Sofija i Kristifor: prva tuča

Iznenadila sam se kad sam videla da mi je ovo jubilarni stoti post po redu i da je 11. aprila bilo punih devet godina kako piskaram ovde. Verujem da sam se nalupetala kojekakvih gluposti :) Sreća je pa nikad ne čitam ponovo ono što sam napisala. U svakom slučaju, bilo je zabavno i bilo bi lepo da potraje još toliko. Žao mi je samo što su mnogi koje sam čitala, odavno prestali da pišu.

Dakle, da se vratimo priči o Sofiji, slučajno zalutaloj u Dolinu Mesečine. Na ilustraciji se vidi kako ona drma Kristifora za uvo i svako bi pomislio da je ona zla i podmukla devojčica koja zlostavlja malog, bespomoćnog miša. Ali, malo ko zna šta je tome prethodilo. Sofija je ušla u dnevnu sobu i tamo po prvi put ugledala Kristifora, kako umače prst u belu kafu i šara po stolnjaku. Pružila je ruku da se upozna, ali on ju je iz čista mira ugrizao za prst, nakon čega ga je ona potegla za uvo, a on pokušao da je zgrabi za kosu. Tako ih je zatekla gospođa Ema. A pošto je gospođa Ema bila mišica sa iskustvom i poznavala je Kristifora previše dobro, znala je da Sofija nije ništa kriva. Osim, možda, što je posedovala prgav temperament, koji je vrlo teško obuzdati u takvoj situaciji. Stoga se gospođa Ema napravila kao da se ništa ne dešava i mirno pozvala decu na doručak...

***

Klub ubistava četvrtkom. Odmah su mi se dopali naslov i korice, tako da sam je poručila čim je izašla u prodaju. Radnja je smeštena u Kent u Engleskoj u elitni komleks za bogate penzionere. Na tom mestu se nekada nalazio ženski manastir, ali kada je poslednja kaluđerica umrla 2005. imanje je prodato i na njemu su napravljeni luksuzni stanovi za stare. Jedino što je ostalo iz tog starog vremena je kapela i groblje. Većina tamošnjih stanovnika svoje vreme provodi gledajući TV, šetajući i pijući čaj. Ali ne baš svi. Elizabet, Džojs, Ibrahim i Ron se sastaju svakog četvrtka u sobi za slagalice i pokušavaju da razreše ubistva koja su se desila u prošlosti, a koja su ostala nerazjašnjena. Sve dok se jednog dana ne dogodi pravo ubistvo i četvoro prijatelja pomisle da bi mogli da pomognu policiji u istrazi...Knjiga je stvarno šarmantna i duhovita. Likovi su vrlo simpatični, mada moram da priznam da se previše imena provuklo i da u nekom momentu nisam mogla da se setim ko je ko :) I sve je bilo sjajno, dok nismo počeli da se približavamo kraju i počele da se otkrivaju informacije, čiji je zadatak bio samo da nas zbune. Englezi to zovu red herring. Ne znam da li mi imamo naziv za to. U svakom slučaju previše lažnih tragova i skretanja sa teme. 'Ajd' jednom, i drugi put, al' već treći sam se smorila. A najžešće od svega je to što ubica na kraju uopšte nije uhvaćen. Četvorka ga je otkrila, ali nisu hteli da ga prijave policiji. A lik je ubio dvoje ljudi iz osvete, jer su mu, pre više godina, ubili prijatelja. Shvatam u čemu je problem. Današnji čovek je toliko toga video, čuo, pročitao, da više ništa ne može da ga iznenadi. Ali, ljudi žele i dalje da budu iznenađeni i zaprepašćeni raspletom. I zato stvaraoci pribegavaju raznim smicalicama. Sve u svemu, nisam baš preterano oduševljena. Očekivala sam više, priznajem. Šteta, pošto je imalo potencijala.