Poštar Ježić je ličnost kojom započinje avantura u Dolini Mesečine. Jednog ranog jutra on će hitro, dok svi stanovnici Doline budu spavali, poći da uruči telegram gospodinu Lascu. On je sin gospođe Bube i stariji brat Borisa hrčka (Boris je usvojen, gospođa Buba ga je našla u bašti). Ovde ga vidimo kako ustaje u svitanje, dok još svi spavaju i sprema se lagano da ide na posao.
***
A onda se iznenada u priči pojavio još jedan novi lik. On se prvo pojavio koja neka usputna ličnost dok sam pisala i počeo da ubacuje neke interesantne komentare. Pa mi se onda dopao i pomislila sam da bi mogao da ima malo veću ulogu u priči. Njegovo ime je Konstantin, a sva deca u školi ga zovu štreber. Njegov omiljeni predmet je poznavanje prirode i planira da studira bilogiju kad poraste. To je jedno od one dece koja uvek sve znaju i koja čak povremeno ispravljaju i samu učiteljicu. Njega izuzetno intigira činjenica da Sofijin rep raste na glavi, dok kod svih ostalih životinja raste na sasvim drugom mestu.
Inače, testirala sam svoju priču. Pročitala sam dva poglavlja Bubi, Mimi i mojoj mami i mogu reći da je dobro prihvaćenja. Slatko su se smejale Kristiforovom bezobrazluku. A kad sam ih pitala ko im je omiljeni lik, devojčice su mi u glas odgovorile - Kristifor. Nisam se tome nadala, priznajem. On je toliko grozan, da bi svakog izludeo (čak je i mene nervirao dok sam o njemu pisala), ali, eto, njima je simpatičan :)
***
Ova dva manekena su trenutno mirna. Počeli su, doduše, ponekad međusobno da se kolju, tj. Buca bije mog Srleta (što je svima nama neverovatno). Ali, uglavnom se spava po petnaest sati i ustaje se samo da se nešto gricne, da se ne izgubi energija za spavanje :) Jaoj, kad im stigne februar, a njih dvojica kao rolovane pihtije (ako takvo nešto uopšte postoji).
***
Posle nekoliko godina pauze, počele smo opet da pravimo čajanke, iz prostog razloga što je šteta da onoliki čajnici i šoljice stoje neupotrbljeni. Ne možemo, naravno, onoliko često kao pre, pošto su devojke na studijama, ali se trudimo da iskoristimo svaki vikend koji provedu kod kuće. Nisu tu toliko bitni čaj i biskviti (mada ni to ne treba zanemariti), koliko razgovor, povezivanje i druženje. Bilo bi divno da tako bude i za trideset godina, pa da one dovedu svoju decu, a na kraju krajeva i svoje unučiće, na našu čajanku...
Коментари
Постави коментар
Hvala vam što ostavljate komentar :)