Kiša ih je naterala da zađu duboko u šumu. Sada je već prestala da pada, a deca su shvatila da ne znaju gde se nalaze. Svuda oko njih, dokle god je pogled dopirao, bili su tamni obrisi stabala. Vladala je mukla tišina. Mrak je polako postajao sve gušći i hladnoća se uvlačila pod kožu. Boris se lagano okretao u raznim pravcima njuškajući vazduh i pokušavajući da utvrdi iz kog pravca su došli. Bio je najstariji i najkrupniji oh svih, pa se nekako od njega očekivalo da bude vođa grupe. Ali, njegovo njuškanje nije dalo nikakvih rezultata. Kiša je sve sprala i nije se osećalo ništa drugo sem mirisa vlažne zemlje. Svi su bili uplašeni, umorni i gladni. Boris je zabrinuto pogledao drhtavu malu Mimi, čija se pokisla baletska suknja slepila uz njeno krzno. Ni Kristifor ni Sofija nislu izgledali mnogo bolje. Njihova neprekidna prepirka, koja je trajala ceo dan, već neko vreme se nije čula, pa su oboje, kao da su sklopili primirje, stajali stisnuti jedno uz drugo i očima punim nade i očekivanja gledali u Borisa. On je uzdahnuo, uhvatio Miminu šapu, podigao fenjer i krenuo nasumično. Ako nastave pravo, negde će morati da stignu. Sofija i Kristifor su krenuli za njima. Hodali su lagano, osvrćući se uplašeno, dok su stabla i nebo postajali sve tamniji, a odsjaji fenjera bacali zastrašujuće senke...
***
Evo, jedne neobične knjige za decu švedskog pisca Mortena Sandena, koju sam nedavno pročitala. Zove se Kuća bez ogledala i govori o devojčici Tumasini, koja sa tatom boravi u kući njihove rođake Henrijete. Pored njih tu su još neki rođaci, koji čekaju čitanje testamenta i nasledstvo, jer Henrijeta je stara i bolesna i njena smrt je samo pitanje trenutka. Nekada je bila slavna glumica, a danas u njenoj kući nema ni jednog ogledala. Nekoliko dece, koja se tu nalaze prekraćuju to sumorno vreme igrajući se žmurke u njenoj velikoj kući punoj praznih soba i skrivenih kutaka. Jednog dana mala Signe pronaći će ormar u kom su sklonjena sva Henrijetina ogledala i koji vodi u paralelnu realnost. A, zatim, tu tajnu otrkiti i Tumasini. Na početku knjige su svi tužni i nose teret neke tragedije i patnje, koju nisu uspeli ni da razumeju, ni da prevaziđu, ni da prihvate. I deca i odrasli. Ali su deca ta koja se prva hvataju u koštac sa onim što ih muči, doživljavaju transformaciju i na kraju pomažu i svojim roditeljima da se pomire sa zastrašujućim stvarima, koje se svim ljudima događaju u životu, a jedna od njih je i smrt. Moram da priznam da mi je ovo bio vrlo čudan izbor teme za dečiju knjigu. Ali, isto tako i logičan. Tragedije se dešavaju, a mi nikad ne naučimo da se suočavamo sa njima, a još manje da pokušamo da ih razrešimo ili da ih, eventualno, prihvatimo. Ova knjiga bi trebalo da u tome pomogne.
⭐⭐⭐⭐ četiri zvezde od mene za ovu knjigu, za dobru ideju i nameru, a ja odoh da čitam o nekim gusarskim ili indijanskim avanturama.
***
Коментари
Постави коментар
Hvala vam što ostavljate komentar :)