понедељак, 14. октобар 2019.

Toskano, lepa li si!

Vidikovac u San Điminjanu

Nisam baš neki ljubitelj dvadesetosatnih putovanja, ukočenih leđa i natečenih zglobova. Pa, ipak, kad bi se pružila prilika da se ponovo truckam satima u autobusu da bih stigla na ova rajska mesta, opet bih to uradila. A ako mi, uz to, društvo pravi moja Kisa, teško bi mi bilo da zamislim da postoji nešto bolje. Naročito ako se uzme u obzir to da obe volimo umetnost, renesansu, lepe pejzaže i ukusne sladolede. 
Naravno, najuzbudljiviji događaj za obe je bila poseta Uficiju. Zbog loše organizacije u agenciji uopšte nismo znale kada ćemo ići u Firencu, tako da nisam mogla da rezervišem karte onlajn. Pošto ostali iz grupe nisu bili zainteresovani za posetu galeriji, Kisa i ja smo se izdvojile i krenule u potragu. Malo uz pomoć karte, malo uz pomoć ljubaznih prolaznika, protrčasmo pored Starog mosta, zavrnusmo levo, protutnjasmo pored nekih tezgi sa pijačnom robom i eto ga - Ufici! Ne znam kakvim čudom se to desilo, ali u galeriju smo ušle za manje od deset minuta, iako su nas svi plašili da nema šanse da uđemo bez prethodne rezervacije. Priznajem da su mi drhtale ruke kad sam kupovala ulaznicu, malecnu, jedva veću od poštanske marke.


Bila sam toliko srećna, da sam sve vreme blebetala Kisa vidi ovo, Kisa jesi li znala ono, Zamisli Kisa! Onda je krenulo preslišavanje svega onoga što sam ikad pročitala i videla u knjigama. Na žalost, bile smo ograničene vremenski i morale smo u određeno vreme da se nađemo sa našom grupom. Četiri sata su, bukvalno, proletela, a da nismo stigle sve da obiđemo. Neke postavke smo samo protrčale, na onom što nam je bilo bitno smo se zadržale, ali mi je žao što nismo mogle više vremena tu da provedemo. Sve se tešim i govorim sebi - drugi put ćemo sve natenane.
Leonardo - Poklonjenje mudraca
Način prezentovanja dela je fantastičan. U skoro sasvim mračnoj sobi, sa zida isijava nekom toplotom veličanstveno Leonardovo delo i ostavlja vas bez daha. Pokušavam da zamislim kako se osećao renesansni čovek dok je ova dela gledao. Za njih je otkrivanje neke nove freske ili skulpture bio veliki događaj. A mi smo toliko prezasićeni vizuelnim nadražajima, da više nismo u stanju da na ovakve stvari reagujemo.

Mikelanđelo - Tondo Doni
Firenca je mesto u kome je Mikelanđelo proveo dobar deo svog života i ostavio traga skoro na svakom ćošku. Jako mi je žao što nismo imale vremena da obiđemo Kapelu Mediči sa skulpturama Dan i Noć i Zora i Suton, Galeriju Akademije u kojoj se nalazi originalni David i nedovršeni Robovi, Nacionalni muzej Barđelo u kom su njegovi rani radovi i Kuću Buonaroti, u kojoj je Mikelanđelo proveo svoju mladost i gde se mogu videti njegovi crteži i reljefi. To nam je domaći zadatak za sledeći put. 
No, kako bilo, srećne smo što smo videle Tondo Doni tj. Svetu porodicu (Mariju i Josifa sa malim Hristom), jednu od njegovih malobrojnih slika.

Moja Kisa mnogo voli Botičelija, tako da je i tu bilo silnog oduševljenja, pošto Ufici ima vrlo lepu zbirku njegovih dela.
 Ja sam onda zanemela kad sam videla Ticijana. Kakva divna materijalizacija kože i tkanine, prosto poželite da pipnete, što bi, naravno, bilo skandalozno. I tako smo se na smenu očaravale za ponešto. Ja za Rembranta, ona za Karavađa...i tako u nedogled. Rajsko mesto, ako se ja pitam.




Ima još jedna stvar koja me je impresionirala i šokirala u Firenci. Ona naizgled deluje kao i svaki drugi veliki grad. I baš u momentu kad smo Kisa i ja to komentarisale, a valjda zato da bi nas opovrgla, između zgrada, do tada potpuno nevidljiva, iskrsla je pred nama katedrala Santa Marija del Fjore, kao da ju je neko spustio odozgo sa sve Bruneleskijevom kupolom i posadio tu među ostale zgrade. Priznajem da sam zinula. Ona je potuno drugačija od svega što se nalazi oko nje. Bela i čipkasta, kao neka džinovka pahuljica, deluje potpuno nestvarno. Ono što je čudno, jeste da ni odakle ne možete da je sagledate celu. Odasvuda je zaklonjena, kao da je u nekoj školjci. 


Pored Firence, obišli smo i ljupki srednjovekovni gradić San Điminjano, koji je potpuno očuvan onakav kakav je bio, sa uskim popločanim uličicama i živopisnim vidikovcem sa kog se vide maslinjaci i vinogradi. Priča se da je zadnjih godina postao vrlo popoularna destinacija i da bogataši u okolini kupuju vikendice.


 

Sijena je, takođe, vrlo upečatljiva sa svojim ulicama popločanim smeđim kamenom. Prolazeći njome, ima se utisak kao da se prolazi kroz tunele. Naravno, Kisa i ja uvek pronađemo neke lepe sakrivene ćoškove. Naročito su mi bile dopadljive male terase sa cvećem u saksijama jarkih boje, koje smo imale prilike često da vidimo. 




Nije se moglo bez Krivog tornja u Pizi. Bilo je zabavno gledati, čini mi se, stotine ljudi, koji pokušavaju da pridrže (na fotografiji) toranj da ne padne. Penjali su se po ogradama, visili u nemogućim pozama, dok fotografi, bauljajući po asfaltu, pokušavaju da uhvate najbolji ugao. Inače, katedrala, koja se nalazi ispred je vrlo lepa, bogato ukrašena mozaicima, freskama, slikama, vitražima, skulpturama, reljefima...Dakle, ima sve. Sam gradić je vrlo simpatičan i ima delove koji izgledaju kao da su iz nekog filma.





Sve u svemu, jedno čudesno i uzbudljivo putovanje, koje je na nas dve ostavilo vrlo snažan utisak. Dogovorile smo se - doći ćemo opet!

четвртак, 12. септембар 2019.

Bila sam i ja bivena, al' uglavnom - bila sam

Tetka Duša

Čini mi se da sam u više navrata pisala o svojoj porodici, a pre svega o dedi, koga, doduše, nikad nisam ni upoznala, ali su babina ljubav i poštovanje prema njemu bili toliki, da nam ih je svima usadila, za sva vremena. Naša mala Buba (tj. Ljubica) nosi njeno ime, a izgleda da ima i nešto od njenog karaktera, sudeći po oštrini i plahovitosti koju poseduje :) 


Deda se upokojio 1. novembra 1953, tačno 25 godina pre no što sam ja rođena i iskrena da budem, nikad nisam ni pomislila da ću ja biti ta koja će, brižljivo čuvane dedine fotografije i dokumenta, ustupiti za pisanje jedne knjige. U pitanju je knjiga Zdravlje u čaši Jelene Borović Dimić.


Toliko mi je bilo dirljivo i lepo i radosno kad sam knjigu otvorila i videla sve ove fotografije i pročitala tekst. Zapravo, kad sam videla sve te ljude koje volim i koji su obeležili moje detinjstvo. Velika i bučna porodica. Osećala sam se toliko bezbedno okružena svim tim snažnim, sposobnim i vedrim ljudima. Jer, moje tetke su bile Ljudi. 
Ovde je akcenat stavljen na jednu od njih - Dušanku zvanu Duša i do sada nisam upoznala nikoga kome bi bolje pasovao nadimak. Mala i kovrdžava, sa očima koje konstatno trepere od nekog unutrašnjeg smeha. Koliko nas je samo puta zabavljala pričama iz svog detinjstva. Omiljena mi je bila priča o sukobu sa Pelagijinom ćerkom, čije se imanje graničilo sa našim. A ona visoka, krakata, starija i duplo viša od mene, a kosa joj plava, meka, kaže tetka, a moj brat dobacuje, kako to za kosu sigurno zna iz ličnog iskustva. To se u daljem toku priče i potvrđuje. Njih dve su se posvađale dok su čuvale ovce. Tetka, besna, potera ovce ranije kući, da bi imala vremena da ovu sačeka u zasedi. A onda kad ona naiđe, ona iskoči iz vrzine, pa joj, onako mala, skoči pravo na leđa i zgrabi pravo za kosu, onu meku, plavu, a kad ono, puna šaka vune. A onda sledi čuvena rečenica: Bila sam i ja bivena, al' uglavnom - bila sam. Što je nama dovoljno da shvatimo kako se tuča završila. Devojka se uplakana vratila kući i požalila majci, njena majka odmah dotrčala da se žali mojoj babi, a baba već skenira gde ima najbolji vrbov prut, elastični, što se uvija. Naravno, tetka se već ljuljuška uvrh jasena i nema nameru da siđe. Čeka da joj dođe otac sa posla, jer zna da, kad je on tu, neće dobiti batine. Mogao bi neko da pomisli da je bila agresivna, ali nije bila uopšte. Ne računajući slučaj kad se, opet čuvajući ovce, zavadila sa Dobrosavom Lazićem. Ali njega je "samo" zategla kamenom u leđa, tako da je pao :) Međutim, te njene tabadžijske avanture su se vrlo brzo završile. Zapravo, još te večeri kad joj je došao otac s posla i pozvao je da siđe s drveta, obećavši da će sprečiti majku da je tuče. I tako, zavučena ispod njegovog skuta ulazi u kuću i ni za trenutak se ne odvaja od njega, jer zna da je jedino tu, ispod skuta - sigurnost. Kasnije joj je objasnio da devojčicama ne priliči da se tako ponašaju i da, ako tako bude nastavila da se tuče sa svima, neće moći da se uda. Tetka kaže da ju je ta misao, da niko neće hteti da se oženi ratobornom devojkom hajdukom, stvarno potresla i da ju je shvatila vrlo ozbiljno. I rešila je da bude dobra. Mada se videlo, po načinu na koji opisuje ta svoja sećanja i po tome kako joj zacakle oči, da joj je toplo oko srca što je Pelagijinu ćerku propustila kroz šake :)

Divan tekst o tome kako je tetka našla muža uprkos svojoj borbenoj naravi u knjizi Zdravlje u čaši

***
U duhu ove priče bi mogla da ide i preporuka za čitanje jedne od najduhovitijih i najzabavnijih knjiga za decu ikada napisane. U pitanju je knjiga Glava u klancu, noge na Vrancu, dragog nam, Branka Ćopića. Ima mnogo sličnosti sa pričama moje tetke. Valjda je takvo vreme bilo i takvi ljudi i ja tu bezbrižnost i lakoću njihovu, i smisao za humor, toliko volim. Razgali me i nasmeje svaka rečenica.

понедељак, 02. септембар 2019.

Stari gospodin Krt

Gospodin Lasac i Stari gospodin Krt

Odmah da napomenem da znam da je izraz krt, koji se, u ovom slučaju odnosi na krticu, nepravilan. Moja pokojna tetka ga je koristila, pa pretpostavljam da je to razlog što mi je toliko prirastao za srce. Uostalom, kako se zove mužjak krtice? Zar nije logično da bude krt. Jeste. Prema tome u mojoj priči postoji krtica koja se zove Stari gospodin Krt i koja je vlasnik Antikvarnice kod Starog gospodina Krta. 

 
Niko ne zna koliko mu je tačno godina. Zna se, samo, da je nadživeo mnoge generacije i da se i dalje lagano kreće među rafovima prašnjavih, starih knjiga, drevnih kao i on sam. Sav živalj Mesečeve doline, svih generacija, ga poznaje, od najmlađih do nastarijih. A on je uvek isti, u smeđem, kariranom, iskrzanom kaputu, ušuškan u modri šal i sa neizbežnom beretkom. Svako ko je ikad imao ikakvu nedoumicu, ili potrebu da nešto sazna, od školskih zadataka do velikih životnih mudrosti, odgovor je mogao da traži od samo jedne osobe - Starog gospodina Krta. A on bi uvek svakoga saslušao blago se smešeći i ruku skrštenih na leđima, a u njegovim malim, dobrim očima blistao je izraz velikog iskustva i mudrosti. Znao je on mnogo više nego što su žitelji Mesečeve doline mogli i da zamisle, a kamoli da pitaju. Znao je tajne prolaze koji vode ka mestima u kojima žive ljudi - dvonožni džinovi. Znao je za Portal, koji se nalazio u podnožju Maslačkovog brda, kroz koji je iz ljudskog sveta moglo da se uđe u Mesečevu dolinu. Jedini upućen u tajnu bio je gospodin Lasac, zapravo, jedini koji je ikada tuda prošao...

Gospodin Lasac je, kroz Portal, odlazio u svet ljudi sa svojom mladom ženom Izabelom. Bilo je to čudesno iskustvo i neponovljiva avantura, no za gospodina Lasca i velika tragedija. Naime, njegova Izabela je stradala uhvativši se u kljusu. On o tome nikad nije govorio, čak ni sa Starim gospodinom Krtom. U nekada vedru i živahnu lasicu, uvukla se tiha tuga i melanholija. No, Lasac nije osećao gnev ni mržnju ni prema kome, čak ni prema ljudima, koji su postavljali kljuse. Posvetio se potpuno izučavanju književnosti i podučavanju mladih naraštaja Mesečeve doline lepoj književnosti. Najviše je voleo da u zimskim večerima, dok napolju fijuče vetar kovitlajući pahuljice, sedi čitajući u svojoj fotelji, dok ga iz rama, sa kamina, posmatra njegova ljupka supruga.


Gospodin Lasac i Kristifor piju limunadu

Iskreno, baš sam se rastužila pišući istoriju gospodina Lasca, al' šta da mu radim, takva mi je došla inspiracija :) Mislim, neće on još dugo biti tužan. Uskoro će mu doći Sofija da ga razveseli.


Lasac daje Kristiforu časove pisanja 


понедељак, 08. јул 2019.

Barokna avantura i tri najneophodnije stvari

 Animiranje pokretnih lutaka

Više puta do sada sam pisala o tome kako pravim marionete i kako ih pokrećem. Ta avantura je počela još 2012. U to vreme, otprilike, sam počela da pravim siluete, da bi vrlo brzo one postale pokretljive lutkice. Kroz razne muke i probleme sam prošla, pokušavajući da realizujem te male animirane video najave. Za sve ovo vreme malo se toga promenilo što se tiče načina proizvodnje. Sve je čista improvizacija. Joj, kad uđem u kancelariju i počnem da se saplićem o sve one skalamerije koje sam montirala i proklinjem onog "ko ih tu ostavi". Moj najuzbudljiviji patent je stativ za fotografisanje. Kad fotografišem običnim stativom sve fotografije budu iskosa, pa dolazi do nekih deformacija. I onda sam ja mozgala i pitala se, kako da izvedem da fotografije budu napravljene odozgo, tj. da fotoaparat bude paralelan sa podlogom. I onda mi je sinula neverovatna zamisao. Uzela sam Belimarkovićev stalak za note (iz 19. veka), koji je čudnog, trouglastog oblika, protnula kroz njega svoj stativ za fotoaparat i za jedan od nogara zakačila flašicu sa vodom, kao teg. I, voila - eto  mog patenta :) Mislim, nije baš praktičan, previše je to sve glomazno i dešava se da u toku animiranja lutkica udarim ramenom u njega, ali u nedostatku boljeg rešenja, moram biti  zadovoljna time što imam.  No, sve to ne menja činjenicu, da, zaista, uživam u samom procesu. Iskreno, u mojoj glavi sve funkcioniše savršeno i zamisli su prilično jasne, a postojanje tehničkih problema me ni malo ne ometa.
 


 
I ovog puta je sve krenulo od muzike. Inače jako volim staru muziku i htela sam da to ovaj put bude barok. Dvoumila sam se između Lilija i Ramoa i na kraju odlučila za ovog drugog, tj. za jednu kompoziciju iz baleta-opere Galantna Indija. Onda sam u skladu s tim morala da imam i figure u baroknim kostimima. I tako nastadoše moji barokni plesači. Naravno barok ne bi bio barok, kad ne bi bilo preterivanja, pa su njihovi kostimi, pored toga što su kitnjasto izrezbareni, dobili i pink i oranž kolor, u vidu providne folije.

Bilo je tu, po običaju, dosta seckanja.

Čudnovato, svako ko ih vidi ima potrebu da ih mrdne i kako god da su stavljene deluju, nekako, ljupko. Nema to veze sa mnom i time što sam ih ja napravila, to je, prosto, samo po sebi tako. Ko god da ih je napravio, one bi bile takve - čudesne male mrdalice. Kad bi bile napravljene od nekog čvršćeg materijala, moglo bi da se napravi lutkarsko pozorište. Kao deca smo pokušavali takvo nešto, ali nam je nedostajalo znanja i iskustva da bi to bilo zaista funkcionalno. U svakom slučaju bilo je zabavno pokušavati. To nas je, valjda, dovelo dotle da danas možemo ponešto, koliko-toliko uspešno, da ostvarimo.




A, evo i videa, kao krajnjeg proizvoda.

********


Pre jedno mesec-dva, rešismo Joja i ja da povedemo Bubu na književno popodne. Buba ima četiri godine i jako je fina, mada ponekad zna da se duri za neke gluposti, ako ja na primer nacrtam nešto lepše nego ona. Onda se ona naljuti na mene, prežvrlja to što sam ja nacrtala, i onda ona nacrta još lepše :) U svakom slučaju, nisam bila baš sigurna kako će se ona ponašati na jednom, mislila sam, ozbiljnom, događaju. U pitanju je bila promocija knjige Ja sam Akiko Stefana Tićmija i bila je sve drugo, samo ne ozbiljna. 

Zaista smo uživale, sve tri, i slatko se smejale svim neobičnim događajima koji se se desili tog popodneva u biblioteci. Pisac ume da se približi deci, čak i tako maloj kao što je Buba, i da govori jezikom koji je njima potpuno razumljiv, a da, pritom, bude zabavan i odraslima.



Na kraju mi je Buba rekla da želi da joj kupim knjigu, što sam ja, drage volje i učinila. Evo, pravimo još jednog knjiškog moljca.
I dok smo kasnije sedele u parku, listajući knjigu, grickajući kokice i ližući sladoled, Buba je došla do sledećeg zaključka: Kupili smo samo tri stvari koje su najneophodnije! A onda podigla slobodnu ruku u vazduh i počela da odbrojava: Knjigu, sladoled i kokice. Samo najneophodije! 
E, moja Buba, nemaš pojma koliko si u pravu. Deset puta sam starija od tebe i potpuno se slažem :D