Uspavanka za oblake

Kisa na književnoj večeri mlađih vrnjačkih pesnika (a ja u prvim redovima sa fotoaparatom, da slučajno ne propustim nešto) Biblioteka je, vazda, bila mesto na kom sam volela da provodim vreme. Bez obzira na penzionere koji nas šištanjem i mrkim pogledima opominju na ćutanje. Sećam se da me je mama tamo vodila kao još sasvim malu. Mnogo pre nego što sam pošla u školu. Onda je ona birala jednu knjigu za sebe, i ja, takođe, na dečijem odeljenju jednu za sebe. I tako smo se nas dve, svaka sa svojom knjigom, vraćale ponosno kući. Sa nekih petnaestak godina sam, naravno, dobila svoju sopstvenu člansku kartu i sećam se da je to, za mene, bio izuzetno važan događaj. Tada nisam mogla ni da zamislim da će jednog dana ćerka mog rođenog brata pisati pesme i biti na promocijama koje će se održavati upravo u toj, mojoj omiljenoj, biblioteci.                         Zbirka "Između plime i oseke"        ...

Mis Lamli čita nepopravljivoj deci (siluete, 2018.) Moram da priznam da često kupujem knjige samo na osnovu naslova ili ilustracije na koricama. Ne mogu da se setim šta je od tog dvoga prevagnulo kad sam na sajtu The Book Depository naručila prvi deo knjige The Incorrigible Children of Ashton Place, meni do tada potpuno nepoznate književnice  Merirouz Vud, ali sam imala osećaj da će mi se dopasti. I nisam se prevarila. To je bila avantura baš po mom ukusu. Mlada vaspitačica Penelopa Lamli, koja ima svega 15 godina, i završila je Svonbornsku akademiju za bistre, siromašne devojke, dobija poziv da bude guvernata u staroj i čuvenoj porodici Eštona. Ona je u toj školi ostavljena kao beba, ne seća se svojih roditelja, niti zna svoje poreklo i sada se prvi  put odvaja od svojih drugarica i nastavnica i putuje sama                           vozom. Sa sobom, kao jedinu utehu nosi knjigu nemačkih stihova (u pr...

Zimsko jutro sa mog prozora Poznata je stvar da volim zimu i sneg. Naravno, na užasavanje okoline. No, za mene, to, ipak, ostaje najlepše godišnje doba. Nije mi teško da svakog jutra u pola sedam izlazim iz kuće i pešačim tri kilometra do posla. Naročito mi je lepo kad je napolju još uvek mrak i nebo je intenzivno plavo i upaljeno je ulično osvetljenje, a sneg se presijava kao da je posut šljokicama, potpuno čist, neizgažen i takva je tišina, da mi izgleda kao da sam ogluvela, samo čujem svoje škriputave korke, al' opet kao da su nekako daleko, i meni se čini kao da to sve nije stvarno, nego da sanjam i pomislim kako imam deset godina i upravo se vraćam kući sa sankanja. I tako me obuzme nekakva čudna radost. Sve to traje kratko, nekoliko minuta ili nekoliko sekundi, ne znam, ali znam da me još dugo posle greje. Pa, čak i u toj usnuloj tišini desi se nešto što naruši mir. Ili se otežali sneg stropošta sa grane i bučno sruči na zemlju, ili neka zalutala ptica prhne u...

Drugari iz Mesečeve doline Nisam mogla ni da pomislim da će biti ovako zabavno. Izmišljati likove, njihove karaktere, izgled, ponašanje, međusobne odnose. Smešno je što i ja sama izgrađujem odnos prema njima, pa mi se neki likovi više ili manje sviđaju. Kristifor me, iskreno, mnogo nervira, ali mi se čini da je njegovo prisustvo u toj bajkovitoj Mesečevoj dolini u kojoj žive vrlo ljupke i simpatične životinjice, bilo krajnje neophodno...  Ali, malo sam požurila. Pošto niko ni ne zna ko je Kristifor, najbolje je da ih predstavim po redu. Gospodin Lasac Možda ste čuli za gospodina Lasca. On je vrlo značajna ličnost u oblasti književne kritike. Diplomirao je svetsku književnost na Univerzitetu za mudre male lasice. Njegova supruga, francuskinja poreklom, je umrla vrlo mlada i njen portre visi u njegovoj dnevnoj sobi iznad kamina. Za ljubav gospođe Eme, držao je časove književnost njenom malom sestriću Kristiforu, sve dok mu ovaj nije nacrtao zmaja u knjizi Šeksp...

Grot Iskreno, nemam pojma kako mozaičari nabavljaju materijal za rad. Doduše, ja i nisam mozaičar. Samo povremeno volim da se bavim mozaikom. Kad mi treba alat odem do "Dume" u Novom Selu i kupim čekić za otkivanje kose (u mom slučaju lomljenje kamena) i kovačka klešta (za dodatno oblikovanje), a za kamen skoknem do Grota. Prođem mimo par lisica, preskočim par daždevnjaka, zaobiđem par šarki, probijem se kroz paprat i eto kamena. Dobro, nije baš tako, ali super zvuči.  Jednog dana odlučismo brat i ja da krenemo u lov na crvenkasti peščar. Ima ga u Grotu na nekim mestima, samo ta mesta nije baš lako naći. I ima ga u raznim obojenjima od bele do ciglasto crvene. Inače, taj kamen je nekada korišćen za izgradnju osnove (temelja) za čatmaru (seosku kuću napravljenu od blata i slame) u Ruđincima. Čak mi je neko pričao i da je korišćen za izgradnju nekadašnjeg hotela Sotirović u Vrnjačkoj Banji, ali ne znam da li je ta priča istinita.  Grot je čudesno mesto, bajkovito...