Faeries

Faeries

Странице

понедељак, 21. март 2016.

Grot u Ruđincima



Grot je brdo koje se nalazi nedaleko od moje kuće. Upravo ono brdo na koje se neko nameračio da  ga raskopa i uništi, i pretvori u rudnike kobalta i nikla. Svaki put kad na to pomislim (a mislim vrlo često), strahovito se uznemirim i bojim se da je samo pitanje trenutka kada ce se to pitanje ponovo pokrenuti. No, to nije tema ove priče. Danas, 21. marta, se obeležava Svetski dan šume, što me je potaklo da ovaj post posvetim našim lepim šumovitim krajevima, tačnije šumovitom Grotu.
Pre, otprilike, dve nedelje sa bratom i Kisom sam krenula u jednu ekspediciju po Grotu. Moj brat tamo odlazi vrlo često, a najčešći povod je lov na pečurke. Tamo se mogu naći vrganji, sunčanice, blagve (u našem ih kraju zovu kajmakčare), lisičarke...
Blagve - jedan od ulova

Ja, na žalost, ne obilazim šumu tako često, što zbog obaveza, što zbog lenjosti. Međutim, kad god sam se našla u tom ambijentu, pomislila sam kako je šuma najčarobnije mesto na planeti i kako bih volela da tu negde imam nekakvu brvnaru. No, poznajući samu sebe, taj entuzijazam bi, verovatno, trajao samo dok ne padne mrak...
A, i inače, sam ja ta koja je na takvim putešestvijima levo smetalo. Svud moram da stanem, sve moram da vidim, da pipnem, i uvek zaostajem za ostalima. Tako sam i ovaj put kaskala za Gogom i Kisom, ne uspevajući nikako da ih stignem.


Moja omiljena zelena boja - boja mahovine

Dakle, namera nam je bila da stignemo do izvora mineralne vode koji se nalazi uz obalu potoka koji se zove Crnobarac. Međutim, obilne kiše prethodnih dana su odnele stazu kojom je trebalo da se spustimo do potoka, tako da smo morali da pronalazimo altenativne puteve.

 Staza koje više nema...

Kisi je smešno to što ćemo morati da se veremo kao koze.


 Ja, naravno, moram da zastanem da zabeležim ovu predivnu boju.

Polako se približavamo Crnobarcu, koji vijuga ispod nas...


 ...i dolazimo do jednog  vilinskog mesta, sa čudnovatim starim drvetom koje se nadnelo nad potok. Liči mi na ilustraciju iz nekakve knjige bajki. Da bi doživljaj bio još potpuniji, pronašla sam, upravo na ovom mestu, cvet mog detinjstva - plućnjak (pulmonaria officinalis)


 Koliko sam samo volela ovu biljku dok sam bila dete i boravila kod nane na selu. Plašila sam se da sama odem u šumu, tako da sam morala da čekam da krenu i moja braća, da bih ja mogla da berem cveće. Zaprepašćivalo me je to što na istoj stabljičici cvetaju cvetovi različitih boja, pa sam zamišljala da je ova biljka čudotvorna. A u čemu se sastojala njena čudotvornost, nisam imala pojma, samo sam slutila da u vezi nje postoji nešto posebno, nekakva stara priča koja govori o tome kako je cvet sam odlučio iz inata da cveta u dve različite boje... 
Na tom istom mestu, ali ovaj put u potoku našla se još jedna dečija radost - gljiva babino uvo (sarcoscypha-coccinea). Inače, ova godina im je baš pogodovala. Bilo ih je dosta po obodima našeg imanja.

Kako sam je samo uočila ovako kratkovida
Mojoj radosti nema kraja.

Produživši dalje, prošli smo ispod luka koji je formirao mladi hrast i tako spojio obale potoka.


Preskačemo potok i idemo dalje...

Konačno stižemo do izvora, da bismo na svoju veliku žalost shvatili da je sasvim zapušten i da izgleda kao žabokrečina. Zvučaće neverovatno, ali pre par godina smo pili vodu odatle.

Kisa, koja u sebi ima snažno razvijeno ekološko osećanje je odlučila da izvor očisti koliko može, tj. da omogući ustajaloj vodi da otiče u potok.

Tako je potok postao žuta reka.

Pošto nismo mogli da nastavimo uz Crnobarac, morali smo da se popnemo na obalu, da bismo malo dalje ponovo sišli u, sada već pravo, rečno korito.

Kisa skačka kao zekan...

U jednom delu potok čak pravi mali vodopad.


Priroda je ovde, uglavnom, netaknuta. Sve je čisto, jer su prve kuće prilično daleko. Čula sam da sa druge strane Grota postoji jedno jezero i na njemu ostrvo i na ostrvu paviljon, ali to još nisam videla. Moraću da ubedim brata da nekog vikenda odemo i tamo u obilazak. Do tada, srećan svima dan šume!

субота, 19. децембар 2015.

Čajanka sa zekanom

Čajanka sa zekanom, siluete i akvarel

Ranije mi se često dešavalo da sanjam kako imam deset godina. Nosim bele hulahopke i crne baletanke sa kaišem i igram lastiš. Ne znam zašto je to baš tako. Vrlo često se devojčice baš tog uzrasta pojavljuju na mojim kolažima. U tim si godinama dovoljno veliki da možeš da sagledavaš stvari, a opet dovoljno mali da veruješ u svakojaka čuda. Uostalom, u tim sam godinama dosta vremena provodila kod babe na selu i igrala se na drvetu. Bila je neka kriva šljiva koja je stajala nedaleko od dvorišta ograđenog plotom. Odlazak do šljive je podrazumevao posebno pakovanje i pripremanje, kao da se spremam da putujem za Ameriku. Tu je bila gomila kesa i kutija sa svakojakim krajnje neophodnim stvarima. Jedva bih se sa svim tim stvarima uspuzala gore u svoje predivne odaje sa prozorima koji gledaju na nebo. Na toj sam šljivi pravila prve čajanke. Bila sam u stanju da tamo ostanem satima. 
Sa nanom sam, inače, pila kafu. Ona je uvek ustajala baš rano, pre no što svane, ložila šporet i mesila hleb, dok sam se ja izležavala u slamarici (da, u slamarici), pokrivena ručno tkanom čergom i gledala u plavozelene paunove naslikane na metalnoj krevetskoj tabli. A kad ustanem, čekala me je skuvana kafa. Pošto je kafa meni bila užasno gorka, ja sam dodavala onoliko šećera koliko je moglo da stane u šoljicu, a da se ne prelije. A posle otpijenog gutljaja, dodavala još, dok ne dobijem ukus koji mi odgovara. Bila sam mnogo ponosna na to što pijem kafu, jer je u vreme dok sam ja odrastala bilo nezamislivo da deca rade takvo nešto. Uostalom, pretnja da će mi izrasti rep me nije ni malo uznemiravala. Činilo mi se da to, možda, i ne bi bilo tako loše da imaš lep, plišani, prugasti rep (iz nekog neznanog razloga sam uvek zamišljala mačiji rep).

Čajanka sa zekanom u toku rada

Kako smo se nana i ja lepo slagale! Naučila me je da pletem. Prva stvar koju sam isplela bio je šal za moju lutku Karolinu, divnu plavooku brinetu sa šiškama i dve pletenice. Njen i inače divan izgled bio je upotpunjen i ljubičastom kapom sa kićankom koju mi je poklonila devojčica iz sela. Mislim da mojoj sreći nije bilo kraja. 

Čajanka sa zekanom, pozadina

Običavale samo da pred veče sedimo na stepeništu ispred kuće. Uvek je gajila kokoške i nekako se ophodila prema njima kao da su razumna neka bića, koja su tu da joj prave društvo. A koke su se ponašale kao da je sve to apsolutna istina. I dok tako sedimo na pragu, nana bi uzela u naručje neko pile, pričala mu i tepala kao da je dete. Interesantno je da te koke nisu spavale u kokošaru kao sve druge normalne koke. Nego bi se, kad počne da pada mrak, uputile jedna za drugom prema jednom velikom orahu ispod kuće, čije su se grane spuštale do zemlje. I onda gegutavo penjale i ređale po granama jedna pored druge, tako da su u polumraku izgledale kao neki čudni, veliki, crni pupoljci. Dugo sam mislila da je ova slika, koja je u mojoj glavi bila prilično jasna, bila plod moje bujne mašte. Međutim, ispostavilo se da je istinita.

Čajanka sa zekanom, pozadina

Kako mi nedostaju ti dani! Ne znam zašto, ali uvek ih se setim kad pravim ove moje male kolaže sa životinjicama. Kao da postoji među njima neka veza, koja ni meni samoj nije jasna.

I tako, dok prebiram po prošlosti, u sadašnjost me vrate neki dragi ljudi i podsete me da, i pored sveg haosa koji nas okružuje, postoji nešto što je lepo i vredno, nešto čemu čovek može da se raduje.



Slatki paketić iz Italije

уторак, 24. новембар 2015.

Liki i Pufna

Kako sam se jutros obradovala kad sam krenula pešice na posao i videla da promiče sneg! Još juče mi je mirisao vazduh tako kao da će padati. To me je odmah podetilo na praznike i kako smo se kao deca svemu radovali. U bioskopu su se održavale priredbe, dodela paketića, a zatim projektovani dugometražni crtaći sa Duškom Dugouškom, koje, inače, nismo imali prilike da vidimo na TV-u. 
Valjda me je to potaklo da ceo dan pevušim neke dečije novogošnje pesmice o Deda Mrazu, irvasima i snegu. I dok sam tako kuckala po tastaturi i pevušila, učinilo mi se da čujem neko šuškanje ispred vrata. Otvorim vrata i imam šta i da vidim.


Nekakvo žuto, ušato čudo. U prvom trenutku mi se učinilo da je lisica :) Treba, naravno, uzeti u obzir i da sam prilično kratkovida. Gleda me i drhturi kao miš. I ja malo popričam s njim, dam mu ražanu pogačicu koja mi je ostala od doručka i nazovem ga Liki (to je skraćeno od Lijan). I to je bilo dovoljno da se prikači za mene kao čičak. Na pauzi sam sišla do grada da natočim mineralnu vodu (kao svaka prava penzionerka :))) i Liki me je, naravno, pratio u stopu, čekao me ispred bivete i vratio se nazad sa mnom do zamka, usput đipajući i kopajući po snegu i, sad već samouvereno, legao ispred mojih vrata. 

 
Gleda me tako pametno i samo što ne progovori: "Povedi me sa sobom, biću dobar". Da nemamo kerušu kući, sigurno bih ga uzela... A onda bi nas oboje izbacili na sneg :) 

Pre dva dana sam takođe bila u iskušenju da usvojim jednu životinju, ali je ovaj put u pitanju bio mačak. Divan dugodlaki albino tigrasti mačak. Samo je iskočio iz neke žive ograde i počeo da se valja ispred mene, tako da sam se našla u čudu. Njega sam nazvala Pufna.

 



***

Inače, sneg je obeleo dvorište i dok ovo pišem još više napadao. Hoće li biti sankanja uskoro, pitam se ?