Uspavanka za oblake

Čajdžinica kod gospođe Bube     Tik uz antikvarnicu Starog gospodina Krta, nalazilo se omiljeno sastajalište meštana Doline Mesečine.  Bila je to čajdžinica i poslastičarnica gospođe Bube, čije su đakonije privlačile i stare i mlade. I koliko je Krtova knjižara delovala napušteno, toliko je Bubina čajdžinica uvek bila puna gostiju. Ona je bila poznata po tome što je pravila izvrstan čaj, a kolače je dobrim delom nabavljala od svoje prijateljice i nadaleko čuvene kuvarice gospođe Emilije. Njenog najstarijeg sina poštara Ježića svi su znali i poštovali, ali njenog usvojenog sina, hrčka Borisa, koga je jednog dana slučajno našla u leji šargarepe, celo selo je obožavalo. Bio je svačiji ljubimac i pričalo se da mu čak i, Laščeva baba-tetka, gospa Kata, redovno kupuje svilene bombone, iako je važila za prgavu i ne preterano srdačnu personu.      Gospođa Buba je, zaista, bila dobre naravi. Pomalo pričalica, ali uvek dobronamerna, lepršala bi od stola do stola u svojoj kariranoj suknji i zabav

  Gospodin Lasac dovodi Sofiju kod gospođe Emilije Moja priča ide malo zbrda-zdola. U nekom od prethodnih postova, Sofija se već smestila u Eminu devojačku sobu, a evo je sad opet pred njenim vratima sa gospodinom Lascem, koji ju je doveo da je Ema pričuva, dok on i Stari gospodin Krt ne pronađu način da je vrate kući. Ali, eto, sad mi je došao momenat da uradim scenu u kojoj se Sofija i Ema sreću prvi put.  Kad malo bolje pogledam svoje likove i njihove karaktere, shvatam da su oni potpuno inspirisani ljudima iz mog neposrednog okruženja. Nisam toga bila baš sasvim svesna na početku, ali kako se priča dalje odvija, to postaje sve očiglednije. Eto, gospođa Emilija je potpuno kao moja mama: stalno strepi da li su svi zbrinuti, zdravi, nahranjeni. Stalno se nešto sprema i mesi i tako je od kad znam za sebe. To je osoba koja ima potrebu da zaštiti decu, slabe i bolesne. Kristifor je, recimo, slika i prilika jedne Kisine i Sofine drugarice iz detinjstva. To dete je bilo toliko razmaženo i

Hrčak Boris Niko ne zna kako se jedan hrčak obreo u Dolini Mesečine. Niko, osim, možda one dve matore sveznalice: gospodina Lasca i Starog gospodin Krta. A možda je i gospa Kata, Laščeva baba-tetka, ponešto slutila. Ali, i ako su znali , mudro su ćutali. Zna se, samo, da je gospođa Ježić jednog jutra u lejama šargarepe pronašla jedan mali krzneni smotuljak. Bila je to najslađa beba, koju je ona ikad videla. I uprkos brojnim gladnim ustima koja je trebalo nahraniti, ona odluči, istog trena, da će beba ostati sa njima. Gospodin Jež je bebu kvrcnuo po nosu, na šta ga je ona gricnula za prst i on odluči da takav ratnik i borac zaslužuje adekvatno ime. I tako ga nazvaše Boris. Boris postade najbolje i najposlušnije od sve njihove dece, uvek veseo, najsmejan, raspevan, pomaže ocu u šumi, pomaže majci u bašti, čuva mlađe sestre i braću, komšijama nabavlja namirnice. Svi ga vole i nikom nije čudno što izgleda drugačije od svoje porodice. Pa, čak i mali, žgoljavi i prgavi Kristifor ga voli. Oni

Sofija u Eminoj devojačkoj sobi Sofija u Eminoj devojačkoj sobi, detalj Kuća gospođe Emilije bila je vrlo prijatna, prava ženska, sa mnoštvom ružičastih detalja, vaza sa cvećem, uramljenih fotografija, koje su prikazivale mladu gospođicu Emu i njenu rođenu sestru Lili. Na jednoj stoje usred ružičnjaka u istovetnim belim toaletama i sa čipkastim suncobranima, na drugoj su pored neke rečice držeći se za ruke, na trećoj su na pikniku...Dok se penju uz stepenice, Sofija sanjivo pokušava da razazna svaku scenu i da zamisli kakva je gospođa Emilija bila kao devojčica. Skoro je sasvim sigurna da ona sebi nikad nije dozvolila da sladoledom ufleka novu bluzu ili da se zalije sokom ili da, ne daj Bože, jede prstima, a onda ih obriše o suknju. Setivši se svoje zamašćene haljine, koju je trebalo da obuče za drugaričin rođendan i zbog koje je izvukla žestoku grdnju, Sofija se s nelagodom promeškoljila i usput zapela o nožicu komode, opasno zaljuljavši ljubičastu vazu punu žutih perunika. Dok je pri

Bogorodica - detalj mozaika u izradi Konačno sam posle dugotrajnih priprema i potrage za kamenom koja je trajala čitavu večnost započela svoj mozaik-prokjekat zvani "200x110cm, jer nisam normalna". Najveći mozaik koji sam uradila do sada bio je 50x70 cm, tako da mi je ovo, stvarno, izazov. Jedan deo kamena sam pronašla u Grotu uz bratovljevu pomoć i to, uglavnom, peščare raznih nijansi, od svetlo žute do ciglasto crvene. A za ostatak sam obišla Ljig, Bele Vode, Brajkovac, Krvavicu itd. uzduž i popreko i sve to zahvaljujući drugaru Daliboru, bez koga bi ova misija bila apsolutno nemoguća. Sretala sam divne ljude koji su poklanjali kamen i trudili se da pronađu što bolje i lepše komade, ali isto tako i baksuze koji najpre hoće, a zatim neće da prodaju kamen, jer im se tako može. Srećom, bilo je mnogo više onih koji su bili prijateljski raspoloženi. O lomljenju neću ni da pričam, osim da su mi ruke pootpadale i da sam crni granit zalivala suzama pokušavajući da ga slomim, dok me

Sofija i gospođa Emilija Sofijin dolazak u Dolinu Mesečine nije bio baš prijatan. Dok je prolazila sa gospodinom Lascem glavnom seoskom ulicom, mnogi meštani su je radoznalo zagledali, čudeći se njenom neobičnom izgledu, iako je ona za samu sebe mislila da je sasvim obična. Gospodin Lasac ju je predstavljao, iz nekog samo njemu znanog razloga, kao svoju rođaku iz inostranstva, posebnu vrstu lasice beskrznašice, koja je u naučnim krugovima poznata kao Mustela depilis . Ceo taj dan je provela izglednela i umorna od zagledanja i čuđenja. Ali njenoj sreći nije bilo kraja kad ju je u kasnu noć, najzad, gospodin Lasac doveo u kuću svoje dobre drugarice gospođe Emilije, koja je, besna što je ljudsko mladunče za ceo taj dan pojelo samo malo biskvita, rešila da joj za večeru nadoknadi sve propuštene obroke i užine. Lili - Kristiforova mama Ovo je Lili, rođena Emina sestra i majka malog nevaljalog Kristifora, koga je, iznenada se pojavivši jedne večeri na sestrinom pragu, ostavila

Stari gospodin Krt i gospodin Lasac većaju o tome kako da Sofiju vrate kući Priča u Dolini Mesečine se nastavlja, uprkos korona virusu, koji još uvek nije dospeo u te krajeve. Šalu na stranu, mislim da mi piskaranje i crtanje, stvarno, pomaže da ne mislim na ovu strahotu, koja nas je sve snašla. Svi su na ivici živaca, pa, valjda, od nervoze ne izlaze iz kuhinje. Samo se nešto mesi, prži, peče, k'o da ćemo da pomremo od gladi. Svaki čas nekom zad*ica viri iz frižidera.  Imam osećaj da će uskoro na vrata da se izlazi na kant. Dobismo, konačno, i komšiluk. Došli gastarbajteri iz Nemačke, pa, upravo, slušam neki dečiji promukli glas kako kukuriče naizmenično sa pravim petlom :) Ima ova izolacija i dobrih strana, jer konačno mogu da radim sve ono što nisam stizala. Kao na primer, mozaik, koji me čeka već par godina. Sad više neće biti opravdanja. *** Javor Rašajski - Sve ptice Srbije i neki moji crteži od pre desetak godina. I, naravno, čaj. Knjigu Sve ptice Srbije Jav

Gospodin Lasac i  Sofija gledaju zvezdano nebo Dolina Mesečine je čudesno mesto. Ne samo zato što tu žive neobične životinje koje hodaju na dve noge, oblače se i čitaju lepu književnost, već i stoga što noću, kad izađe mesec i zatrepere mnogobrojne zvezde, ono postaje toliko nestvarno lepo da svakoga ostavlja bez daha. Čak je i Sofija ugledavši taj prizor, iako preplašena jer se našla u nepoznatom i čudnom svetu, na trenutak zaboravila da je zarobljena tu i da ne može da se vrati kući. Gospodin Lasac joj je ispričao da je selo osnovao njegov plemeniti predak Ser Lasac i tu oformio koloniju, koju su sačinjavali oni koji su se divili toj nesvakidašnjoj prirodnoj lepoti i rešili da je zajedničkim snagama sačuvaju za buduće generacije. Sofija u kancelariji Starog gospodina Krta Sofija se, bežeći od kuće posle svađe sa roditaljima, sasvim slučajno obrela u Dolini Mesečine. Ni sama nije znala kako je tamo dospela. Tu je srela Gospodina Lasca, koji ju je odveo do svog dobrog,

Mala Mimi Dolina Mesečine je upravo dobila još jednu novu ličnost, a to je Mala Mimi, zečica od 3-4 godine, čiji je jedini san da postane balerina kad poraste. Ne moram ni napominjem da mi je kao inspiracija poslužila prava osoba. Jedno malo dete, koje voli mnogo da priča i ume mnogo lepo da laže. I ona se slučajno zove Mimi i ja sam slučajno njena tetka. Dakle, Dolina Mesečine je puna ličnosti koje su stvarne. Eto, da bude jasno da ova priča, uopšte, nije izmišljena, samo malo modifikovana. Mimi mi je, između ostalog, bila potrebna da bi Kristifor došao do izražaja i njegova transformacija od razmaženog i sebičnog miša do nekoga ko ume da brine o drugima. Ježić poštar i gospođa Emilija Ovo je scena kojom počinje priča u Dolini Mesečine. U prvoj i jedinoj dovršenoj glavi, sad već mogu reći romana, se govori o tome kako je lasica propustila telegram, ali susret s mudrošću nije izbegla. Nadam se da je dovoljno zanimljivo da se avantura započne. Ova priča se krčka već tri g

Gospodin Lasac i Sofija u bašti Već sam u više navrata pisala o gospodinu Lascu, tako da je, verovatno, mnogima znano da je on penzionisani profesor književnosti, koji živi na samom kraju Doline Mesečine, u žućkastoj kući plavih prozora. Manje je, međutim, poznata činjenica da gospodin Lasac ima i brojne hobije. Jedan od njih je baštovanstvo. U dvorištu, koje se nalazi iza kuće, on ima divan povrtnjak u kome uzgaja razne kulture. Posebno je uspešno uzgajao bundeve za gospođu Emiliju, od kojih je ona pravila izvrsne pite. Tog leta, koje je Sofija provela u Dolini Mesečine, Lasac je posebnu pažnju posvetio uzgoju lubenica. Naravno, uz Sofijinu pomoć. Dobro, i Kristifor je pomalo pomagao, ali uz zabeđivanje i prenemaganje. Sofija je bila sigurna da nikada u životu nije probala tako slatke i toliko osvežavajuće lubenice. Stari gospodin Krt Ponekad, pred veče, dok su Lasac i Sofija sedeli u prednjoj bašti Laščeve kuće, sladeći se lubenicama, navratio bi i Stari gospodin Krt. K

Ježić Poštar Dolina Mesečine je mirno i pomalo uspavano selo. Život teče uobičajenim tokom, bez mnogo trzavica i iznenađenja. Međutim tog, određenog jutra desilo se nešto izuzetno. A da bi se to nešto izuzetno desilo, morao je da se pojavi novi stanovnik Doline, sveže izmišljeni, Ježić Poštar. On ima zadatak da, u to rano, vedro jutro, dok još uvek svi, ili skoro svi, stanovnici Doline spavaju, donese Gospodinu Lascu važni telegram. A od koga bi Lasac mogao da primi telegram? Pa, od mene, naravno! Ja ću mu najaviti predstojeću avanturu i to u liku njegove prastare, ekscentrične baba-tetke, a pride i kume, gospa Kate. Dakle, rešila sam da i ja uđem u Dolinu Mesečine. Nisam još sigurna hoću li imati svoje ilustrovano obličje, ili ću biti samo neka baba, koja šalje pisma i telegrame. U svakom slučaju, ja ću mu svojim telegramom najaviti Sofijin dolazak, ali on telegram neće primiti, jer će upravo u tom trenutku šetati pored jezerceta u podnožju Maslačkovog Brda, vežbajući govor z