Пређи на главни садржај

Akvarel čajanka










Ознаке:

Коментари

  1. Katarina Bulut Čolaković25. јул 2017. 08:57

    Prekrasni su ti radovi...a odrastanje, da, tko ga izmisli...meni isto teško pada...samo u glavi se često vraćam tamo u prošlost...koliko mogu, a onda me svakodnevica i obaveze opet vrate ovamo...Bože zar je već toliko vremena prošlo, one djevojčice su već toliko narasle...kad osobno ne poznaješ nekoga onda ti se čini da je on uvijek isti tamo negdje, tako i ja vas zamišljam uvijek iste, kao da kod vas vrijeme ne teče, hm...uživaj u svom ateljeu i novoj maloj prijateljici :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Katarina Kljajic26. јул 2017. 11:10

      Hvala ti, draga Kaća! To stalno naše osvrtanje unazad nosi u sebi setu i nostalgiju. Ali je to sve pomešano sa radošću. Kad se samo setim tog osećaja kad izađeš napolje, a imaš 6-7 godina i ceo svet je pred tobom, dani su beskonačni i nikad ništa loše ne može da se desi. Sećaš li se koliko je trajao jedan dan? Čitavu večnost. I šta je sve moglo da se uradi za to vreme? Sve što ti padne na pamet...Često sa braćom razgovaram o tim stvarima. I kad počnemo da se prisećamo stvari koje smo radili, pomislim - dobro je da smo živi. Nisu to nikad bile namerno pravljene štete, već se sve dešavalo u zanosu igre. Ono što je u stvari lepo jeste to što imamo čega da se sećamo. To nam daje inspiraciju i snagu da guramo napred. Pa, ne znam da li bih se ičim bavila da mi nije tih sećanja... Tužno je da postoje deca koja detinjstvo nikad nisu imala. Volela bih da imam neke supermoći pa da dam mogućnost svakom detetu da se igra i mašta i da bude slobodno onako kako smo mi bili slobodni. Ovo je sad neko drugo vreme... Ljudi su postali tako bezosećajni da je to zastrašujuće...Izgleda kao da mašine koje svi svakodnevno koristimo imaju više duše nego mi...

      Избриши
    2. Katarina Bulut Čolaković27. јул 2017. 09:56

      Istina, često me strah za Damjana i njegovo djetinjstvo, kakvo će biti i koliko će toga doživjeti kao mi, kad mi se sad djeca čine dosta okrutna, iako nisu djeca kriva, kad žive u nezdravim obiteljima, lošim odnosima...pa samo to izbacuju van, ne znaju valjda drugačije...a nadam se da će naša djeca imati sretno djetinjstvo

      Избриши

Постави коментар

Hvala vam što ostavljate komentar :)

Популарни постови са овог блога

Mi smo Robin, Hud i Džon, veseli drugari...

Ovu glupavu pesmicu iz crtaća pevamo već godinama u raznim prilikama, bilo da smo na plivanju ili sankanju. E, sad, pošto nas je tri, morale smo Robina Huda da podelimo na dva dela i sećam se da je Joja, dok je bila manja, stalno ponavljala kako hoće ona da bude Hud.  Robin, Hud i Džon spremni za sankanje A, onda se, iznenada naša mala družina proširila. Deda Mraz nam je 1. januara doneo novu drugaricu za čajanke i sankanje. Ja sam postala srećna tetka treći put, a Kisa i Joja su dobile sestru od strica. Jedva čekamo da malo poraste, pa da počnemo da je vučemo sa sobom. Inače, dobila je ime po prababi Ljubici. Palčica - bubamara                                                                            ******       Divni su bili ovi snežni dani. Skoro da sa...
10 коментара
Прикажи све

Životinjice od testa

Ne znam kako je u drugim kućama, ali u našoj pred praznike svako ima određena zaduženja, koja se ponavljaju iz godine u godinu. Jedna od obaveza koju imamo Kisa, Joja i ja jeste da za Vaskrs pravimo miliprote. Običaj je da se od testa prave razne domaće životinje i ono što je najzabavnije je što nam ovi naši matori dopuštaju da radimo i pravimo šta god hoćemo. Mi tako počnemo da pravimo, pa se onda posvađamo, pa onda jedna drugoj pomažemo, pa se smejemo, da bismo na kraju dobile čitav zoološki vrt. Ponekad je, čak, teško utvrditi koju smo vrstu životinje napravile, bude tu i slučajnih zmajeva i raznih krilatih i repatih životinja, ali u toj raznolikosti i jeste lepota. Ovo što liči na zmaja je u stvari poni, a ovo na guzi mu je tetovaža u obliku cveta :) Nemojte da se iznenadite što skoro svaka životinja (pa čak i ptica) ima crnu tačku na stomaku - to joj je pupak. To je bila izričita Jojina želja.  *** Na kraju ovog kratkog posta mi ostaj...
8 коментара
Прикажи све

Kristifor se onesvešćuje

Doručak je protekao u relativnom miru i pod budnom prismotrom gospođe Emilije. Ako se izuzme to da je Sofija bila šutirana pod stolom i ćuškana laktovima, na šta ih je gospođa Ema razdvojila i postavila na suprotne strane stola. Kristifor je bio besan, jer se prvi put pojavio neko ko bi mogao da ugrozi njegovu neprikosnovenost i zauzme mesto najvažnije osobe u kući, koje je uvek pripadalo samo njemu. Ali, ni Sofija nije zaostajala u ljutini, samo iz sasvim drugih razloga. Nije mogla ni da zamisli da bilo gde na svetu postoji takvo sebično, nevaspitano i bezobrazno stvorenje, kao ovo koje je sedelo naspram nje i koje je upravo u tom trenutku, prevrnulo šolju mleka, a zatim drsko optužilo nju. Videlo se da je i gospođa Ema na ivici živaca, jer se mali, izgleda, ponašao gore nego obično. - Dosta je bilo Kristifore, brecnu se ona ljutito, videla sam da si ti prosuo mleko! Ona još nije ni završila rečenicu, a Kristifor odjednom pozelene i smulji se sa stolice onesvešćen. Sofija na taj p...
2 коментара
Прикажи све