz dve bake i veoma volim stare ljude i način na koji pričaju. Da li ljudi s godinama dobiju pripovedački dar ili su, prosto, te generacije takve bile, ne znam. Ali znam da mi je milozvučno da ih slušam. Na žalost, sve je manje tih dragih ljudi...
Избриши