Devojčice i dečaci

 

    Devojčica Sofija i zečija devojčica Mimi su krenule u školu. Nekako sumnjam da je Sofija ikad u svom životu pomislila da će voditi zeca u haljini bilo gde, a kamoli u školu. Imala je, doduše, tamo odakle je došla (sad joj se to činilo tako daleko), mačka Markišu, sivo-tigrastog, ali on nije znao ni da čita, ni da računa. Uglavnom je jeo, spavao i preo. Pa, stvari će morati malo da se promene za Markišu, kad se bude vratila kući. Ako se bude vratila. Mada ni ovde, u Dolini Mesečine, nije bilo loše. Nutkali su je slatkišima na svakom koraku i stalno se sekirali da li je dovoljno jela. A kod kuće joj je mama branila da jede slatkiše i pije sokove, posebno pre ručka, što je Sofija naročito volela da radi. I dok tako ide ulicom sa malom Mimi, već razmišlja kako će u povratku svratiti do poslastičarnice gospođe Bube na neki od njenih ukusnih kolača. Uz to će dobiti i čaj. Ovde je takav običaj, koji joj je u početku bio čudan. Jer zašto bi neko pio vruću vodu u kojoj plivaju neke travke? Ali sad se već navikla, pa čak je počelo i da joj se dopada...

***

  Što se knjiga tiče, do ruku mi je došla trilogija nemačke književnice Eve Feler (Eva Völler) pod nazivom Magična gondola. Pročitala sam dva dela, dok treći čeka na polici :) Pripadaju žanru fantastike i namenjene su uzrastu od 13+ godina. Moram da priznam da mi se prvi deo, Čarolija vremena, više dopao. Ana ima 17 godina i veliko je razočaranje za svoje roditelje. Tata joj je arheolog, a mama docent fizike. A Ana ponavlja razred. Pa se roditelji pitaju da li je ona, zaista, njihova ćerka. Odlaze na odmor u Veneciju i tamo prisustvuju trkama gondola. U nekom momentu Ana će među mnoštvom crnih gondola uočiti jednu sasvim neobičnu i drugačiju gondolu crvene boje, kojom krmani starac sa povezom preko oka i u neobičnoj odeći neke sasvim druge epohe. U želji da je bolje osmotri, upašće u vodu i izaći s druge strane vremena - u Veneciju s kraja XV veka. Ono što se meni ovde dopalo je što nam autorka prilično realistično dočarava način života tog vremena, velike razlike u staležima, način lečenja ondašnjeg sveta, odevanje i održavanje lične higijene (ili, tačnije, neodržavanje). Da bi mogla da se vrati kući, Ana mora da obavi neki zadatak, ali ne zna kakav. A u rešavanju te zagonetke, pomoćiće joj ljudi koje tamo sreće, ali i još neki putnici kroz vreme iz njenog vremena. Bilo je zabavno što ona, kad je prešla u drugo vreme, više nije mogla da izgovori reči iz svog vremena poput ajpod, net, fejsbuk...već su se same reći prevodile u odgovarajući ekvivalent tadašnjeg vremena. Pa, kad bi pokušala da kaže "gde mi je ajpod", izgovorila bi "gde mi je ogledalo", tako da bi rečenice povremeno postajale potpuno besmislene. U svakom slučaju, vrlo simpatične knjige za one koji vole avanture i put u nepoznato, pri čemu mogu dosta toga i da nauče iz istorije.

***

I na kraju - dečaci. Da, ovi grozni macani nam zadaju mnogo problema. Mog Srleta nije bilo skoro četiri dana. Već sam ga bila otpisala, ali uprkos tome, kao manijak otvarala vrata na svakih petnaest minuta i virila napolje u nadi da će se pojaviti. I u ponoć i u pet ujutru. Bila sam očajna. Četvrti dan se pojavio, kao da se ništa nije desilo. Nije pristojno da napišem ovde šta sam mu rekla kad sam ga videla, ali sam mu, sve najlepše što sam našla u frižideru, dala da jede. Život će mi skratiti ove grozne životinje. Jedva čekam da prođe februar...