Faeries

Faeries

Странице

уторак, 25. април 2017.

Laki svetovi


 
      Poljski zvončići (Campanula rotundifolia)                                Minđušica (Fuchsia) akvarel
                            akvarel

Postoje mnoge stvari koje su obeležile moje detinjstvo, a među njima je cveće imalo vrlo važnu ulogu. Obožavala sam plućnjak i plave zvončiće, ljutić i jagorčevinu, minđušicu i zevalice i one žute kićanke kojima ne znam ime...Sa zevalicama sam bila u stanju satima da se igram, podsećale su me na usta koja mogu da govore, pa sam izmišljala dijaloge dveju zevalica. Ih, šta su sve one imale da kažu jedna drugoj...Vrlo često su razni nežni poljski cvetići (a ponekad, moram da priznam, i neko lepo kultivisano sveće iz komšijskog dvorišta) služili kao dekoracija za tortu od blata. Danas više uopšte ne viđam decu da se igraju blatom, a nama je to bila jedna od omiljenijih zabava. Kakav je to bio doživljaj da obe ruke zavučeš u testo zamešeno od zemlje i vode, pa stegneš pesnice, a između prstiju samo procuri žitka smesa. Večernji ulazak u kuću je značio da tog istog blata ima po odelu, kosi, a o rezervama ispod noktiju, koje nisu mogle da se isprazne ni najupornijim srtuganjem četkom, i da ne govorim. Nekako mi je uvek u tim momentima padala na pamet pesma o tamnovanju Kraljevića Marka i stihovi "nokti su mu, orati bi mog'o", a moji su izgledali kao da je to oranje upravo obavljeno.

  
                          Turban bundeva - akvarel                                              Mala Sofa - akvarel

I tako dok razmišljam o stvarima koje volim, ja pokušavam da ih zabeležim u akvarelu. Igram se, pa šta ispadne. Jer, koliko god delovao lagano i prozračno, akvarel je strahovito teška tehnika sa kojom ja vrlo često gubim bitku. Jer on neće, onako kako ja hoću, pa se gomila papira nađe u smeću...

                                                                          ***

Proteklih nekoliko godina pokušavam da obezbedim sebi prostor za rad i konačno taj prostor počinje da dobija neki oblik. Još uvek je sve daleko, pa, ipak, beskrajno me raduje svaki i najmanji poslić koji vodi završetku. Prva stvar koju sam unela u prazan prostor bio je - filadendron. Možda ne bi trebalo da pričam bruku, ali ću, ipak, to uraditi. Upravo sa tom velikom saksijom fildendrona sam se skrkala na beton ispred ateljea i ćopala naredne dve nedelje, a sad vučem ožiljak na kolenu, koji ne daje znake da će se skoro povući. Ali mi nije žao, jer se filadendron vrlo lepo smestio. U međuvremenu se još biljaka uselilo. Moj tata jako voli cveće i uzgaja ga i stalno mi nudi ponešto. I naš razgovor skoro uvek isto teče.
"Da znaš što imam jednog lepog adama!"
"Mrzim adama."
"Ali, mnogo je lep."
"Treba da umrem od te otrovštine!"
"Dobro, imam jedan mali filadendron"
"Već imam dva komada."
"Pa, šta ti fali da uzmeš i teći?"
"Ama, ne treba mi."
"Hoćeš drvo života, da znaš što je super."
"Aman, nisam planirala da pravim botaničku baštu!"
I na kraju je sam uneo drvo života i filadendron, kad ja nisam bila kući. Ali neka, nek bar neko živi tu...


Kisa i ja smo priredile premijernu čajanku u ateljeu. Sofa, nažalost, nije bila prisutna, ali u planu je još mnogo čajanki, koje se za sada održavaju na podu.






***
Za kraj još samo da pomenem kako sam otkrila jednu divnu knjigu pod nazivom "Laki svetovi". Sa stvaralaštvom Tatjane Tolstoj sam već imala prilike da se sretnem. Pre nekoliko godina sam u biblioteci uzimala zbirku priča "Noć" i već od prve stranice me je opčinila, naročito pripovetka "Na zlatnom tremu smo sedeli". Ona se bavi pričama o odrastanju, ne toliko konkretnim događajima, koliko svojim utiscima i tadašnjim viđenjima stvari. Sve toliko podseća na neki san, kao, uostalom, i svako razmišljanje o dalekoj prošlosti. Sve je treperavo i bajkovito i izaziva mnoštvo asocijacija. Vrlo često uhvatim sebe kako sam sklopila knjigu i zaronila u neke svoje "lake svetove".



понедељак, 21. март 2016.

Grot u Ruđincima



Grot je brdo koje se nalazi nedaleko od moje kuće. Upravo ono brdo na koje se neko nameračio da  ga raskopa i uništi, i pretvori u rudnike kobalta i nikla. Svaki put kad na to pomislim (a mislim vrlo često), strahovito se uznemirim i bojim se da je samo pitanje trenutka kada ce se to pitanje ponovo pokrenuti. No, to nije tema ove priče. Danas, 21. marta, se obeležava Svetski dan šume, što me je potaklo da ovaj post posvetim našim lepim šumovitim krajevima, tačnije šumovitom Grotu.
Pre, otprilike, dve nedelje sa bratom i Kisom sam krenula u jednu ekspediciju po Grotu. Moj brat tamo odlazi vrlo često, a najčešći povod je lov na pečurke. Tamo se mogu naći vrganji, sunčanice, blagve (u našem ih kraju zovu kajmakčare), lisičarke...
Blagve - jedan od ulova

Ja, na žalost, ne obilazim šumu tako često, što zbog obaveza, što zbog lenjosti. Međutim, kad god sam se našla u tom ambijentu, pomislila sam kako je šuma najčarobnije mesto na planeti i kako bih volela da tu negde imam nekakvu brvnaru. No, poznajući samu sebe, taj entuzijazam bi, verovatno, trajao samo dok ne padne mrak...
A, i inače, sam ja ta koja je na takvim putešestvijima levo smetalo. Svud moram da stanem, sve moram da vidim, da pipnem, i uvek zaostajem za ostalima. Tako sam i ovaj put kaskala za Gogom i Kisom, ne uspevajući nikako da ih stignem.


Moja omiljena zelena boja - boja mahovine

Dakle, namera nam je bila da stignemo do izvora mineralne vode koji se nalazi uz obalu potoka koji se zove Crnobarac. Međutim, obilne kiše prethodnih dana su odnele stazu kojom je trebalo da se spustimo do potoka, tako da smo morali da pronalazimo altenativne puteve.

 Staza koje više nema...

Kisi je smešno to što ćemo morati da se veremo kao koze.


 Ja, naravno, moram da zastanem da zabeležim ovu predivnu boju.

Polako se približavamo Crnobarcu, koji vijuga ispod nas...


 ...i dolazimo do jednog  vilinskog mesta, sa čudnovatim starim drvetom koje se nadnelo nad potok. Liči mi na ilustraciju iz nekakve knjige bajki. Da bi doživljaj bio još potpuniji, pronašla sam, upravo na ovom mestu, cvet mog detinjstva - plućnjak (pulmonaria officinalis)


 Koliko sam samo volela ovu biljku dok sam bila dete i boravila kod nane na selu. Plašila sam se da sama odem u šumu, tako da sam morala da čekam da krenu i moja braća, da bih ja mogla da berem cveće. Zaprepašćivalo me je to što na istoj stabljičici cvetaju cvetovi različitih boja, pa sam zamišljala da je ova biljka čudotvorna. A u čemu se sastojala njena čudotvornost, nisam imala pojma, samo sam slutila da u vezi nje postoji nešto posebno, nekakva stara priča koja govori o tome kako je cvet sam odlučio iz inata da cveta u dve različite boje... 
Na tom istom mestu, ali ovaj put u potoku našla se još jedna dečija radost - gljiva babino uvo (sarcoscypha-coccinea). Inače, ova godina im je baš pogodovala. Bilo ih je dosta po obodima našeg imanja.

Kako sam je samo uočila ovako kratkovida
Mojoj radosti nema kraja.

Produživši dalje, prošli smo ispod luka koji je formirao mladi hrast i tako spojio obale potoka.


Preskačemo potok i idemo dalje...

Konačno stižemo do izvora, da bismo na svoju veliku žalost shvatili da je sasvim zapušten i da izgleda kao žabokrečina. Zvučaće neverovatno, ali pre par godina smo pili vodu odatle.

Kisa, koja u sebi ima snažno razvijeno ekološko osećanje je odlučila da izvor očisti koliko može, tj. da omogući ustajaloj vodi da otiče u potok.

Tako je potok postao žuta reka.

Pošto nismo mogli da nastavimo uz Crnobarac, morali smo da se popnemo na obalu, da bismo malo dalje ponovo sišli u, sada već pravo, rečno korito.

Kisa skačka kao zekan...

U jednom delu potok čak pravi mali vodopad.


Priroda je ovde, uglavnom, netaknuta. Sve je čisto, jer su prve kuće prilično daleko. Čula sam da sa druge strane Grota postoji jedno jezero i na njemu ostrvo i na ostrvu paviljon, ali to još nisam videla. Moraću da ubedim brata da nekog vikenda odemo i tamo u obilazak. Do tada, srećan svima dan šume!