Sofa u Krtovoj fotelji

Sofija ima osam godina i ide u drugi razred osnovne škole. Ona je sasvim obična devojčica, solidan je đak, ali ne od onih štrebera koji uvek sve znaju i mlataraju sa dva podignuta prsta ispred učiteljicinih naočara. Na časovima joj se dešava da u mislima odluta na neko sasvim drugo mesto i da se strašno iznenadi kad zvoni za kraj časa. Omiljeni predmet joj je priroda i društvo, tj. priroda, a društvo i ne baš toliko. Voli da sama luta po livadama, čeprka štapom po krtičnjacima i bere svračije noge tj. divlje zumbulčiće po obodu šume. Ispod njene kuće, u podnožju livade protiče potok, po kome ona, u sušnih letnjih dana, gaca u gumenim čizmama. Dok to radi i ne sluti da će uskoro biti na sasvim drugom mestu, koje nije ni nalik na mesta koja ona na časovima zamišlja i da će sretati životinje sa naočarima i u odelima. Pa, čak i krticu po čijim je hodnicima čačkala štapom. Doduše, možda ne baš tu krticu. Zapravo, u pitanju je Stari gospodin Krt, sakupljač i prodavac retkih antikvarnih knjiga, koji je upravo poslužuje biskvitima i svojim omiljenim čajem od majčine dušice. I dok on tiho razgovara sa gospodinom Lascem, ona zadrema sa knjigom o nevaljalim miševima u krilu, sanjajući, verovatno, kako se igra pokraj svog potoka. Kako će se samo iznenaditi kad se bude probudila i shvatila da je sanjala da je kod kuće, a zapravo je u Dolini Mesečine!

***

Dugo sam razmišljala o kojoj bih knjizi danas pisala. Toliko toga mi prođe kroz ruke. Nešto mi se dopadne manje, nešto više, nešto mi se uopšte ne dopadne. I sad mi je na red došla knjiga jedne švedske autorke (čije prezime nikako ne mogu da zapamtim, a ni da izgovorim s lakoćom) Lina Bengtsdoter i njen krimi roman U mraku, koji se nadovezuje na prethodni pod nazivom Anabel. Odmah moram da kažem da sam postala ljubitelj krimi priča, misterije i gotskog trilera još kao tinejdžerka, najpre uz Artura Konana Dojla, a zatim i (evo priznajem svoj guilty pleasure) Dafne di Morije. Oprosti Dikense, oprosti Igo, oprosti Tolstoje... Elem, da se vratim gore pomenutim romanima. U oba se radnja razvija u dva toka, koji najpre deluju nepovezano, da bi se, kako priča odmiče sve više i više približavali i na kraju potpuno prepleli. Priča se dešava u Stokholmu i prati život detektivke Šarli Lager i već od prvog trenutka je jasno da je ona vrlo nesrećna i da svoje probleme, uglavnom, utapa u alkoholu. Posao joj je jedini smisao, međutim zbog problema sa alkoholom i on je doveden u pitanje. Već u prvoj knjizi ćemo saznati da je sve povezano sa njenim odrastanjem u malom industijskom naselju Gulspong sa ćudljivom majkom, koja je čas euforična i pravi žurke ili u totalnom bedaku i ne dozvoljava da se podignu roletne sa prozora. Deluje kao da ima bipolarni poremećaj, ali to je samo moja pretpostavka. Mala Šarli je potpuno nesrećna uz takvu majku i misli da je ona sama kriva za te majčine promene raspoloženja. Oca nikada nije videla, u stvari majka neće da joj otkrije ko je njen otac... Slučaj osobe nestale pre trideset godina će je odvesti na samo izovrište njene patnje, kada je dopustila da neko njoj blizak umre, a da ništa nije učinila da ga spase. Nije ni mogla da ga spase, pošto je bila samo dete, ali je osećaj krivice u njoj tako duboko ukorenjen, da ne može nikako da ga se oslobodi. Ovde moram da kažem da, iako se radi o ubistvu, ovaj roman nije od onih krvoločnih, više je psihološki, gde se tenzija gradi postepeno, pre sugestijom nego nekim realističnim opisom. Atmosfera je stvarno depresivna i dobro je dočarana. Čak sam i ja, čitajući, počela da se osećam loše :) Na kraju, autorka ipak nije htela da nas ostavi u bedaku, pa nam je dala trunčicu nade. A ono što mi se u priči najviše dopalo i zbog čega uopšte i pominjem ovaj roman, jeste njeno razmišljanje o praštanju. Šarli, posle mnogo ružnih stvari koje je otkrila o svojoj majci, koja je umrla još dok je ona bila tinejdžerka, ipak odlučuje da svojoj majci sve oprosti. Dakle, to je najpre svesna odluka, koja vremenom postaje osećanje. Ako to ima nekog smisla :) Želim da oprostim i na kraju zaista i oprostim. Šarli shvata da je to jedini način da krene dalje, oslobodi se duhova iz prošlosti i bude jednog dana osoba koja se raduje životu. Eto, to mi se dopalo i verujem da zaista i jeste tako.