Uspavanka za oblake

      Dok je živela sa svojom porodicom, mada joj se to sada dok je boravila u Dolini Mesečine činilo beskonačno daleko, Sofija je često pomagala mami i baki oko spremanja zimnice, mešenja kolača i sve to sa puno elana, znajući da će moći sa zadovoljstvom da umoči prst u fil za tortu ili saft od slatka. Ruke su, naravno, morale da budu pažljivo izribane, kao i prljavština ispod noktiju nakupljena nakon celodnevnog igranja napolju i sve to pod maminim strogim nadzorom i njenim rendgenskim pogledom koji je zapažao i najsitnije detalje. Čini se da je gospođa Ema imala podjednako dobru sposobnost zapažanja, jer ju je, posle temeljitog pregleda, vratila po treći put u kupatilo. Odrasli su ponekad toliko sitničavi i nemaju pojma kako je to kad nemaš strpljenja, a ni vremena da po sto puta radiš jedno te isto. Uostalom, ko zna koliko puta je podigla hranu sa poda i strpala u usta, a da to niko nije primetio. A i ukus je isti, možda čak i bolji. To ju je podsetilo na lizalicu koj...

       Devojčica Sofija i zečija devojčica Mimi su krenule u školu. Nekako sumnjam da je Sofija ikad u svom životu pomislila da će voditi zeca u haljini bilo gde, a kamoli u školu. Imala je, doduše, tamo odakle je došla (sad joj se to činilo tako daleko), mačka Markišu, sivo-tigrastog, ali on nije znao ni da čita, ni da računa. Uglavnom je jeo, spavao i preo. Pa, stvari će morati malo da se promene za Markišu, kad se bude vratila kući. Ako se bude vratila. Mada ni ovde, u Dolini Mesečine, nije bilo loše. Nutkali su je slatkišima na svakom koraku i stalno se sekirali da li je dovoljno jela. A kod kuće joj je mama branila da jede slatkiše i pije sokove, posebno pre ručka, što je Sofija naročito volela da radi. I dok tako ide ulicom sa malom Mimi, već razmišlja kako će u povratku svratiti do poslastičarnice gospođe Bube na neki od njenih ukusnih kolača. Uz to će dobiti i čaj. Ovde je takav običaj, koji joj je u početku bio čudan. Jer zašto bi neko pio vruću vodu u kojoj...

    Prilično dugo je vladalo zatišje u Dolini Mesečine. Što zbog mojih obaveza, što zbog korone, koju smo preležali porodično. Doduše, piskarala sam i moja priča je krenula u nekom sasvim neočekivanom pravcu. Kako će sve da se završi i da li će uopšte - nemam pojma. Ali putovanje je zabavno.     Ne znam da l' zato što je napolju sneg i led ili što sam, nekako, postala zimogrožljiva ove zime po prvi put u životu, tek u Dolini je sad leto i naše društvance sačinjeno od Sofije, gospa Eme i Kristifora, bezbrižno uživa u popodnevnom čaju i kolaču sa cimetom i čokoladom, dok se napolju čuje zvuk zrikavaca i lenjo zujanje bumbara. Prava seoska idila, kojoj bih rado sada prisustvovala. Sva sreća te je čovek obdaren maštom, pa može da zamišlja da je bilo gde na svetu. Čak i na izmišljenim, nepostojećim mestima... ***     Macani su porasli (u prevodu natovili se kao dva praseta, a i Miša može da im se pridruži kao treći). Polako se izlazi iz zimskog sna i ulazi u feb...

Moja mala bela plavooka polarna lisičica      Moja sestra od strica ima jednu prastaru mačku koja se zove Siniša. Ženka je, ali to nema značaja kad su imena u pitanju. Ne zna se koliko ima godina, ali mi se čini da, otkako živim u Ruđincima, i ona je tu. Mi je od milošte zovemo Ćora ili Ćoki, zato što ne vidi na jedno oko. Neverovatno je da se ta mačka i dalje maci. Prošle godine je imala dva mačeta Šilju i Ljilju, oboje duguljasti, šiljasti i zrikavi...i, začudo, oboje su srećno udomljeni. Ali ove godine, Ćora je rešila da nas iznenadi i donela je na svet dva najlepša mačeta koja sam ikad videla (nek ne zamere Srle i Buca, oni van svih kategorija :))      Ovo su beli mačak Miša i njegova sestra Maša. Inače, ja sam im kuma, kao i prethodnoj ekipi. Oboje su, u nekom trenutku, bili plavooki, ali sam mislila da će to biti tako samo dok su mali. Sad već imaju nekoliko meseci i Mašine oči su postale zelene, ali se Mišine oči nisu promenile.      M...

  Upravo je započela moja godišnja animacijska avantura, tj. pravljenje video najave za festival klasične muzike. I to je nešto što ja veoma volim da radim, iako mi je, priznajem, i prilično teško. Pripreme su dugotrajne i dok stignem do animiranja totalno sam smorena :) Šalim se, svakako uživam u procesu, jedino mi bude naporno kad počnem da se kvarcujem sa sijalicom od 200w, jer, jelte, sijalica koja stoji ispod ovih mojih silueta mora da bude jaka. E sad, uslovi u mom bajnom studiju su se malo poboljšali u odnosu na prethodne godine. Kolege Peđa i Gagi su mi napravili skalameriju ili stalak koji drži fotoaparat tačno iznad ove moje scenografije. Liči na stočić sa drvenim nogarima, a odozgo je stiropor koji na sredini ima rupu za objektiv. To je naš zajednički patent, koji mi prilično olakšava posao. Takođe sam počela da koristim i dva stakla, posebno za pozadinu, posebno za lutkice. Nemam pojma zašto to nisam pre uradila, jer to toliko pojednostavljuje pomeranje marionata i spre...

E, baš, mi nešto došlo da u Dolini Mesećine sad bude Božić i da se dele pokloni. Na kraju krajeva, tamo važe sasvim druga pravila, tako da mogu da slave Božić u maju. Iako su se pre par nedelja tukli, Sofa i Kristifor revnosno i puna srca razmenjuju poklone. Jer, zašto da ne! Ništa strašno što su se malo vukli za uši i kosu...Možda će neko primetiti da stoje ispred radnje sa igračkama koju drži gospođa Mili. I možda se neko pita ko je ta vrla gospođa. E, pa nemam pojma! Nešto mi se vrzma po glavi, ali još uvek nisam sasvim sigurna. Bitno je da je ime tu , a ona će se već pojaviti za koju nedelju skockana i u elementu :) Moji pokušaji da fotografišem svoj rad su se neslavno završili, jer mi je jedan mali smarač sve vreme dosađivao. Na kraju sam odustala i rad skenirala u delovima, pošto je veči od skenera, i na kraju ga spojila. A smor je, naravno, dobio svoju porciju maženja :) *** Što se knjiga tiče, svašta mi je u skorije vreme prošlo kroz ruke, ali ništa nije ostavilo naročiti utisa...

Ova scena je, u stvari, kao fotografija iz nekog starog albuma i prikazuje mladu gospođu Bubu (to je ona fina teta sa poslastičarnicom) sa sinom Ježićem (budućim poštarom koji će gospodinu Lascu doneti neke važne vesti) i usvojenim sinom Borisom, hrčkom pronađenim u leji šargarepe. Boris bezbrižno spava ušuškan u plavo ćebence i ne znajući da ne pripada toj porodici i da nije pravi jež. Nemam pojma kako je dospeo u Dolinu Mesečine. Svima je to misterija, pa i sveznajućoj gospa Kati. I pitam se, ponekad, hoće li jednog dana pronaći svoju pravu porodicu. Za sada je srećan u Dolini, gde ga svi vole. Čak i mali zlobni Kristifor :) *** Evo jedne čarobne knjige koju sam sasvim slučajno našla na Kupindu i platila je 190 dinara. Da čovek ne poveruje. Mislim da prodavac nije znao šta prodaje. Veliki sam ljubitelj akvareliste Gordona Beningfilda i imam već nekoliko knjiga sa njegovim radovima, naručenih iz Engleske preko sajta Abe Books. Tako da mi je bilo čudno kako se ova knjiga našla kod nas ...

Iznenadila sam se kad sam videla da mi je ovo jubilarni stoti post po redu i da je 11. aprila bilo punih devet godina kako piskaram ovde. Verujem da sam se nalupetala kojekakvih gluposti :) Sreća je pa nikad ne čitam ponovo ono što sam napisala. U svakom slučaju, bilo je zabavno i bilo bi lepo da potraje još toliko. Žao mi je samo što su mnogi koje sam čitala, odavno prestali da pišu. Dakle, da se vratimo priči o Sofiji, slučajno zalutaloj u Dolinu Mesečine. Na ilustraciji se vidi kako ona drma Kristifora za uvo i svako bi pomislio da je ona zla i podmukla devojčica koja zlostavlja malog, bespomoćnog miša. Ali, malo ko zna šta je tome prethodilo. Sofija je ušla u dnevnu sobu i tamo po prvi put ugledala Kristifora, kako umače prst u belu kafu i šara po stolnjaku. Pružila je ruku da se upozna, ali on ju je iz čista mira ugrizao za prst, nakon čega ga je ona potegla za uvo, a on pokušao da je zgrabi za kosu. Tako ih je zatekla gospođa Ema. A pošto je gospođa Ema bila mišica sa iskustvom i...

  Kristifor čita mamina pisma Premda je moja sopstvena kreacija, Kristifor me strahovito nervira. Ipak, pokušala sam da nađem opravdanje za njegovo bezobrazno ponašanje. I činjenica je da neki razlog za nečije loše ponašanje uvek postoji. Samo kad bismo imali vremena i nerava da te razloge pronalazimo. E, sad, pošto je Kristifor književni lik, koji je vrlo važan deo moje priče, ja sam rešila da pokažem dve strane njegove pirode. To bi trebalo da nam objasni da on nije po prirodi loš, već da je takav postao usled nekih nesrećnih okolnosti. Ipak, on jeste i ostaće biće koje izaziva ambivalentna osećanja, prosto zato što takva bića postoje i mi sa njima komuniciramo i delimo životni ili radni prostor. Još uvek nisam uradila ilustracije koje bi trebalo da ga pokažu u elementu, tj u punom naboju njegovog bezobrazluka. Možda zato što ne želim da drugi imaju loše mišljenje o njemu :) Sad zvučim kao jedna od onih majki koje svom nevaspitanom detetu sve tolerišu :)))) Elem, Kristifor je ovd...

  Gospođa Ema češlja Sofiju Većina stanovnika Doline Mesečine, bila je pomalo zbunjena Sofijinim izgledom. Nikom nije bilo jasno zašto ona nema krzno, premda ju je gospodin Lasac predstavio kao daleku rođaku iz roda mustela depilis tj. lasicu beskrznašicu. Jedino je na glavi imala oroman žuti rep, koji je kod ostalih životinja rastao na sasvim drugom mestu, što je stanovnike ljupkog seoceta takođe dovodilo u zabunu. Jadna naša gospođa Ema, kako se samo našla u čudu kad je, posle prve noći provedene u njenoj kući, Sofija sišla raščupana sa čupercima koji su joj padali preko lica. Bilo joj je odmah jasno da je tom čudnovatom, dugom repu potrebna specijalna nega. I evo nas u Eminom krojačkom kutku, prisustvujemo češljanju jadne Sofije (a češljanje je jedna od njenih najmrskijih obaveza), kako strpljivo podnosi nespretno Emino odmršavanje čvorova na njenoj glavi. *** Evo sveže pročitane nove dečije knjige. Priznajem da sam se baš radovala kad sam je uzela u ruke, jer mi je došla kao o...