Spremanje zimnice u Dolini

 

    Dok je živela sa svojom porodicom, mada joj se to sada dok je boravila u Dolini Mesečine činilo beskonačno daleko, Sofija je često pomagala mami i baki oko spremanja zimnice, mešenja kolača i sve to sa puno elana, znajući da će moći sa zadovoljstvom da umoči prst u fil za tortu ili saft od slatka. Ruke su, naravno, morale da budu pažljivo izribane, kao i prljavština ispod noktiju nakupljena nakon celodnevnog igranja napolju i sve to pod maminim strogim nadzorom i njenim rendgenskim pogledom koji je zapažao i najsitnije detalje. Čini se da je gospođa Ema imala podjednako dobru sposobnost zapažanja, jer ju je, posle temeljitog pregleda, vratila po treći put u kupatilo. Odrasli su ponekad toliko sitničavi i nemaju pojma kako je to kad nemaš strpljenja, a ni vremena da po sto puta radiš jedno te isto. Uostalom, ko zna koliko puta je podigla hranu sa poda i strpala u usta, a da to niko nije primetio. A i ukus je isti, možda čak i bolji. To ju je podsetilo na lizalicu koju je Kristifor ispustio u prašinu, nakon što ga je ona iz sve snage gurnula. E, toj lizalici nije bilo pomoći i ta je misao natera, premda joj beše žao propale lizalice, da se zlurado nasmeši. Mali je to, apsolutno, zaslužio. Nakon što je treći pregled ruku prošao uspešno, ona jurnu ka stolu i zgrabi iz vangle šaku trešanja. Mala Mimi je već mljackala, dok je nespretno vadila koštice, a sok joj se slivao niz ulepljene šape. Čim su se srele devojčice začavrljaše i počeše da se kikoću, radeći brzo i nespretno. Gospođa Ema poče vešto ukosnicom da vadi koštice i trešnje ubacuje u šerpu, pogledajući nasmešeno u dve zanesene devojčice.

***

    Dosta se čitalo u međuvremenu, nešto mi se dopalo, nešto sam jedva pročitala. Prvi mi na pamet pade Skelig Dejvida Almonda. Nekako su mi podeljena osećanja u vezi sa ovom knjigom. U početku mi se dopala priča o desetogodišnjem dečaku Majklu, kome je sestra beba vrlo bolesna. On u trošnoj, staroj garaži pronalazi nekog neobičnog čoveka, koga stalno obilazi i donosi mu hranu. Priča postaje čudna kad se ispostavi da je taj lik iz garaže, koji jede crknute miševe, u stvari anđeo, koji će pomoći njegovoj sestri da preživi. Ne znam šta da mislim. Volim fikciju i kad se mašta kreće u svim mogućim i nemogućim pravcima, ali ovo mi je bilo zbunjujuće i moram da priznam da nisam nešto preterano uživala u čitanju, naročito druge polovine knjige. 

    Međutim, jedna druga knjiga me je sasvim očarala. U pitanju je mlada autorka Ketrin Randel, koju sam u par navrata pominjala, i njena nova knjiga Dobri kradljivci. Radnja se dešava u Njujorku 30-ih godina. Glavna junakinja priče je devojčica Vita, čijeg dedu je iskoristio ozloglašeni gospodin Sorotore i na prevaru mu oteo zamak. Vita, lutajući gradom i pokušavajući da što više sazna o Sorotoreu, upoznaje devojčicu Svilu, koja džepari po ulici i dvojicu dečaka iz ruskog cirkusa Samjuela i Arkadija. Videvši koliko njen deda pati, nakon što mu je voljena supruga preminula i kome je jedina uspomena na nju (smaragdna ogrlica koju joj je poklonio) ostala zarobljena u zamku, Vita odlučuje da napravi plan da, uz pomoć svojih drugara, provali u zamak, nađe ogrlicu i vrati je dedi. Poduhvat deluje neizvodljivo, ali Vita ima svesku u kojoj brižljivo razrađuje svaki detalj svog plana i odlučnost na kojoj bi joj mnogi pozavideli. Ali, od ideje do realizacije, put je dug. I kao što to obično biva, svaki savršeni plan ima svoje nedostatke, a njihova dečija domišljatost će im pomoći da ih prevaziđu...

Patkice nemaju veze ni sa čim, tu su samo zato što su slatke