Polarni lisac, tapete i antikvarni servis za čaj

Moja mala bela plavooka polarna lisičica

    Moja sestra od strica ima jednu prastaru mačku koja se zove Siniša. Ženka je, ali to nema značaja kad su imena u pitanju. Ne zna se koliko ima godina, ali mi se čini da, otkako živim u Ruđincima, i ona je tu. Mi je od milošte zovemo Ćora ili Ćoki, zato što ne vidi na jedno oko. Neverovatno je da se ta mačka i dalje maci. Prošle godine je imala dva mačeta Šilju i Ljilju, oboje duguljasti, šiljasti i zrikavi...i, začudo, oboje su srećno udomljeni. Ali ove godine, Ćora je rešila da nas iznenadi i donela je na svet dva najlepša mačeta koja sam ikad videla (nek ne zamere Srle i Buca, oni van svih kategorija :))

    Ovo su beli mačak Miša i njegova sestra Maša. Inače, ja sam im kuma, kao i prethodnoj ekipi. Oboje su, u nekom trenutku, bili plavooki, ali sam mislila da će to biti tako samo dok su mali. Sad već imaju nekoliko meseci i Mašine oči su postale zelene, ali se Mišine oči nisu promenile.

    Mislim da je Miša albino, jer ne znam kako bi drugačije obična seoska mačka mogla da ima plave oči. Pored lepe i neobične spoljašnjosti, ima divnu narav, umiljat je i voli da se mazi i prede čim ga neko pipne :) Moji ukućani su počeli da me optužuju kako zanemarujem Srleta, ali to nije istina. Srle je ljubimac broj jedan, ali kako mogu da ne volim i ovog drugog mačka kad me pogleda ovako tirkizno.

***

    Pre par dana sam se upistila u neverovatnu avanturu. Planiram da to uradim već godinu dana i konačno je došao taj momenat. Lepljenje tapeta! Kad pogledate neki od jutjub snimaka, sve deluje neverovatno jednostavno. Isečete na trake, namažete lepkom, šljepite na zid, viškove isečete skalpelom...ma, lepota. I tako opremljena valjcima, četkama, lepkovima, libelom i viskom, i puna entuzijazma započela sam sa radom. Šta da kažem, već posle prve šlajfne sam proklinjala dan kad mi je to uopšte palo na pamet, a posle četiri-pet sati rada (tu uračunavam i pripremu lepka i impregnaciju zida), došlo mi je da sve izgulim i zapalim. Pregradni zidovi su mi od gipsanih ploča, pa samim tim i toliko glatki da jedva i boja prianja na njih, a kamoli tapete. Malter je otpadao i lepio se po tapetama, a onda one nisu lepo pianjale za zid. Višak tapete, na plafonu sam jedva isekla, a ivice izgledaju kao da ih je grickao miš, a zid je, na tim mestima potpuno izguljen. Tako da sam morala da kupim boju za krečenje, a pojma nisam imala koja je njena šifra. Tako da sam izgulila delić boje sa zida, ubacila u selotejp i sa tim otišla u farbaru. I gle čuda, potrefim potpuno istu boju, iako je u ponudi bila gomila tirkiznih nijansi. Na kraju sam sve te oguljene delove ošmirlala i prefarbala, tako da se sad ništa ne primećuje. Posle svih muka i peripetija, shvatila sam da, uopšte, ne izgleda toliko loše. Pritom su se i Kisa i Joja oduševile kad su videle, tako da sam i ja sada zadovoljna (bez obzira na to što ivice i dalje izgledaju kao da ih je grickao miš - može biti da sam baš tako htela :)). Ovaj stil bi mogao da se nazove country shabby chic :D

    

Evo kako je bilo, a kako je sad.

Ovoja moj zidić je 2,90 cm širine i 2,70 visine, ali je meni delovao kao Kineski zid.

***

    Na kraju smo Kisa i ja, u mojoj novoj kuhinji, priredile jednu čajanku. Ali povod nisu bile tapete, već jedno moje neočekivano otkrovenje. Čajni servis, koji sam kupila pre nekoliko godina preko limunda i to vrlo jeftino, je, zapravo, antikvarni, a da ni prodavac ni ja to nismo znali. Ovaj servis sam upotrebila svega dva-tri puta, bojeći se da ga ne oštetim. Toliko deluje krhko i šoljice su toliko tanke da se bojim da ću ih slomiti dok ih perem. Međutim, rešila sam da ga izvadim iz kutije i stavim u stalnu upotrebu. I dok sam ih prala zaintrigirao me je kitnjasti žig na dnu sa natpisom Alt Schönwald. Surfujući po internetu otkrijem da se takav žig koristio 30-ih godina dvadesetog veka i čak sam našla servis istog oblika na nekom stranom sajtu, samo drugačijeg dezena, koji se, takođe, datira u to vreme. I, eto, povoda za čajanku.