Uspavanka za oblake

Ova scena je, u stvari, kao fotografija iz nekog starog albuma i prikazuje mladu gospođu Bubu (to je ona fina teta sa poslastičarnicom) sa sinom Ježićem (budućim poštarom koji će gospodinu Lascu doneti neke važne vesti) i usvojenim sinom Borisom, hrčkom pronađenim u leji šargarepe. Boris bezbrižno spava ušuškan u plavo ćebence i ne znajući da ne pripada toj porodici i da nije pravi jež. Nemam pojma kako je dospeo u Dolinu Mesečine. Svima je to misterija, pa i sveznajućoj gospa Kati. I pitam se, ponekad, hoće li jednog dana pronaći svoju pravu porodicu. Za sada je srećan u Dolini, gde ga svi vole. Čak i mali zlobni Kristifor :) *** Evo jedne čarobne knjige koju sam sasvim slučajno našla na Kupindu i platila je 190 dinara. Da čovek ne poveruje. Mislim da prodavac nije znao šta prodaje. Veliki sam ljubitelj akvareliste Gordona Beningfilda i imam već nekoliko knjiga sa njegovim radovima, naručenih iz Engleske preko sajta Abe Books. Tako da mi je bilo čudno kako se ova knjiga našla kod nas ...

Iznenadila sam se kad sam videla da mi je ovo jubilarni stoti post po redu i da je 11. aprila bilo punih devet godina kako piskaram ovde. Verujem da sam se nalupetala kojekakvih gluposti :) Sreća je pa nikad ne čitam ponovo ono što sam napisala. U svakom slučaju, bilo je zabavno i bilo bi lepo da potraje još toliko. Žao mi je samo što su mnogi koje sam čitala, odavno prestali da pišu. Dakle, da se vratimo priči o Sofiji, slučajno zalutaloj u Dolinu Mesečine. Na ilustraciji se vidi kako ona drma Kristifora za uvo i svako bi pomislio da je ona zla i podmukla devojčica koja zlostavlja malog, bespomoćnog miša. Ali, malo ko zna šta je tome prethodilo. Sofija je ušla u dnevnu sobu i tamo po prvi put ugledala Kristifora, kako umače prst u belu kafu i šara po stolnjaku. Pružila je ruku da se upozna, ali on ju je iz čista mira ugrizao za prst, nakon čega ga je ona potegla za uvo, a on pokušao da je zgrabi za kosu. Tako ih je zatekla gospođa Ema. A pošto je gospođa Ema bila mišica sa iskustvom i...

  Kristifor čita mamina pisma Premda je moja sopstvena kreacija, Kristifor me strahovito nervira. Ipak, pokušala sam da nađem opravdanje za njegovo bezobrazno ponašanje. I činjenica je da neki razlog za nečije loše ponašanje uvek postoji. Samo kad bismo imali vremena i nerava da te razloge pronalazimo. E, sad, pošto je Kristifor književni lik, koji je vrlo važan deo moje priče, ja sam rešila da pokažem dve strane njegove pirode. To bi trebalo da nam objasni da on nije po prirodi loš, već da je takav postao usled nekih nesrećnih okolnosti. Ipak, on jeste i ostaće biće koje izaziva ambivalentna osećanja, prosto zato što takva bića postoje i mi sa njima komuniciramo i delimo životni ili radni prostor. Još uvek nisam uradila ilustracije koje bi trebalo da ga pokažu u elementu, tj u punom naboju njegovog bezobrazluka. Možda zato što ne želim da drugi imaju loše mišljenje o njemu :) Sad zvučim kao jedna od onih majki koje svom nevaspitanom detetu sve tolerišu :)))) Elem, Kristifor je ovd...

  Gospođa Ema češlja Sofiju Većina stanovnika Doline Mesečine, bila je pomalo zbunjena Sofijinim izgledom. Nikom nije bilo jasno zašto ona nema krzno, premda ju je gospodin Lasac predstavio kao daleku rođaku iz roda mustela depilis tj. lasicu beskrznašicu. Jedino je na glavi imala oroman žuti rep, koji je kod ostalih životinja rastao na sasvim drugom mestu, što je stanovnike ljupkog seoceta takođe dovodilo u zabunu. Jadna naša gospođa Ema, kako se samo našla u čudu kad je, posle prve noći provedene u njenoj kući, Sofija sišla raščupana sa čupercima koji su joj padali preko lica. Bilo joj je odmah jasno da je tom čudnovatom, dugom repu potrebna specijalna nega. I evo nas u Eminom krojačkom kutku, prisustvujemo češljanju jadne Sofije (a češljanje je jedna od njenih najmrskijih obaveza), kako strpljivo podnosi nespretno Emino odmršavanje čvorova na njenoj glavi. *** Evo sveže pročitane nove dečije knjige. Priznajem da sam se baš radovala kad sam je uzela u ruke, jer mi je došla kao o...

Naša priča se polako zahuktava. Sofija je u Dolini Mesečine pronašla nove drugare. Ne baš onakve kakve je imala u školi, jer njeni drugari nisu imali krzno, šape i brkove. Ali podjednako zanimljive i živopisne. Tu je najpre razmaženi i bezobrazni miš Kristifor, sa kojim je Sofija čak imala fizički obračun, ali su na kraju, ipak, sklopili primirje zbog ostalog društva. Zatim hrčak Boris, sušta suprotnost Kristiforu, dobar, vredan, ljubazan i omiljen kod svih starijih meštana Doline. I najzad mala Mimi, trapava zečica koja mašta da će jednod dana postati balerina. Jednog dana to društvance reši da ode na izlet do Laščeve stene, znamenito mesto na kom je ser Lasac, predak našeg profesora Lasca, junački izgubio život u borbi za svoje selo. I dok su deca pravila piknik na travnjaku, naiđe neki strašni oblak i stušti se takva oluja da su deca trčeći potražila zaklon i našla ga u jednom udubljenju u zemlji. I tako ušuškane u lišće i isprepadane munjama koje su prosecale nebo, devojčice su zas...

Sofija ima osam godina i ide u drugi razred osnovne škole. Ona je sasvim obična devojčica, solidan je đak, ali ne od onih štrebera koji uvek sve znaju i mlataraju sa dva podignuta prsta ispred učiteljicinih naočara. Na časovima joj se dešava da u mislima odluta na neko sasvim drugo mesto i da se strašno iznenadi kad zvoni za kraj časa. Omiljeni predmet joj je priroda i društvo, tj. priroda, a društvo i ne baš toliko. Voli da sama luta po livadama, čeprka štapom po krtičnjacima i bere svračije noge tj. divlje zumbulčiće po obodu šume. Ispod njene kuće, u podnožju livade protiče potok, po kome ona, u sušnih letnjih dana, gaca u gumenim čizmama. Dok to radi i ne sluti da će uskoro biti na sasvim drugom mestu, koje nije ni nalik na mesta koja ona na časovima zamišlja i da će sretati životinje sa naočarima i u odelima. Pa, čak i krticu po čijim je hodnicima čačkala štapom. Doduše, možda ne baš tu krticu. Zapravo, u pitanju je Stari gospodin Krt, sakupljač i prodavac retkih antikvarnih knjig...

Došao je trenutak da se moje dve devojčice, jedna prava devojčica po imenu Sofa, i jedna zečija devojčica po imenu Mimi, konačno sretnu. Sofa je nekim čudnim spletom okolnosti dospela u Dolinu Mesečine, selo u kome žive neobične životinje u odelcima, većinom ljubitelji čaja i lepe književnosti. Gospodin Lasac, penzionisani profesor književnosti, ju je smestio kod svoje dobre prijateljice gospođe Emilije. I, evo nje, posle prve prespavane noći u Dolini i tuče sa Kristiforom u kojoj su se potezale uši i pletenice, i nakod doručka propraćenog mrkim pogledima i Kristiforovog nervnog napada, otvara vrata maloj slatkoj zečici u baletskoj suknji. Njih dve su se, naravno, odmah dopale jedna drugoj. Mimi je došla da ih pozove na proslavu Dana poezije, na kojoj će mladunci recitovati pred publikom svoje omiljene pesme. Sve to zvuči sjajno, ali u Kristiforovom družtvu? Kakve li je još podle smicalice smislio taj opaki, žgoljavi miš? *** Sasvim u duhu ove moje ilustracije su i ovi čarobni mafini, ...

Nemam pojma šta me je spopalo, ali otkako sam Bubi napravila sobu za Barbike, ne mogu stati. Toliko mi se svidelo da pravim mali nameštaj, da čim napravim nešto već mislim šta ću sledeće. Prosto nisam navikla na ovoliku količinu endorfina :) Shvatila sam, gledajući snimke na jutjubu, da tamo negde ima mnogo ljudi koji se bave nekim vrlo lepim stvarima. Jedno od otkrovenja mi je kanal Bently House Minis , na kome sam i saznala da je moguće napraviti antikvarni nameštaj od kartona. Bukvalno nisam morala da nabavljam bilo kakav materijal, nego sam pravila od onog što imam. Na kanalu je sve tako lepo i detaljno objašnjeno. Jedino što je potrebno je naoružati se strpljenjem i sačekati da se neki slojevi osuše da bi se naneli drugi. Zato proces malo duže traje. Već sam odlučila da će sofa i fotelje biti u dnevnoj sobi gospođe Emilije. Nekako su nežni i idu mi uz njenu prirodu, a za Lasca ću morati na napravim nešto masivnije i u tamno smeđoj boji. Ova crvena foteljica je, u stvari, prvi koma...

Već neko vreme mi se mota po glavi misao o tome kako bih mogla da napravim maketu Laščeve kuće i dvorišta i komšiluka. Ne znam zašto, ali već u glavi zamišljam kako bi to uzgledalo. I dok tako mozgam o malom nameštaju, malim knjigama i porcelanu, odjednom shvatim da se Bubin rođendan opasno približio. Volim da pravim stvari za lutke. Radila sam to i kao dete i nije mi bilo teško da provedem sate nadvijena nad neki svoj projekat, koji je nekad realizovan uspešno, nekad ne. I tako mi je sinulo. Ne bi li bilo divno napraviti za Bubin rođendan sobu za Barbike. I tako je započela avantura. Najpre sam pregledala razne snimke na jutjubu da bih videla princip pravljenja malog nameštaja i kakvi sve materijali mogu da se koriste, a onda krenula u obilazak knjižara i kineskih radnji u potrazi za neophodnim materijalom. Naravno, svraćala sam i po marketima i tražila prazne kutije. Jedino što još nisam butala po kontejnerima, ali malo je falilo da se i to desi :) Seckanje i turpijanje, lepljenje i ...

Čajdžinica kod gospođe Bube     Tik uz antikvarnicu Starog gospodina Krta, nalazilo se omiljeno sastajalište meštana Doline Mesečine.  Bila je to čajdžinica i poslastičarnica gospođe Bube, čije su đakonije privlačile i stare i mlade. I koliko je Krtova knjižara delovala napušteno, toliko je Bubina čajdžinica uvek bila puna gostiju. Ona je bila poznata po tome što je pravila izvrstan čaj, a kolače je dobrim delom nabavljala od svoje prijateljice i nadaleko čuvene kuvarice gospođe Emilije. Njenog najstarijeg sina poštara Ježića svi su znali i poštovali, ali njenog usvojenog sina, hrčka Borisa, koga je jednog dana slučajno našla u leji šargarepe, celo selo je obožavalo. Bio je svačiji ljubimac i pričalo se da mu čak i, Laščeva baba-tetka, gospa Kata, redovno kupuje svilene bombone, iako je važila za prgavu i ne preterano srdačnu personu.      Gospođa Buba je, zaista, bila dobre naravi. Pomalo pričalica, ali uvek dobronamerna, lepršala bi od stola do stola u sv...