Sofija u Dolini i pokloni

 

Gospodin Lasac dovodi Sofiju kod gospođe Emilije

Moja priča ide malo zbrda-zdola. U nekom od prethodnih postova, Sofija se već smestila u Eminu devojačku sobu, a evo je sad opet pred njenim vratima sa gospodinom Lascem, koji ju je doveo da je Ema pričuva, dok on i Stari gospodin Krt ne pronađu način da je vrate kući. Ali, eto, sad mi je došao momenat da uradim scenu u kojoj se Sofija i Ema sreću prvi put. 

Kad malo bolje pogledam svoje likove i njihove karaktere, shvatam da su oni potpuno inspirisani ljudima iz mog neposrednog okruženja. Nisam toga bila baš sasvim svesna na početku, ali kako se priča dalje odvija, to postaje sve očiglednije. Eto, gospođa Emilija je potpuno kao moja mama: stalno strepi da li su svi zbrinuti, zdravi, nahranjeni. Stalno se nešto sprema i mesi i tako je od kad znam za sebe. To je osoba koja ima potrebu da zaštiti decu, slabe i bolesne.

Kristifor je, recimo, slika i prilika jedne Kisine i Sofine drugarice iz detinjstva. To dete je bilo toliko razmaženo i bezobrazno, da ja takvo nešto u životu nisam videla. I nisam ja htela da ona u bilo kom obliku uđe u moju knjigu, ali ona je to uradila. Iz čistog bezobrazluka. Ide mi na živce to što pišem, ali, ipak, pišem. Pre neki dan sam sa Sofom pričala o tome, upravo posle napisane scene u kojoj dolazi do okršaja između Kristifora i Sofije. I mi smo se toliko uživele u priču (uz mlataranje rukama i galamu), da je moja mama pomislila da govorimo o pravoj osobi, a ne o tamo nekom izmišljenom mišu :) 

***

Poštar me je iznenadio ovih dana i doneo neke dečije radosti iz Italije: džinovske četke za akvarel i divnu knjigu-bojanku sa originalnim ilustracijama ser Džona Tenijela. Kao i uvek, toliko je bilo lepo spakovano, da mi je bilo žao da otvorim. Eto, Deda Mraz je ove godine poranio i mnogo me obradovao :) Kako li je, samo, znao šta najviše volim?