Uspavanka za oblake

Naša priča se polako zahuktava. Sofija je u Dolini Mesečine pronašla nove drugare. Ne baš onakve kakve je imala u školi, jer njeni drugari nisu imali krzno, šape i brkove. Ali podjednako zanimljive i živopisne. Tu je najpre razmaženi i bezobrazni miš Kristifor, sa kojim je Sofija čak imala fizički obračun, ali su na kraju, ipak, sklopili primirje zbog ostalog društva. Zatim hrčak Boris, sušta suprotnost Kristiforu, dobar, vredan, ljubazan i omiljen kod svih starijih meštana Doline. I najzad mala Mimi, trapava zečica koja mašta da će jednod dana postati balerina. Jednog dana to društvance reši da ode na izlet do Laščeve stene, znamenito mesto na kom je ser Lasac, predak našeg profesora Lasca, junački izgubio život u borbi za svoje selo. I dok su deca pravila piknik na travnjaku, naiđe neki strašni oblak i stušti se takva oluja da su deca trčeći potražila zaklon i našla ga u jednom udubljenju u zemlji. I tako ušuškane u lišće i isprepadane munjama koje su prosecale nebo, devojčice su zas...

Sofija ima osam godina i ide u drugi razred osnovne škole. Ona je sasvim obična devojčica, solidan je đak, ali ne od onih štrebera koji uvek sve znaju i mlataraju sa dva podignuta prsta ispred učiteljicinih naočara. Na časovima joj se dešava da u mislima odluta na neko sasvim drugo mesto i da se strašno iznenadi kad zvoni za kraj časa. Omiljeni predmet joj je priroda i društvo, tj. priroda, a društvo i ne baš toliko. Voli da sama luta po livadama, čeprka štapom po krtičnjacima i bere svračije noge tj. divlje zumbulčiće po obodu šume. Ispod njene kuće, u podnožju livade protiče potok, po kome ona, u sušnih letnjih dana, gaca u gumenim čizmama. Dok to radi i ne sluti da će uskoro biti na sasvim drugom mestu, koje nije ni nalik na mesta koja ona na časovima zamišlja i da će sretati životinje sa naočarima i u odelima. Pa, čak i krticu po čijim je hodnicima čačkala štapom. Doduše, možda ne baš tu krticu. Zapravo, u pitanju je Stari gospodin Krt, sakupljač i prodavac retkih antikvarnih knjig...

Došao je trenutak da se moje dve devojčice, jedna prava devojčica po imenu Sofa, i jedna zečija devojčica po imenu Mimi, konačno sretnu. Sofa je nekim čudnim spletom okolnosti dospela u Dolinu Mesečine, selo u kome žive neobične životinje u odelcima, većinom ljubitelji čaja i lepe književnosti. Gospodin Lasac, penzionisani profesor književnosti, ju je smestio kod svoje dobre prijateljice gospođe Emilije. I, evo nje, posle prve prespavane noći u Dolini i tuče sa Kristiforom u kojoj su se potezale uši i pletenice, i nakod doručka propraćenog mrkim pogledima i Kristiforovog nervnog napada, otvara vrata maloj slatkoj zečici u baletskoj suknji. Njih dve su se, naravno, odmah dopale jedna drugoj. Mimi je došla da ih pozove na proslavu Dana poezije, na kojoj će mladunci recitovati pred publikom svoje omiljene pesme. Sve to zvuči sjajno, ali u Kristiforovom družtvu? Kakve li je još podle smicalice smislio taj opaki, žgoljavi miš? *** Sasvim u duhu ove moje ilustracije su i ovi čarobni mafini, ...

Nemam pojma šta me je spopalo, ali otkako sam Bubi napravila sobu za Barbike, ne mogu stati. Toliko mi se svidelo da pravim mali nameštaj, da čim napravim nešto već mislim šta ću sledeće. Prosto nisam navikla na ovoliku količinu endorfina :) Shvatila sam, gledajući snimke na jutjubu, da tamo negde ima mnogo ljudi koji se bave nekim vrlo lepim stvarima. Jedno od otkrovenja mi je kanal Bently House Minis , na kome sam i saznala da je moguće napraviti antikvarni nameštaj od kartona. Bukvalno nisam morala da nabavljam bilo kakav materijal, nego sam pravila od onog što imam. Na kanalu je sve tako lepo i detaljno objašnjeno. Jedino što je potrebno je naoružati se strpljenjem i sačekati da se neki slojevi osuše da bi se naneli drugi. Zato proces malo duže traje. Već sam odlučila da će sofa i fotelje biti u dnevnoj sobi gospođe Emilije. Nekako su nežni i idu mi uz njenu prirodu, a za Lasca ću morati na napravim nešto masivnije i u tamno smeđoj boji. Ova crvena foteljica je, u stvari, prvi koma...

Već neko vreme mi se mota po glavi misao o tome kako bih mogla da napravim maketu Laščeve kuće i dvorišta i komšiluka. Ne znam zašto, ali već u glavi zamišljam kako bi to uzgledalo. I dok tako mozgam o malom nameštaju, malim knjigama i porcelanu, odjednom shvatim da se Bubin rođendan opasno približio. Volim da pravim stvari za lutke. Radila sam to i kao dete i nije mi bilo teško da provedem sate nadvijena nad neki svoj projekat, koji je nekad realizovan uspešno, nekad ne. I tako mi je sinulo. Ne bi li bilo divno napraviti za Bubin rođendan sobu za Barbike. I tako je započela avantura. Najpre sam pregledala razne snimke na jutjubu da bih videla princip pravljenja malog nameštaja i kakvi sve materijali mogu da se koriste, a onda krenula u obilazak knjižara i kineskih radnji u potrazi za neophodnim materijalom. Naravno, svraćala sam i po marketima i tražila prazne kutije. Jedino što još nisam butala po kontejnerima, ali malo je falilo da se i to desi :) Seckanje i turpijanje, lepljenje i ...

Čajdžinica kod gospođe Bube     Tik uz antikvarnicu Starog gospodina Krta, nalazilo se omiljeno sastajalište meštana Doline Mesečine.  Bila je to čajdžinica i poslastičarnica gospođe Bube, čije su đakonije privlačile i stare i mlade. I koliko je Krtova knjižara delovala napušteno, toliko je Bubina čajdžinica uvek bila puna gostiju. Ona je bila poznata po tome što je pravila izvrstan čaj, a kolače je dobrim delom nabavljala od svoje prijateljice i nadaleko čuvene kuvarice gospođe Emilije. Njenog najstarijeg sina poštara Ježića svi su znali i poštovali, ali njenog usvojenog sina, hrčka Borisa, koga je jednog dana slučajno našla u leji šargarepe, celo selo je obožavalo. Bio je svačiji ljubimac i pričalo se da mu čak i, Laščeva baba-tetka, gospa Kata, redovno kupuje svilene bombone, iako je važila za prgavu i ne preterano srdačnu personu.      Gospođa Buba je, zaista, bila dobre naravi. Pomalo pričalica, ali uvek dobronamerna, lepršala bi od stola do stola u sv...

  Gospodin Lasac dovodi Sofiju kod gospođe Emilije Moja priča ide malo zbrda-zdola. U nekom od prethodnih postova, Sofija se već smestila u Eminu devojačku sobu, a evo je sad opet pred njenim vratima sa gospodinom Lascem, koji ju je doveo da je Ema pričuva, dok on i Stari gospodin Krt ne pronađu način da je vrate kući. Ali, eto, sad mi je došao momenat da uradim scenu u kojoj se Sofija i Ema sreću prvi put.  Kad malo bolje pogledam svoje likove i njihove karaktere, shvatam da su oni potpuno inspirisani ljudima iz mog neposrednog okruženja. Nisam toga bila baš sasvim svesna na početku, ali kako se priča dalje odvija, to postaje sve očiglednije. Eto, gospođa Emilija je potpuno kao moja mama: stalno strepi da li su svi zbrinuti, zdravi, nahranjeni. Stalno se nešto sprema i mesi i tako je od kad znam za sebe. To je osoba koja ima potrebu da zaštiti decu, slabe i bolesne. Kristifor je, recimo, slika i prilika jedne Kisine i Sofine drugarice iz detinjstva. To dete je bilo toliko raz...

Hrčak Boris Niko ne zna kako se jedan hrčak obreo u Dolini Mesečine. Niko, osim, možda one dve matore sveznalice: gospodina Lasca i Starog gospodin Krta. A možda je i gospa Kata, Laščeva baba-tetka, ponešto slutila. Ali, i ako su znali , mudro su ćutali. Zna se, samo, da je gospođa Ježić jednog jutra u lejama šargarepe pronašla jedan mali krzneni smotuljak. Bila je to najslađa beba, koju je ona ikad videla. I uprkos brojnim gladnim ustima koja je trebalo nahraniti, ona odluči, istog trena, da će beba ostati sa njima. Gospodin Jež je bebu kvrcnuo po nosu, na šta ga je ona gricnula za prst i on odluči da takav ratnik i borac zaslužuje adekvatno ime. I tako ga nazvaše Boris. Boris postade najbolje i najposlušnije od sve njihove dece, uvek veseo, najsmejan, raspevan, pomaže ocu u šumi, pomaže majci u bašti, čuva mlađe sestre i braću, komšijama nabavlja namirnice. Svi ga vole i nikom nije čudno što izgleda drugačije od svoje porodice. Pa, čak i mali, žgoljavi i prgavi Kristifor ga voli. Oni...

Sofija u Eminoj devojačkoj sobi Sofija u Eminoj devojačkoj sobi, detalj Kuća gospođe Emilije bila je vrlo prijatna, prava ženska, sa mnoštvom ružičastih detalja, vaza sa cvećem, uramljenih fotografija, koje su prikazivale mladu gospođicu Emu i njenu rođenu sestru Lili. Na jednoj stoje usred ružičnjaka u istovetnim belim toaletama i sa čipkastim suncobranima, na drugoj su pored neke rečice držeći se za ruke, na trećoj su na pikniku...Dok se penju uz stepenice, Sofija sanjivo pokušava da razazna svaku scenu i da zamisli kakva je gospođa Emilija bila kao devojčica. Skoro je sasvim sigurna da ona sebi nikad nije dozvolila da sladoledom ufleka novu bluzu ili da se zalije sokom ili da, ne daj Bože, jede prstima, a onda ih obriše o suknju. Setivši se svoje zamašćene haljine, koju je trebalo da obuče za drugaričin rođendan i zbog koje je izvukla žestoku grdnju, Sofija se s nelagodom promeškoljila i usput zapela o nožicu komode, opasno zaljuljavši ljubičastu vazu punu žutih perunika. Dok je pri...

Bogorodica - detalj mozaika u izradi Konačno sam posle dugotrajnih priprema i potrage za kamenom koja je trajala čitavu večnost započela svoj mozaik-prokjekat zvani "200x110cm, jer nisam normalna". Najveći mozaik koji sam uradila do sada bio je 50x70 cm, tako da mi je ovo, stvarno, izazov. Jedan deo kamena sam pronašla u Grotu uz bratovljevu pomoć i to, uglavnom, peščare raznih nijansi, od svetlo žute do ciglasto crvene. A za ostatak sam obišla Ljig, Bele Vode, Brajkovac, Krvavicu itd. uzduž i popreko i sve to zahvaljujući drugaru Daliboru, bez koga bi ova misija bila apsolutno nemoguća. Sretala sam divne ljude koji su poklanjali kamen i trudili se da pronađu što bolje i lepše komade, ali isto tako i baksuze koji najpre hoće, a zatim neće da prodaju kamen, jer im se tako može. Srećom, bilo je mnogo više onih koji su bili prijateljski raspoloženi. O lomljenju neću ni da pričam, osim da su mi ruke pootpadale i da sam crni granit zalivala suzama pokušavajući da ga slomim, dok me...