Dolina Mesečine i putovanje na Divlji Zapad

Gospodin Lasac i  Sofija gledaju zvezdano nebo

Dolina Mesečine je čudesno mesto. Ne samo zato što tu žive neobične životinje koje hodaju na dve noge, oblače se i čitaju lepu književnost, već i stoga što noću, kad izađe mesec i zatrepere mnogobrojne zvezde, ono postaje toliko nestvarno lepo da svakoga ostavlja bez daha. Čak je i Sofija ugledavši taj prizor, iako preplašena jer se našla u nepoznatom i čudnom svetu, na trenutak zaboravila da je zarobljena tu i da ne može da se vrati kući. Gospodin Lasac joj je ispričao da je selo osnovao njegov plemeniti predak Ser Lasac i tu oformio koloniju, koju su sačinjavali oni koji su se divili toj nesvakidašnjoj prirodnoj lepoti i rešili da je zajedničkim snagama sačuvaju za buduće generacije.

Sofija u kancelariji Starog gospodina Krta

Sofija se, bežeći od kuće posle svađe sa roditaljima, sasvim slučajno obrela u Dolini Mesečine. Ni sama nije znala kako je tamo dospela. Tu je srela Gospodina Lasca, koji ju je odveo do svog dobrog, starog, sveznajućeg prijatelja, Starog gospodina Krta. Njih dvojica većaju o tome kako da devojčicu vrate kući. Ali, imaju problem, jer se Portal, koji se nalazi u podnožju Maslačkovog Brda, posle Sofijinog prolaska, jednostavno zatvorio. Na ovoj skici je prikazana Sofija, koja sedi u uglu Krtove kancelarije uz biskvite i čaj od majčine dušice, čitajući knjigu o nevaljalim miševima, dok Lasac i Krt smišljaju način da je vrate kući.

***

Vinetu - najdraža knjiga mog detinjstva

Ako bih morala da izaberem jednu knjigu, koja je obeležila moje odrastanje, to bi svakako bio Vinetu Karla Maja. Ta knjiga je toliko puta pročitana i toliko raskupusana, da se jedva drži u jednom komadu. Kako je ta priča meni bila uzbudljiva! Mladi junak Old Šaterhend putuje po Divljem Zapadu. Najpre radi kao učitelj u jednoj porodici, a zatim dobija posao na železnici. Treba da izmeri i ucrta železničku trasu u nepristupačnim i divljim predelima, tj. na indijanskoj zemlji. Indijanci iz plemena Apača se pojavljuju da ih upozore da prestanu sa merenjima i tu dolazi do sukoba, pucnjave i ubistva. Indijanci iskopavaju ratnu sekiru; počinje šunjanje, prisluškivanje neprijatelja, zarobljavanje i vezivanje za stub za mučenje, oslobađanje, pa još sukoba, zarobljavanja i pucnjave. U svemu tome dominira divna priča o prijateljstvu i borbi za pravdu u kojoj stradaju mnogi nedužni. Eto, tako zavoleh Indijance, uz Karla Maja, koji nikad nije kročio na tlo Amerike, a napisao je čitavu seriju knjiga čija se radnja dešava na tom prostoru. Najviše sam volela Vinetua i njegovu sestru Nšo Či, naravno, a odmah uz njih i Sema Hokinsa, starog trapera, koji je preživeo skalpiranje i nosio periku, a uzrečica mu je bila "ako se ne varam". Moram da priznam da me je Old Šaterhend pomalo nervirao, jer je uvek u svemu bio savršen i nepogrešiv. Sećam se da smo jedne godine ovu knjigu noslili na more, pa sam je čitala Kisi i Joji, koje su u to vreme bile još male. One su se, naravno, oduševile. A najviše im se svideo način na koji se Indijanci svađaju sa neprijateljem i rečenice poput: "šugavi kojot" i "smrdljivo pseto", što je odmah postalo sastavni deo njihovog svakodnevnog govora, na šta je moj brat konstatovao kako su njegova deca divno obogatila rečnik :) Ali naučili smo, nadam se, i da jedna rasa nije superiornija od druge, niti da jedan čovek vredi više od drugog samo na osnovu boje kože ili porekla. Negde sam pročitala da je Hitler mnogo cenio Karla Maja i njegovo delo. U svetlu svega onoga što se desilo, to zvuči jako čudno. Ko zna kakve je on zaključke izvodio, čitajući priče o Indijancima i njihovom besmislenom stradanju. Ovo nije samo priča o razaranju jednog naroda, ovo je, iznad svega, priča o ljubavi i povezivanju. Trebalo bi je čitati deci i verujem da bi podjednako bila zanimljiva i dečacima i devojčicama. Znam da sam ja uživala čitajući je i tako je ostalo i dan danas. Možda je došlo vreme da ponovo otputujem na Divlji Zapad i krenem u lov na medvede?! Ali, čisto da se zna, ja u lov na medvede isključivo idem sa šoljicom čaja i biskvitima :)