Uspavanka za oblake

      Poštar Ježić je ličnost kojom započinje avantura u Dolini Mesečine. Jednog ranog jutra on će hitro, dok svi stanovnici Doline budu spavali, poći da uruči telegram gospodinu Lascu. On je sin gospođe Bube i stariji brat Borisa hrčka (Boris je usvojen, gospođa Buba ga je našla u bašti). Ovde ga vidimo kako ustaje u svitanje, dok još svi spavaju i sprema se lagano da ide na posao. ***     A onda se iznenada u priči pojavio još jedan novi lik. On se prvo pojavio koja neka usputna ličnost dok sam pisala i počeo da ubacuje neke interesantne komentare. Pa mi se onda dopao i pomislila sam da bi mogao da ima malo veću ulogu u priči. Njegovo ime je Konstantin, a sva deca u školi ga zovu štreber. Njegov omiljeni predmet je poznavanje prirode i planira da studira bilogiju kad poraste. To je jedno od one dece koja uvek sve znaju i koja čak povremeno ispravljaju i samu učiteljicu. Njega izuzetno intigira činjenica da Sofijin rep raste na glavi, dok kod svih ostalih život...

     Deca su koračala kroz mračnu šumu osvrćući se uplašeno na svaki šušanj. Ni sami nisu znali koliko dugo su hodali. Prolazili su sati, a put je im je i dalje bio nepoznat. Iznenada se sasvim jasno i glasno začulo krckanje suve grane kao da je neka noga zgazila na nju. Sve četvoro uzdahnu u iščekivanju i okrenu se u pravcu zvuka. Borisu fenjer ispade iz drhtavih šapa i razbi se u hiljadu komada, a oni ostadoše u potpunom mraku. Sada su sasvim jasno mogli da čuju korake nekih tromih nogu koje su se vukle po zemlji i iznenadni trag lelujave svetlosti se pojavi iza žbuna i poče lagano da se kreće prema njima. Oni se stisnuše jedno uz drugo. "To je Šumsko Čudovište", jedva čujno zacvile Kristifor, na šta se njih četvoro zbiše još više. Sad su se već iz mraka nazirale tamne šape sa ogromnim crnim kandžama koje su prilazile sve bliže i bliže...     Bojim se da se ovde moram zaustaviti sa pričom. Ne mogu još uvek da otkrijem ko je Šumsko Čudovište, samo mogu da kažem...

    Kiša ih je naterala da zađu duboko u šumu. Sada je već prestala da pada, a deca su shvatila da ne znaju gde se nalaze. Svuda oko njih, dokle god je pogled dopirao, bili su tamni obrisi stabala. Vladala je mukla tišina. Mrak je polako postajao sve gušći i hladnoća se uvlačila pod kožu. Boris se lagano okretao u raznim pravcima njuškajući vazduh i pokušavajući da utvrdi iz kog pravca su došli. Bio je najstariji i najkrupniji oh svih, pa se nekako od njega očekivalo da bude vođa grupe. Ali, njegovo njuškanje nije dalo nikakvih rezultata. Kiša je sve sprala i nije se osećalo ništa drugo sem mirisa vlažne zemlje. Svi su bili uplašeni, umorni i gladni. Boris je zabrinuto pogledao drhtavu malu Mimi, čija se pokisla baletska suknja slepila uz njeno krzno. Ni Kristifor ni Sofija nislu izgledali mnogo bolje. Njihova neprekidna prepirka, koja je trajala ceo dan, već neko vreme se nije čula, pa su oboje, kao da su sklopili primirje, stajali stisnuti jedno uz drugo i očima punim nade i...

     Ljudski odnosi su često komplikovani. Naročito sa onima koji su nam najbliskiji i koje najviše volimo. Ako je neko, slučajno, pomislio da je u Dolini Mesečine uvek leto, da cveta cveće i da se organizuju beskonačne čajanke sa brdom kolača, grdno se prevario. Nije da svega toga nema u Dolini i to u velikim količinama. Ali, bojim se da ima i nečeg što nije baš toliko zabavno, a Kristifor je neko ko to najbolje zna. Možda je nekima poznato da je on ostao bez tate dok bio još sasvim mali miš. Njegov tata je poginuo u dvoboju, a Kristiforovo sećanje na njega je toliko izbledelo da jedva može da se seti da je ikad imao tatu. Seća se samo njegovih šiljastih brkova i nakrivljenog cilindra, koje je viđao ponekad u prolazu, ali se ne seća ikakve bliskosti sa njim. Njegova mama Lili je, s druge strane, bila vrlo nežna, ali često i odsutna. Uvek na nekim balovima i na prijemima, uvek u velkom društvu koje je oduzimalo većinu njene pažnje. Volela je ona svoj jedinca i mazila...

      Dok je živela sa svojom porodicom, mada joj se to sada dok je boravila u Dolini Mesečine činilo beskonačno daleko, Sofija je često pomagala mami i baki oko spremanja zimnice, mešenja kolača i sve to sa puno elana, znajući da će moći sa zadovoljstvom da umoči prst u fil za tortu ili saft od slatka. Ruke su, naravno, morale da budu pažljivo izribane, kao i prljavština ispod noktiju nakupljena nakon celodnevnog igranja napolju i sve to pod maminim strogim nadzorom i njenim rendgenskim pogledom koji je zapažao i najsitnije detalje. Čini se da je gospođa Ema imala podjednako dobru sposobnost zapažanja, jer ju je, posle temeljitog pregleda, vratila po treći put u kupatilo. Odrasli su ponekad toliko sitničavi i nemaju pojma kako je to kad nemaš strpljenja, a ni vremena da po sto puta radiš jedno te isto. Uostalom, ko zna koliko puta je podigla hranu sa poda i strpala u usta, a da to niko nije primetio. A i ukus je isti, možda čak i bolji. To ju je podsetilo na lizalicu koj...

       Devojčica Sofija i zečija devojčica Mimi su krenule u školu. Nekako sumnjam da je Sofija ikad u svom životu pomislila da će voditi zeca u haljini bilo gde, a kamoli u školu. Imala je, doduše, tamo odakle je došla (sad joj se to činilo tako daleko), mačka Markišu, sivo-tigrastog, ali on nije znao ni da čita, ni da računa. Uglavnom je jeo, spavao i preo. Pa, stvari će morati malo da se promene za Markišu, kad se bude vratila kući. Ako se bude vratila. Mada ni ovde, u Dolini Mesečine, nije bilo loše. Nutkali su je slatkišima na svakom koraku i stalno se sekirali da li je dovoljno jela. A kod kuće joj je mama branila da jede slatkiše i pije sokove, posebno pre ručka, što je Sofija naročito volela da radi. I dok tako ide ulicom sa malom Mimi, već razmišlja kako će u povratku svratiti do poslastičarnice gospođe Bube na neki od njenih ukusnih kolača. Uz to će dobiti i čaj. Ovde je takav običaj, koji joj je u početku bio čudan. Jer zašto bi neko pio vruću vodu u kojoj...

    Prilično dugo je vladalo zatišje u Dolini Mesečine. Što zbog mojih obaveza, što zbog korone, koju smo preležali porodično. Doduše, piskarala sam i moja priča je krenula u nekom sasvim neočekivanom pravcu. Kako će sve da se završi i da li će uopšte - nemam pojma. Ali putovanje je zabavno.     Ne znam da l' zato što je napolju sneg i led ili što sam, nekako, postala zimogrožljiva ove zime po prvi put u životu, tek u Dolini je sad leto i naše društvance sačinjeno od Sofije, gospa Eme i Kristifora, bezbrižno uživa u popodnevnom čaju i kolaču sa cimetom i čokoladom, dok se napolju čuje zvuk zrikavaca i lenjo zujanje bumbara. Prava seoska idila, kojoj bih rado sada prisustvovala. Sva sreća te je čovek obdaren maštom, pa može da zamišlja da je bilo gde na svetu. Čak i na izmišljenim, nepostojećim mestima... ***     Macani su porasli (u prevodu natovili se kao dva praseta, a i Miša može da im se pridruži kao treći). Polako se izlazi iz zimskog sna i ulazi u feb...