Mala Mimi i šetnja po krovovima Pariza

Mala Mimi

Dolina Mesečine je upravo dobila još jednu novu ličnost, a to je Mala Mimi, zečica od 3-4 godine, čiji je jedini san da postane balerina kad poraste. Ne moram ni napominjem da mi je kao inspiracija poslužila prava osoba. Jedno malo dete, koje voli mnogo da priča i ume mnogo lepo da laže. I ona se slučajno zove Mimi i ja sam slučajno njena tetka. Dakle, Dolina Mesečine je puna ličnosti koje su stvarne. Eto, da bude jasno da ova priča, uopšte, nije izmišljena, samo malo modifikovana. Mimi mi je, između ostalog, bila potrebna da bi Kristifor došao do izražaja i njegova transformacija od razmaženog i sebičnog miša do nekoga ko ume da brine o drugima.

Ježić poštar i gospođa Emilija

Ovo je scena kojom počinje priča u Dolini Mesečine. U prvoj i jedinoj dovršenoj glavi, sad već mogu reći romana, se govori o tome kako je lasica propustila telegram, ali susret s mudrošću nije izbegla. Nadam se da je dovoljno zanimljivo da se avantura započne. Ova priča se krčka već tri godine, iz prostog razloga što nisam mogla da odlučim kakva će joj forma biti. Hoće li biti nešto poput slikovnice sa mnogo ilustracija i malo teksta, ili priča o idiličnom mestu u kome svi žive srećno. Bilo je mnogo tih "ili", dok najzad sama priča nije odlučila kakva će biti. Odmah da kažem da je priča odlučila da bude životna, biće prošarana patnjom i radošću, nesuglasicama i razumevanjem, sukobom generacija i povezivanjem istih, jednom rečju biće stvaran život u izmišljenom mestu. Mada ni mesto nije sasvim izmišljeno, jer su pejzaži koji se pojavljuju na ilustracijama, uglavnom ruđinački. U tom prvom poglavlju se postavljaju mnoga pitanja, a na većinu njih, još uvek, ne znam odgovore, ali ću, očigledno, morati da ih smislim. Ili bolje, želim da ih smislim. Pisanje je donelo toliko radosti u moj život (bar sada na početku), kakvu nisam osetila još od kako sam kako dete, pre mnoooogo godina, smišljala šta ću se igrati tog nekog divnog, bezbrižnog, sunčanog dana.

***

A, evo, i predloga za čitanje. Šta drugo nego kniga za decu. Ovaj put je to Ketrin Randel, mlada engleska književnica i njen drugi roman Na krovovima Pariza. Priča započinje tako što Čarls, nespretni i dobrodušni naučnik, posle brodoloma, pronalazi bebu u kutiji za violončelo, uvijenu u Betovenovu simfoniju. Pošto dete niko ne traži, on odlučije da je zadrži i odgaja kao svoju ćerku. Devojčica dobija ime Sofi i odrasta u vrlo neobičnu i maštovitu devojčicu, koja postaje pravi knjiški moljac, kao i njen staratelj. Sad sledi jedna stvar koja mi se nije dopala u vezi knjige, a to je da, pošto je Sofi kao mala porazbijala sve tanjire, njih dvoje jedu na koricama knjiga. Pitam se da li bi se gospođici Randel dopalo da neko jede burek sa njene knjige! No, da nastavimo dalje. Problem nastaje kad Centar za decu bez roditeljskog staranja odluči da Sofi treba da ide u dom. Tada Čarls i Sofi reše da pobegnu u Pariz da potraže njenu majku, za koju ona veruje da je još uvek živa. Tamo Sofi otkriva da postoji još mnogo dece bez roditelja, koji žive na krovovima, sakriveni od očiju ostalih ljudi i koji će pokušati da joj pomognu da pronađe svoju majku.

Priča je stvarno dirljiva i govori nam o tome da čovek nikada ne treba da gubi nadu, čak i kada stvari deluju nemoguće.

Toliko od mene, do sledećeg utorka, tačno u podne!