Kristifor se onesvešćuje

Doručak je protekao u relativnom miru i pod budnom prismotrom gospođe Emilije. Ako se izuzme to da je Sofija bila šutirana pod stolom i ćuškana laktovima, na šta ih je gospođa Ema razdvojila i postavila na suprotne strane stola. Kristifor je bio besan, jer se prvi put pojavio neko ko bi mogao da ugrozi njegovu neprikosnovenost i zauzme mesto najvažnije osobe u kući, koje je uvek pripadalo samo njemu. Ali, ni Sofija nije zaostajala u ljutini, samo iz sasvim drugih razloga. Nije mogla ni da zamisli da bilo gde na svetu postoji takvo sebično, nevaspitano i bezobrazno stvorenje, kao ovo koje je sedelo naspram nje i koje je upravo u tom trenutku, prevrnulo šolju mleka, a zatim drsko optužilo nju. Videlo se da je i gospođa Ema na ivici živaca, jer se mali, izgleda, ponašao gore nego obično.

- Dosta je bilo Kristifore, brecnu se ona ljutito, videla sam da si ti prosuo mleko!

Ona još nije ni završila rečenicu, a Kristifor odjednom pozelene i smulji se sa stolice onesvešćen. Sofija na taj prizor samo zakoluta očima, sasvim sigurna da se pretvara, a uplašena Ema pritrča i poče da ga prska vodom. I umesto da se osvesti i otvori oči, Kristifor se smulji još više, glava mu pade na rame, a jezik ispade iz usta. Ema poče da ga šljepka po obrazima, pokušavajući da ga probudi. U tom trenutku se začulo kucanje na vratima. Ema se okrenu prema Sofi i posla je da otvori vrata, pokušavajući i dalje da oživi Kristifora. Sofiji, prosto, beše žao što propušta zabavu, ali ipak krenu prema vratima...

 ***

Pročitala sam dosta interesantnih knjiga u skorije vreme, koje su ostavile priličan utisak na mene. Ali, kad treba da odlučim o kojoj bih pisala, nekako ne mogu da izaberem. Možda bi najbolje bilo ići hronološkim redom, onako kako sam ih čitala. Kraj 2022. godine svakako mi je obeležila knjiga Tri lica jedne ljubavi Šandora Maraija. O njegovom kratkom romanu Sveće gore do kraja sam nekom prilikom već pisala. To je bio moj prvi susret sa njegovim delom, a pošto je ostavio snažan utisak, rešila sam da nabavim još neke njegove knjige. I tako dođosmo do gore pomenute knjige. Roman ima neobičnu formu. Podeljen je na tri dela, odnosno na tri monologa, u kom svako od učesnika ljubavnog trougla, opisuje događaje iz svoje perspektive. Najpre čitamo priču Ilonke, koja pripada nižoj građanskoj klasi (u ovoj priči je status vrlo važan, zato ga i pominjem). Ona je udata za Petera, koji potiče iz stare, ugledne, bogataške porodice. Na prvi pogled njihov brak deluje idilično. Tako ga, bar, doživljavaju oni koji gledaju sa strane. Imaju savršeno opremljen stan, kreću se u važnim društvenim krugovima, putuju. Jednom rečju, imaju sve. Ilonka beskrajno voli svog muža, ali izgleda da njena ljubav i trud nisu dovoljni da bi taj brak opstao. Peter je uvek distanciran i nikada ne razgovara sa njom o bilo čemu ličnom i intimnom. Ona primećije da je on opušten i srećan jedino kad je u društvu svog prijatelja pisca Lazara, osobenjaka i, često, vrlo neprijatnog čoveka. Uskoro počinje da sumnja da je on zainteresovan za drugu ženu, što se kasnije ispostavlja kao tačno. U drugom delu romana Peter govori svoje viđenje događaja. Saznajemo da je odrastao otuđen od roditelja i bez njihove ljubavi. Tako usamljen i izlolovan, zaljubljuje se u mladu služavku Juditu, koju je njegova majka zaposlila. U trećem delu čitamo Juditinu priču. Ona potiče iz seljačke porodice, koja je bila toliko siromašna da su zimu provodili u jami iskopanoj u zemlji, dok su pacovi trčali preko njih. Susret sa tolikim bogatstvom u kući Peterovih roditelja je zaprepašćuje i potpuno transformiše. Ona je ogorčena, besna i želi da se osveti za svu nemaštinu u kojoj je živela kao dete. Zato se i udaje za Petera, nakon njegovog razvoda od Ilonke. Na kraju postoji i četvrdi deo priče, koju govori jedan Mađar, koji je prebegao u Ameriku. On raspliće celu priču i daje uvid u to šta se desilo sa Ilonkom, Peterom i Judit, pošto u tom trenutki više niko od njih nije živ. 

Prvo što me je zaprepastilo u ovoj knjizi je to koliko se tri verzije istog događaja razlikuju. Naravno da se razlikuju, jer su u pitanju tri različite percepcije. Ali je ovde očigledno koliko lična osećanja boje  viđenje svati. Znam da je tako, ali ne i da je u toj meri. Ovi ljudi su potpuno zaslepljeni, da nisu u stanju da razlikuju ljubav od netrpeljivosti ili ravnodušnosti. Verujem da nije drugačije ni u stvarnom životu. Mi, apsolutno, nemamo pojma šta se dešava u tuđoj glavi, a, opet, toliko se lako i spremno upuštamo u tumačenja nečijeg ponašanja. Ja sam jedna od tih i obećavam da više to neću da radim :) Šalim se, naravno, ali smatram da čovek treba da bude oprezan kad drugome pripisuje osobine, bilo dobre, bilo loše. Druga stvar koje mi je zanimljiva je vreme, odnosno društvene okolnosti. Priča započnje pred početak Drugog svetskog rata u Mađarskoj i mi naporedo sa propadanjem jednog braka, pratmo i propadanje jednog staleža, kulture i načina života, zatim bombardovanje, rušenje gradova i mostova i onda, kada se rat završi i ljudi se ponadaju da će se sve vratiti na staro, brzo će shvatiti da je došlo novo vreme, da su nekadašnje pozicije zauzeli ljudi iz najnižih društvenih slojeva i da sada oni određuju pravila, a jedino što ostaje kao opcije je odlazak negde u svet i započinjanje od početka...

Da, mogu da potvrdim, da davno nisam pročitala nešto ovako impresivno.