Uspavanka za oblake

Grot Iskreno, nemam pojma kako mozaičari nabavljaju materijal za rad. Doduše, ja i nisam mozaičar. Samo povremeno volim da se bavim mozaikom. Kad mi treba alat odem do "Dume" u Novom Selu i kupim čekić za otkivanje kose (u mom slučaju lomljenje kamena) i kovačka klešta (za dodatno oblikovanje), a za kamen skoknem do Grota. Prođem mimo par lisica, preskočim par daždevnjaka, zaobiđem par šarki, probijem se kroz paprat i eto kamena. Dobro, nije baš tako, ali super zvuči.  Jednog dana odlučismo brat i ja da krenemo u lov na crvenkasti peščar. Ima ga u Grotu na nekim mestima, samo ta mesta nije baš lako naći. I ima ga u raznim obojenjima od bele do ciglasto crvene. Inače, taj kamen je nekada korišćen za izgradnju osnove (temelja) za čatmaru (seosku kuću napravljenu od blata i slame) u Ruđincima. Čak mi je neko pričao i da je korišćen za izgradnju nekadašnjeg hotela Sotirović u Vrnjačkoj Banji, ali ne znam da li je ta priča istinita.  Grot je čudesno mesto, bajkovito...

Gospodin Lasac gaji bundeve i tikvice Nemam pojma kako je sve počelo. Naravno, sa svim bitnim stvarima u životu je tako: nemamo pojma kako su počele. Čini mi se da sam pre nekih desetak godina došla iz knjižare kupivši neku svesku i 'ladno izjavila kako počinjem da pišem knjigu. Svima je to bilo potpuno suludo i samo su zakolutali očima na moju novu ludost. Mislim da ni samu sebe nisam ozbiljno shvatila. Kao što nikad i ne radim (iako ljudima deluje da je sasvim suprotno). Čini mi se da je to posejalo seme, ta moja šala da ću sad kad imam lepu svesku da počnem da pišem. Prvo mi je to bilo smešno, a onda je počelo da mi se sviđa, a onda sam sve češće počela da razmišljam o tome. Sve se to nekako, prirodno, nadovezalo na moje crteže i akvarele i počelo polako da se uobličava u sve konkretniju zamisao.  Gospodin Lasac u svojoj biblioteci Ne znam zašto je baš lasac glavni junak moje priče. Nekako su mi lasice bile uvek zanimljive, a i provlačile su se već kroz moje kol...

Odavno nisam pisala. U stvari, beležim neke svoje skice, ideje, planove i stvari koje su mi važne i koje ne smem da zaboravim, ali potpuno konfuzno, bez reda i bez logike, u jednu raskupusanu svesku. Jednom sam je zagubila i kad sam shvatila da je nema, dobila sam histerični napad. Bilo je divljanja po kući, griženja noktiju. Ne zato što bi u njoj bilo nečeg kompromitujućeg, već zato sadrži sve ono što ja više ne mogu da pamtim: lozinke, adrese, knjige koje mi se sviđaju, ideje za kolaže i akvarele koje treba da napravim itd. U njoj mi je čak i jedan deo buduće priče o mudroj maloj lasici, ako ta priča, uopšte, bude doživela da ikad bude ispričana. I tako, ne odvajamo se. Sveska i ja. Kad je ne ponesem sa sobom, kao da sam pola mozga ostavila kući. Pa, ipak, nedostaje mi pisanje priče koja ima početak i kraj, koja nije samo skica nažvrljana u uglu neke stranice.    Po svemu sudeći, sve se svodilo na razmišljanje o onom što treba raditi, pre nego na konkretnu akt...

        Poljski zvončići (Campanula rotundifolia)                                Minđušica (Fuchsia) akvarel                             akvarel Postoje mnoge stvari koje su obeležile moje detinjstvo, a među njima je cveće imalo vrlo važnu ulogu. Obožavala sam plućnjak i plave zvončiće, ljutić i jagorčevinu, minđušicu i zevalice i one žute kićanke kojima ne znam ime...Sa zevalicama sam bila u stanju satima da se igram, podsećale su me na usta koja mogu da govore, pa sam izmišljala dijaloge dveju zevalica. Ih, šta su sve one imale da kažu jedna drugoj...Vrlo često su razni nežni poljski cvetići (a ponekad, moram da priznam, i neko lepo kultivisano sveće iz komšijskog dvorišta) služili kao dekoracija za tortu od blata. Danas više uopšte ne viđam decu da se igraju blatom, a nama je to bila jedna od omiljenijih z...