Пређи на главни садржај

Spremanje zimnice u Dolini

 

    Dok je živela sa svojom porodicom, mada joj se to sada dok je boravila u Dolini Mesečine činilo beskonačno daleko, Sofija je često pomagala mami i baki oko spremanja zimnice, mešenja kolača i sve to sa puno elana, znajući da će moći sa zadovoljstvom da umoči prst u fil za tortu ili saft od slatka. Ruke su, naravno, morale da budu pažljivo izribane, kao i prljavština ispod noktiju nakupljena nakon celodnevnog igranja napolju i sve to pod maminim strogim nadzorom i njenim rendgenskim pogledom koji je zapažao i najsitnije detalje. Čini se da je gospođa Ema imala podjednako dobru sposobnost zapažanja, jer ju je, posle temeljitog pregleda, vratila po treći put u kupatilo. Odrasli su ponekad toliko sitničavi i nemaju pojma kako je to kad nemaš strpljenja, a ni vremena da po sto puta radiš jedno te isto. Uostalom, ko zna koliko puta je podigla hranu sa poda i strpala u usta, a da to niko nije primetio. A i ukus je isti, možda čak i bolji. To ju je podsetilo na lizalicu koju je Kristifor ispustio u prašinu, nakon što ga je ona iz sve snage gurnula. E, toj lizalici nije bilo pomoći i ta je misao natera, premda joj beše žao propale lizalice, da se zlurado nasmeši. Mali je to, apsolutno, zaslužio. Nakon što je treći pregled ruku prošao uspešno, ona jurnu ka stolu i zgrabi iz vangle šaku trešanja. Mala Mimi je već mljackala, dok je nespretno vadila koštice, a sok joj se slivao niz ulepljene šape. Čim su se srele devojčice začavrljaše i počeše da se kikoću, radeći brzo i nespretno. Gospođa Ema poče vešto ukosnicom da vadi koštice i trešnje ubacuje u šerpu, pogledajući nasmešeno u dve zanesene devojčice.


***
    Dosta se čitalo u međuvremenu, nešto mi se dopalo, nešto sam jedva pročitala. Prvi mi na pamet pade Skelig Dejvida Almonda. Nekako su mi podeljena osećanja u vezi sa ovom knjigom. U početku mi se dopala priča o desetogodišnjem dečaku Majklu, kome je sestra beba vrlo bolesna. On u trošnoj, staroj garaži pronalazi nekog neobičnog čoveka, koga stalno obilazi i donosi mu hranu. Priča postaje čudna kad se ispostavi da je taj lik iz garaže, koji jede crknute miševe, u stvari anđeo, koji će pomoći njegovoj sestri da preživi. Ne znam šta da mislim. Volim fikciju i kad se mašta kreće u svim mogućim i nemogućim pravcima, ali ovo mi je bilo zbunjujuće i moram da priznam da nisam nešto preterano uživala u čitanju, naročito druge polovine knjige. 


    Međutim, jedna druga knjiga me je sasvim očarala. U pitanju je mlada autorka Ketrin Randel, koju sam u par navrata pominjala, i njena nova knjiga Dobri kradljivci. Radnja se dešava u Njujorku 30-ih godina. Glavna junakinja priče je devojčica Vita, čijeg dedu je iskoristio ozloglašeni gospodin Sorotore i na prevaru mu oteo zamak. Vita, lutajući gradom i pokušavajući da što više sazna o Sorotoreu, upoznaje devojčicu Svilu, koja džepari po ulici i dvojicu dečaka iz ruskog cirkusa Samjuela i Arkadija. Videvši koliko njen deda pati, nakon što mu je voljena supruga preminula i kome je jedina uspomena na nju (smaragdna ogrlica koju joj je poklonio) ostala zarobljena u zamku, Vita odlučuje da napravi plan da, uz pomoć svojih drugara, provali u zamak, nađe ogrlicu i vrati je dedi. Poduhvat deluje neizvodljivo, ali Vita ima svesku u kojoj brižljivo razrađuje svaki detalj svog plana i odlučnost na kojoj bi joj mnogi pozavideli. Ali, od ideje do realizacije, put je dug. I kao što to obično biva, svaki savršeni plan ima svoje nedostatke, a njihova dečija domišljatost će im pomoći da ih prevaziđu...

Patkice nemaju veze ni sa čim, tu su samo zato što su slatke


Коментари

Популарни постови са овог блога

Ema, Lili i Zeleni zmaj

Sofija i gospođa Emilija Sofijin dolazak u Dolinu Mesečine nije bio baš prijatan. Dok je prolazila sa gospodinom Lascem glavnom seoskom ulicom, mnogi meštani su je radoznalo zagledali, čudeći se njenom neobičnom izgledu, iako je ona za samu sebe mislila da je sasvim obična. Gospodin Lasac ju je predstavljao, iz nekog samo njemu znanog razloga, kao svoju rođaku iz inostranstva, posebnu vrstu lasice beskrznašice, koja je u naučnim krugovima poznata kao Mustela depilis . Ceo taj dan je provela izglednela i umorna od zagledanja i čuđenja. Ali njenoj sreći nije bilo kraja kad ju je u kasnu noć, najzad, gospodin Lasac doveo u kuću svoje dobre drugarice gospođe Emilije, koja je, besna što je ljudsko mladunče za ceo taj dan pojelo samo malo biskvita, rešila da joj za večeru nadoknadi sve propuštene obroke i užine. Lili - Kristiforova mama Ovo je Lili, rođena Emina sestra i majka malog nevaljalog Kristifora, koga je, iznenada se pojavivši jedne večeri na sestrinom pragu, ostavila

Antikvarni nameštaj i lepi Buca

Nemam pojma šta me je spopalo, ali otkako sam Bubi napravila sobu za Barbike, ne mogu stati. Toliko mi se svidelo da pravim mali nameštaj, da čim napravim nešto već mislim šta ću sledeće. Prosto nisam navikla na ovoliku količinu endorfina :) Shvatila sam, gledajući snimke na jutjubu, da tamo negde ima mnogo ljudi koji se bave nekim vrlo lepim stvarima. Jedno od otkrovenja mi je kanal Bently House Minis , na kome sam i saznala da je moguće napraviti antikvarni nameštaj od kartona. Bukvalno nisam morala da nabavljam bilo kakav materijal, nego sam pravila od onog što imam. Na kanalu je sve tako lepo i detaljno objašnjeno. Jedino što je potrebno je naoružati se strpljenjem i sačekati da se neki slojevi osuše da bi se naneli drugi. Zato proces malo duže traje. Već sam odlučila da će sofa i fotelje biti u dnevnoj sobi gospođe Emilije. Nekako su nežni i idu mi uz njenu prirodu, a za Lasca ću morati na napravim nešto masivnije i u tamno smeđoj boji. Ova crvena foteljica je, u stvari, prvi koma

Čajdžinica kod gospođe Bube

Čajdžinica kod gospođe Bube     Tik uz antikvarnicu Starog gospodina Krta, nalazilo se omiljeno sastajalište meštana Doline Mesečine.  Bila je to čajdžinica i poslastičarnica gospođe Bube, čije su đakonije privlačile i stare i mlade. I koliko je Krtova knjižara delovala napušteno, toliko je Bubina čajdžinica uvek bila puna gostiju. Ona je bila poznata po tome što je pravila izvrstan čaj, a kolače je dobrim delom nabavljala od svoje prijateljice i nadaleko čuvene kuvarice gospođe Emilije. Njenog najstarijeg sina poštara Ježića svi su znali i poštovali, ali njenog usvojenog sina, hrčka Borisa, koga je jednog dana slučajno našla u leji šargarepe, celo selo je obožavalo. Bio je svačiji ljubimac i pričalo se da mu čak i, Laščeva baba-tetka, gospa Kata, redovno kupuje svilene bombone, iako je važila za prgavu i ne preterano srdačnu personu.      Gospođa Buba je, zaista, bila dobre naravi. Pomalo pričalica, ali uvek dobronamerna, lepršala bi od stola do stola u svojoj kariranoj suknji i zabav