- Преузми линк
- X
- Имејл адреса
- Друге апликације
Ознаке:
akvarel
art
atelje
cajanka
childhood
detinjstvo
Il mondo di Fikreta
illustration
ilustracija
Rudjinci
teaparty
watercolor
- Преузми линк
- X
- Имејл адреса
- Друге апликације
Doručak je protekao u relativnom miru i pod budnom prismotrom gospođe Emilije. Ako se izuzme to da je Sofija bila šutirana pod stolom i ćuškana laktovima, na šta ih je gospođa Ema razdvojila i postavila na suprotne strane stola. Kristifor je bio besan, jer se prvi put pojavio neko ko bi mogao da ugrozi njegovu neprikosnovenost i zauzme mesto najvažnije osobe u kući, koje je uvek pripadalo samo njemu. Ali, ni Sofija nije zaostajala u ljutini, samo iz sasvim drugih razloga. Nije mogla ni da zamisli da bilo gde na svetu postoji takvo sebično, nevaspitano i bezobrazno stvorenje, kao ovo koje je sedelo naspram nje i koje je upravo u tom trenutku, prevrnulo šolju mleka, a zatim drsko optužilo nju. Videlo se da je i gospođa Ema na ivici živaca, jer se mali, izgleda, ponašao gore nego obično. - Dosta je bilo Kristifore, brecnu se ona ljutito, videla sam da si ti prosuo mleko! Ona još nije ni završila rečenicu, a Kristifor odjednom pozelene i smulji se sa stolice onesvešćen. Sofija na taj p...
Prekrasni su ti radovi...a odrastanje, da, tko ga izmisli...meni isto teško pada...samo u glavi se često vraćam tamo u prošlost...koliko mogu, a onda me svakodnevica i obaveze opet vrate ovamo...Bože zar je već toliko vremena prošlo, one djevojčice su već toliko narasle...kad osobno ne poznaješ nekoga onda ti se čini da je on uvijek isti tamo negdje, tako i ja vas zamišljam uvijek iste, kao da kod vas vrijeme ne teče, hm...uživaj u svom ateljeu i novoj maloj prijateljici :)
ОдговориИзбришиHvala ti, draga Kaća! To stalno naše osvrtanje unazad nosi u sebi setu i nostalgiju. Ali je to sve pomešano sa radošću. Kad se samo setim tog osećaja kad izađeš napolje, a imaš 6-7 godina i ceo svet je pred tobom, dani su beskonačni i nikad ništa loše ne može da se desi. Sećaš li se koliko je trajao jedan dan? Čitavu večnost. I šta je sve moglo da se uradi za to vreme? Sve što ti padne na pamet...Često sa braćom razgovaram o tim stvarima. I kad počnemo da se prisećamo stvari koje smo radili, pomislim - dobro je da smo živi. Nisu to nikad bile namerno pravljene štete, već se sve dešavalo u zanosu igre. Ono što je u stvari lepo jeste to što imamo čega da se sećamo. To nam daje inspiraciju i snagu da guramo napred. Pa, ne znam da li bih se ičim bavila da mi nije tih sećanja... Tužno je da postoje deca koja detinjstvo nikad nisu imala. Volela bih da imam neke supermoći pa da dam mogućnost svakom detetu da se igra i mašta i da bude slobodno onako kako smo mi bili slobodni. Ovo je sad neko drugo vreme... Ljudi su postali tako bezosećajni da je to zastrašujuće...Izgleda kao da mašine koje svi svakodnevno koristimo imaju više duše nego mi...
ИзбришиIstina, često me strah za Damjana i njegovo djetinjstvo, kakvo će biti i koliko će toga doživjeti kao mi, kad mi se sad djeca čine dosta okrutna, iako nisu djeca kriva, kad žive u nezdravim obiteljima, lošim odnosima...pa samo to izbacuju van, ne znaju valjda drugačije...a nadam se da će naša djeca imati sretno djetinjstvo
Избриши