субота, 21. новембар 2020.

Čajdžinica kod gospođe Bube

Čajdžinica kod gospođe Bube


    Tik uz antikvarnicu Starog gospodina Krta, nalazilo se omiljeno sastajalište meštana Doline Mesečine. Bila je to čajdžinica i poslastičarnica gospođe Bube, čije su đakonije privlačile i stare i mlade. I koliko je Krtova knjižara delovala napušteno, toliko je Bubina čajdžinica uvek bila puna gostiju. Ona je bila poznata po tome što je pravila izvrstan čaj, a kolače je dobrim delom nabavljala od svoje prijateljice i nadaleko čuvene kuvarice gospođe Emilije. Njenog najstarijeg sina poštara Ježića svi su znali i poštovali, ali njenog usvojenog sina, hrčka Borisa, koga je jednog dana slučajno našla u leji šargarepe, celo selo je obožavalo. Bio je svačiji ljubimac i pričalo se da mu čak i, Laščeva baba-tetka, gospa Kata, redovno kupuje svilene bombone, iako je važila za prgavu i ne preterano srdačnu personu.
    Gospođa Buba je, zaista, bila dobre naravi. Pomalo pričalica, ali uvek dobronamerna, lepršala bi od stola do stola u svojoj kariranoj suknji i zabavljala svoje goste, ispitivala o zdravlju starijih članova porodice i školske uspehe mlađih. Tu bi se, uvek, našla štrudla s makom da se pošalje kakvom bolesnom ukućaninu. 
    Sofiji je Bubina čajdžinica bila jedno od najomiljeniji mesta u Dolini, savršena mešavina aromatičnih čajeva i ukusnih čokoladno-voćnih slatkiša. Takvo nešto, svakako, nije imala prilike da proba dok je živela kod mame i tate...

***


    Nedavno sam imala prilike da pročitam jednu interesantnu knjigu za decu "Mesto zvano Savršeno" Helene Dagan. Ako se nekome učinilo da je naslovnica mnogo slatka, neka pogleda još jednom i videće da se u cvetovima umesto tučka nalaze - oči. Priča je dosta moderna sa mnoštvom dramatičnih zapleta. Započinje tako što devojčica Vajolet dolazi sa mamom i tatom u mesto zvano Savršeno. Ona mrzi što se opet, po ko zna koji put, seli, ali je sve to povezano sa poslom njenog tate, koji je očni hirurg. Njega su u Savršeno pozvala braća Arčer, koji su, praktično osnivači i vlasnici tog mesta. Izgleda da nije sve savršeno u Savršenom, jer svi stanovnici iz nekog razloga moraju da nose naočari, čim počnu da žive tu. Naravno tu su savršena braća Arčer, čiji je zadatak da u svojoj optičarskor radnji obezbede obnevidelim stanovnicima ružičate naočari. I kao što može da se pretpostavi te ružičaste naočari čine svet lepšim nego što on, zapravo, jeste, a s druge strane, potpuno nevidljivim sve ono što nije prijatno za oko. Tako se dešava da postoje dva paralelna sveta: jedan savršeni u kome su svi ljudi besprekorni i žive u svojim savršenim kućama sa savršenim baštama i drugi koji se zove Ničija zemlja u kojoj bedno i na ivici siromaštva žive oni koji su proterani iz Savršenog, jer nisu poštovali određena pravila. Takođe, naočari utiču na to da stanovnici Savršenog potpuno zaborave na svoje rođake i prijatelje koji su proterani u Ničiju zemlju. Naravno, pošto je Vajolet daleko od bilo kakvog savršensta, uspeva da se poveže sa dečakom iz Ničije zemlje, koji se zove Dečak i koji će joj pomoći da pronađe nestalog tatu i vrati maštu ukradenu od stanovnika Savršenog (i spakovanu u tegle 😃), koju su ukrala opaka braća Arčer. Tema je izvanredna i nimalo dečija. Ponekad se i meni čini da živim u Savršenom i da nam neki Arčeri farbaju naočari u roze. U svakom slučaju, knjigu treba pročitati, ali je ne bih preporučila maloj deci, jer ima situacija koje su surove i prilično zastrašujuće.

четвртак, 12. новембар 2020.

Sofija u Dolini i pokloni

 

Gospodin Lasac dovodi Sofiju kod gospođe Emilije

Moja priča ide malo zbrda-zdola. U nekom od prethodnih postova, Sofija se već smestila u Eminu devojačku sobu, a evo je sad opet pred njenim vratima sa gospodinom Lascem, koji ju je doveo da je Ema pričuva, dok on i Stari gospodin Krt ne pronađu način da je vrate kući. Ali, eto, sad mi je došao momenat da uradim scenu u kojoj se Sofija i Ema sreću prvi put. 
Kad malo bolje pogledam svoje likove i njihove karaktere, shvatam da su oni potpuno inspirisani ljudima iz mog neposrednog okruženja. Nisam toga bila baš sasvim svesna na početku, ali kako se priča dalje odvija, to postaje sve očiglednije. Eto, gospođa Emilija je potpuno kao moja mama: stalno strepi da li su svi zbrinuti, zdravi, nahranjeni. Stalno se nešto sprema i mesi i tako je od kad znam za sebe. To je osoba koja ima potrebu da zaštiti decu, slabe i bolesne.
Kristifor je, recimo, slika i prilika jedne Kisine i Sofine drugarice iz detinjstva. To dete je bilo toliko razmaženo i bezobrazno, da ja takvo nešto u životu nisam videla. I nisam ja htela da ona u bilo kom obliku uđe u moju knjigu, ali ona je to uradila. Iz čistog bezobrazluka. Ide mi na živce to što pišem, ali, ipak, pišem. Pre neki dan sam sa Sofom pričala o tome, upravo posle napisane scene u kojoj dolazi do okršaja između Kristifora i Sofije. I mi smo se toliko uživele u priču (uz mlataranje rukama i galamu), da je moja mama pomislila da govorimo o pravoj osobi, a ne o tamo nekom izmišljenom mišu :) 

***

Poštar me je iznenadio ovih dana i doneo neke dečije radosti iz Italije: džinovske četke za akvarel i divnu knjigu-bojanku sa originalnim ilustracijama ser Džona Tenijela. Kao i uvek, toliko je bilo lepo spakovano, da mi je bilo žao da otvorim. Eto, Deda Mraz je ove godine poranio i mnogo me obradovao :) Kako li je, samo, znao šta najviše volim?






понедељак, 19. октобар 2020.

Dakle, Boris

Hrčak Boris

Niko ne zna kako se jedan hrčak obreo u Dolini Mesečine. Niko, osim, možda one dve matore sveznalice: gospodina Lasca i Starog gospodin Krta. A možda je i gospa Kata, Laščeva baba-tetka, ponešto slutila. Ali, i ako su znali , mudro su ćutali. Zna se, samo, da je gospođa Ježić jednog jutra u lejama šargarepe pronašla jedan mali krzneni smotuljak. Bila je to najslađa beba, koju je ona ikad videla. I uprkos brojnim gladnim ustima koja je trebalo nahraniti, ona odluči, istog trena, da će beba ostati sa njima. Gospodin Jež je bebu kvrcnuo po nosu, na šta ga je ona gricnula za prst i on odluči da takav ratnik i borac zaslužuje adekvatno ime. I tako ga nazvaše Boris. Boris postade najbolje i najposlušnije od sve njihove dece, uvek veseo, najsmejan, raspevan, pomaže ocu u šumi, pomaže majci u bašti, čuva mlađe sestre i braću, komšijama nabavlja namirnice. Svi ga vole i nikom nije čudno što izgleda drugačije od svoje porodice. Pa, čak i mali, žgoljavi i prgavi Kristifor ga voli. Oni su, u stvari, najbolji drugari. Idu zajedno u isti razred i sede zajedno u istoj klupi. Možda zbog toga što niko drugi ne bi ni sedeo sa Kristiforom...

***

Buca i Srle

Ova dva zgodna macana su Kisin mačak Buca i moj mačak Srle. Mislim da je na osnovu fotografije sasvim jasno ko je ko. Doduše te naše podele nisu baš striktne, pošto Srle najviše voli Joju, a Buca mene. Što bi rek'o moj brat: "Vi debeli se najbolje slažete". Te tako Buca svakog dana izvodi isti performans (i to naročito kad žurim ili kasnim na posao), baca mi se pod noge i valja i čeka da ga češkam po stomaku :)

***
Kisa i Joja sa dekom



Kisina pesma posvećena deki

Kristina Kljajić: Nežnost

Toliko godina pokušavam
da istražim nežnost kao pojam
trista šezdeset pet dana puta dvadeset dve godine
puta dvadeset četiri časa
vezivanja nežnosti za
čistu metafiziku i poetske ideale
nežnost nisu reči
nežnost je prisutnost
sposobnost da kažeš ne
graciozno nošenje svog
tereta
tako da ne opteretiš druge
nežnost su breze
ubrani buketi poljskog cveća
sigurnost
neverbalizovana ljubav
a opet
more smokve školjke
Marks, Tolstoj, Mone i svi ostali sa kojima
sam te upoređivala
trista šezdeset pet dana puta sedamdeset pet godina
puta dvadeset četiri časa
tvoje hrabrosti
osećam kao da mi nedostaju neki organi
ali znam da prezireš
patetiku
leto se završilo
kad sam shvatila da više ne možeš
postalo je preteško disati
leto se završilo ali
nežnost kao pojam
nežnost u mom krvotoku
brezama moru školjkama
nastavila je da postoji.

http://www.insp.rs/2020/09/kristina-kljajic-neznost.html

 

среда, 02. септембар 2020.

Srešćemo se opet na livadama cvetnim

 

Znam da bi se ljutio na mene zbog prenemaganja i plakanja. Znam da si uvek najviše prezirao patetisanje. Jer život je lep i radostan u ovom našem malom raju koji si ti stvorio od sadnica, koje si svojim rukama zasadio. Svako drvo, svaki žbun, svaki cvet. Pa i one adamove koji su me dovodili do ludila kad počnu da puštaju svoje otrovne sokove i o koje se redovno očešem kad prođem kroz hodnik. Nije fer, tata. Nije fer. Jer, stvarno nemam pojma kome si ostavio ove adamove koje ja mrzim. Znaš odlično da nisam nasledila tvoje cvećarsko umeće i da kod mene čak i vazdušna biljka umre i kaktus se osuši. I ko će sad da gaji te proklete adamove i proklete filadendrone, kad ja nemam pojma. I kome sad da kažem koliko me nerviraju i to što ne znam šta da radim sa njima. Htela bih tebi da kažem, ali tvoje uho sad sluša neke druge zvuke nama neznane i ne može do njega da dopre moje zvocanje. Stvarno nije fer, jer i sam znaš koliko ne volim adamove...

Ima toliko toga važnog što bih htela da ti kažem. Dan se skratio i iz luga se dozivaju kreštanjem neke ptice; Nestala je Sofijina mačka Marica; Videla sam vevericu kako trči po žičanoj ogradi; Kisa boravi u mom ateljeu; Gaje nikako nema da mi namesti sudoperu; Livade su prepune poljskog cveća, a ja ne umem da pravim bukete kao ti. Niko ne ume. Dođe mi da kupim onaj ovalni sto za 12-15 osoba za koji si me ubeđivao da mi je neophodan da bih mogla da primim u goste celu porodicu. Dođe mi da ga kupim, iako sam tada zbog te tvoje ideje dobila nervni napad i iako to sada više nema nikakvog smisla. Dođe mi da ga stavim na sred ateljea i da se onda saplićem o stolice i da se pitam ko me ubedi da ih stavim tu. A onda da besno konstatujem: moj otac. Moj uporni, tvrdoglavi otac. Možda će mi se onda učiniti da si stvaran i da si tu i da imam pravo da budem ljuta na tebe. Jer, ljuta sam što si otišao i ostavio adamove i filadendrone i što nisam kupila taj ovalni sto za dvanaest osoba. I da znaš, u inat ću da stavim kamin u sred ateljea, direkt na brodski pod i to baš zato što si mi ti stalno pričao da to ne radim. Eto, to ti je zato što si otišao tako...brzo i iznenada. 

Da l' sad tamo negde krčiš neke rajske vrzine i bereš šipurke za džem, moj Rajko? Da l' tamo praviš bukete dok čuvaš ovce, profesore? I da li je tamo isto tako lepo kao u tvojim Ruđincima?












понедељак, 18. мај 2020.

Emina devojačka soba


Sofija u Eminoj devojačkoj sobi

Sofija u Eminoj devojačkoj sobi, detalj

Kuća gospođe Emilije bila je vrlo prijatna, prava ženska, sa mnoštvom ružičastih detalja, vaza sa cvećem, uramljenih fotografija, koje su prikazivale mladu gospođicu Emu i njenu rođenu sestru Lili. Na jednoj stoje usred ružičnjaka u istovetnim belim toaletama i sa čipkastim suncobranima, na drugoj su pored neke rečice držeći se za ruke, na trećoj su na pikniku...Dok se penju uz stepenice, Sofija sanjivo pokušava da razazna svaku scenu i da zamisli kakva je gospođa Emilija bila kao devojčica. Skoro je sasvim sigurna da ona sebi nikad nije dozvolila da sladoledom ufleka novu bluzu ili da se zalije sokom ili da, ne daj Bože, jede prstima, a onda ih obriše o suknju. Setivši se svoje zamašćene haljine, koju je trebalo da obuče za drugaričin rođendan i zbog koje je izvukla žestoku grdnju, Sofija se s nelagodom promeškoljila i usput zapela o nožicu komode, opasno zaljuljavši ljubičastu vazu punu žutih perunika. Dok je pridržavala vazu, učinilo joj se da je kroz jedna odškrinuta vrata ugledala ružičastu njuškicu iz koje su štrčali tanušni brkovi i dva sjajna, okrugla, radoznala oka. Ali, u tren svega toga nestade i vrata se s treskom zalupiše. Gospođa Emilija je u jednoj drugoj sobi razmeštala posteljinu i Sofija lagano uđe razgledajući oko sebe. Soba je bila divna i nekada su je delile Ema i Lili, dok su još pohađale Institut za mlade pametne mišice i stoga ju je Ema nazivala devojačkom sobom. Zidovi su bili vrlo visoki i oblepljeni zelenim tapetama koje su podsećale na botanički priručnik. Prozori su bili ogromni i kroz njih je sijala mesečina, koja je sobu činila tako svetlom kao da je dan. Dva metalna kreveta sa ukrasnim zavijucima stajala su jedan kraj drugog, a nad njima se pružala polica pokrivena knjigama. Gospođa Emilija je upravo izvlačila iz ormara belu spavaćicu obrubljenu ručno heklanom čipkom. Pomogla je Sofiji da se presvuče, ušuškala je u krevet, skinula jednu knjigu sa police i dala joj je. Bila je u crvenom povezu, a na korici je bila ilustracija miša sa razbjenim krčagom i prolivenim mlekom. Sofija se pospano nasmešila, setivši se da joj je takvu priču mama već čitala. Samo nije bilo miševa. I dok su joj se oči napola sklapale, osetila je na čelu plišani poljubac i golicanje brkova. To joj je gospođa Ema poželela laku noć, a onda izašla i za sobom tiho zatvorila vrata.


понедељак, 04. мај 2020.

Mozaik i Pisma iz svetionika


Bogorodica - detalj mozaika u izradi

Konačno sam posle dugotrajnih priprema i potrage za kamenom koja je trajala čitavu večnost započela svoj mozaik-prokjekat zvani "200x110cm, jer nisam normalna". Najveći mozaik koji sam uradila do sada bio je 50x70 cm, tako da mi je ovo, stvarno, izazov. Jedan deo kamena sam pronašla u Grotu uz bratovljevu pomoć i to, uglavnom, peščare raznih nijansi, od svetlo žute do ciglasto crvene. A za ostatak sam obišla Ljig, Bele Vode, Brajkovac, Krvavicu itd. uzduž i popreko i sve to zahvaljujući drugaru Daliboru, bez koga bi ova misija bila apsolutno nemoguća. Sretala sam divne ljude koji su poklanjali kamen i trudili se da pronađu što bolje i lepše komade, ali isto tako i baksuze koji najpre hoće, a zatim neće da prodaju kamen, jer im se tako može. Srećom, bilo je mnogo više onih koji su bili prijateljski raspoloženi. O lomljenju neću ni da pričam, osim da su mi ruke pootpadale i da sam crni granit zalivala suzama pokušavajući da ga slomim, dok me ljuspice kamena prskaju po rukama i licu i bodu kao igle. Sve sam to, naravno, zaboravila onog momenta kad sam počela da radim na mozaiku. Nemam pojma na šta će sve ovo da izađe, ali će potrajati dok to ne saznam, pošto sam sporija od puža. Svaki kamenčić okrenem po deset puta dok mu ne nađem mesto. Nadam se da će se stvari malo ubrzati kad pređem na veće površine...


***

Ema Kerol - Pisma iz svetionika

Radnja ove knjige je smeštena u London za vreme Drugog svetskog rata. Glavna junakinja priče je devočica Oliv, čija starija sestra misteriozno nestaje posle jednog vazdušnog napada. Nakon toga majka nju i mlađeg brata šalje u Devon sa ostalom decom koja se evakuišu iz Londona. Iako je mnogo očekivala od odlaska na obalu, Oliv će se prilično razočarati hladnim prijemom u selu, a pritom će dobiti i neprijatelja u obličju jevrejske devojčice Ester, koja je, takođe, izbegla iz Londona. Čini se da stvari ne mogu biti gore. Međutim, uskoro će ona i njen brat Klif biti prebačeni kod čuvara svetionika, gospodina Efraima sa kojim uspevaju da se sprijatelje. U međuvremenu, Oliv pronalazi u postavi sestrinog kaputa čudnovatu, šifrovanu poruku i počinje da sumnja da je njena sestra, u stvari, špijun. Čak i odnos sa Ester počinje polako da se menja, kad sazna zašto je Ester tako ljutita i agresivna. Njena majka i brat su stradali za vreme Kristalne noći, otac je uhapšen, a ona je nekako uspela da pobegne. Oliv i dalje razmišlja o šifrovanoj poruci i pokušava da je protumači, ali jedino što je uspela da otkrije je datum, koji se sve više približava. Hoće li Oliv uspeti da dešifruje poruku na vreme i hoće li pronaći svoju nestalu sestru, ostaje da se vidi na kraju romana :) Simpatična i dirljiva priča začinjena misterijom. Dopadljiva je, mada moram da priznam da mi se priča o čudnovatoj zvezdi (Strange star), koju pomenuh u nekom od ranijih postova, mnogo više dopala. Ali, pretpostavljam da je sve stvar ukusa. Ostala mi je još jedna knjiga za čitanje od iste autorke. Videćemo kakva će ona biti. Trenutno se zabavljam čitanjem indijskog detektivskog romana, koji je, zapravo, mnogo bolji no što sam očekivala :)