Uspavanka za oblake

Grot je brdo koje se nalazi nedaleko od moje kuće. Upravo ono brdo na koje se neko nameračio da  ga raskopa i uništi, i pretvori u rudnike kobalta i nikla. Svaki put kad na to pomislim (a mislim vrlo često), strahovito se uznemirim i bojim se da je samo pitanje trenutka kada ce se to pitanje ponovo pokrenuti. No, to nije tema ove priče. Danas, 21. marta, se obeležava Svetski dan šume, što me je potaklo da ovaj post posvetim našim lepim šumovitim krajevima, tačnije šumovitom Grotu. Pre, otprilike, dve nedelje sa bratom i Kisom sam krenula u jednu ekspediciju po Grotu. Moj brat tamo odlazi vrlo često, a najčešći povod je lov na pečurke. Tamo se mogu naći vrganji, sunčanice, blagve (u našem ih kraju zovu kajmakčare), lisičarke... Blagve - jedan od ulova Ja, na žalost, ne obilazim šumu tako često, što zbog obaveza, što zbog lenjosti. Međutim, kad god sam se našla u tom ambijentu, pomislila sam kako je šuma najčarobnije mesto na planeti i kako bih volela da tu n...

Čajanka sa zekanom, siluete i akvarel Ranije mi se često dešavalo da sanjam kako imam deset godina. Nosim bele hulahopke i crne baletanke sa kaišem i igram lastiš. Ne znam zašto je to baš tako. Vrlo često se devojčice baš tog uzrasta pojavljuju na mojim kolažima. U tim si godinama dovoljno veliki da možeš da sagledavaš stvari, a opet dovoljno mali da veruješ u svakojaka čuda. Uostalom, u tim sam godinama dosta vremena provodila kod babe na selu i igrala se na drvetu. Bila je neka kriva šljiva koja je stajala nedaleko od dvorišta ograđenog plotom. Odlazak do šljive je podrazumevao posebno pakovanje i pripremanje, kao da se spremam da putujem za Ameriku. Tu je bila gomila kesa i kutija sa svakojakim krajnje neophodnim stvarima. Jedva bih se sa svim tim stvarima uspuzala gore u svoje predivne odaje sa prozorima koji gledaju na nebo. Na toj sam šljivi pravila prve čajanke. Bila sam u stanju da tamo ostanem satima.  Sa nanom sam, inače, pila kafu. Ona je uvek ustajala baš ...

Kako sam se jutros obradovala kad sam krenula pešice na posao i videla da promiče sneg! Još juče mi je mirisao vazduh tako kao da će padati. To me je odmah podetilo na praznike i kako smo se kao deca svemu radovali. U bioskopu su se održavale priredbe, dodela paketića, a zatim projektovani dugometražni crtaći sa Duškom Dugouškom, koje, inače, nismo imali prilike da vidimo na TV-u.  Valjda me je to potaklo da ceo dan pevušim neke dečije novogošnje pesmice o Deda Mrazu, irvasima i snegu. I dok sam tako kuckala po tastaturi i pevušila, učinilo mi se da čujem neko šuškanje ispred vrata. Otvorim vrata i imam šta i da vidim. Nekakvo žuto, ušato čudo. U prvom trenutku mi se učinilo da je lisica :) Treba, naravno, uzeti u obzir i da sam prilično kratkovida. Gleda me i drhturi kao miš. I ja malo popričam s njim, dam mu ražanu pogačicu koja mi je ostala od doručka i nazovem ga Liki (to je skraćeno od Lijan). I to je bilo dovoljno da se prikači za mene kao čičak. Na pauzi sam sišl...

Rajner Marija Rilke: Jesen Opada lišće, kao da iz daljina pada uz opor i odrečan let, kao da sred nebeskih tmina vene daleke bašte splet. I teška Zemlja noću pada iz roja zvezda u samoću. Svi mi padamo. Pada ruka, u svakom od nas - pad živi neizbežno. Pa, ipak, neko beskonačno nežno padanju ovom daje smer i sklad. Čini mi se da mi odavno neka jesen nije bila lepa kao ova. Ima nečeg blistavog u njoj, nekakvog čudesnog kolorita koji mi mnogo prija. I sve mi se čini da je vidim prvi put i da nikad pre nije bila ovakva. Pa, i ovaj Rilke mi se uklopio u ceo doživljaj. Danima posmatram ptice i fotografišem ih. To jest samo pokušavam da ih fotografišem. Ne daju se "uhvatiti" tako lako. Po čitav sat stojim tako i osluškujem. Čuje se kako opada lišće, a ja sve mislim neka ptica negde šuška. Na vid baš i ne mogu da se oslonim... Nedavno je održana izložba "Vrnjački likovni krug".  ...