Grot je brdo koje se nalazi nedaleko od moje kuće. Upravo ono brdo na koje se neko nameračio da ga raskopa i uništi, i pretvori u rudnike kobalta i nikla. Svaki put kad na to pomislim (a mislim vrlo često), strahovito se uznemirim i bojim se da je samo pitanje trenutka kada ce se to pitanje ponovo pokrenuti. No, to nije tema ove priče. Danas, 21. marta, se obeležava Svetski dan šume, što me je potaklo da ovaj post posvetim našim lepim šumovitim krajevima, tačnije šumovitom Grotu.
Pre, otprilike, dve nedelje sa bratom i Kisom sam krenula u jednu ekspediciju po Grotu. Moj brat tamo odlazi vrlo često, a najčešći povod je lov na pečurke. Tamo se mogu naći vrganji, sunčanice, blagve (u našem ih kraju zovu kajmakčare), lisičarke...
Blagve - jedan od ulova
Ja, na žalost, ne obilazim šumu tako često, što zbog obaveza, što zbog lenjosti. Međutim, kad god sam se našla u tom ambijentu, pomislila sam kako je šuma najčarobnije mesto na planeti i kako bih volela da tu negde imam nekakvu brvnaru. No, poznajući samu sebe, taj entuzijazam bi, verovatno, trajao samo dok ne padne mrak...
A, i inače, sam ja ta koja je na takvim putešestvijima levo smetalo. Svud moram da stanem, sve moram da vidim, da pipnem, i uvek zaostajem za ostalima. Tako sam i ovaj put kaskala za Gogom i Kisom, ne uspevajući nikako da ih stignem.
Moja omiljena zelena boja - boja mahovine
Dakle, namera nam je bila da stignemo do izvora mineralne vode koji se nalazi uz obalu potoka koji se zove Crnobarac. Međutim, obilne kiše prethodnih dana su odnele stazu kojom je trebalo da se spustimo do potoka, tako da smo morali da pronalazimo altenativne puteve.
Staza koje više nema...
Kisi je smešno to što ćemo morati da se veremo kao koze.
Ja, naravno, moram da zastanem da zabeležim ovu predivnu boju.
Polako se približavamo Crnobarcu, koji vijuga ispod nas...
...i dolazimo do jednog vilinskog mesta, sa čudnovatim starim drvetom koje se nadnelo nad potok. Liči mi na ilustraciju iz nekakve knjige bajki. Da bi doživljaj bio još potpuniji, pronašla sam, upravo na ovom mestu, cvet mog detinjstva - plućnjak (pulmonaria officinalis)
Koliko sam samo volela ovu biljku dok sam bila dete i boravila kod nane na selu. Plašila sam se da sama odem u šumu, tako da sam morala da čekam da krenu i moja braća, da bih ja mogla da berem cveće. Zaprepašćivalo me je to što na istoj stabljičici cvetaju cvetovi različitih boja, pa sam zamišljala da je ova biljka čudotvorna. A u čemu se sastojala njena čudotvornost, nisam imala pojma, samo sam slutila da u vezi nje postoji nešto posebno, nekakva stara priča koja govori o tome kako je cvet sam odlučio iz inata da cveta u dve različite boje...
Na tom istom mestu, ali ovaj put u potoku našla se još jedna dečija radost - gljiva babino uvo (sarcoscypha-coccinea). Inače, ova godina im je baš pogodovala. Bilo ih je dosta po obodima našeg imanja.
Kako sam je samo uočila ovako kratkovida
Mojoj radosti nema kraja.
Produživši dalje, prošli smo ispod luka koji je formirao mladi hrast i tako spojio obale potoka.
Preskačemo potok i idemo dalje...
Konačno stižemo do izvora, da bismo na svoju veliku žalost shvatili da je sasvim zapušten i da izgleda kao žabokrečina. Zvučaće neverovatno, ali pre par godina smo pili vodu odatle.
Kisa, koja u sebi ima snažno razvijeno ekološko osećanje je odlučila da izvor očisti koliko može, tj. da omogući ustajaloj vodi da otiče u potok.
Tako je potok postao žuta reka.
Kisa skačka kao zekan...
U jednom delu potok čak pravi mali vodopad.
Priroda je ovde, uglavnom, netaknuta. Sve je čisto, jer su prve kuće prilično daleko. Čula sam da sa druge strane Grota postoji jedno jezero i na njemu ostrvo i na ostrvu paviljon, ali to još nisam videla. Moraću da ubedim brata da nekog vikenda odemo i tamo u obilazak. Do tada, srećan svima dan šume!
Moram ti priznati da nisam znala za Dan šume, baš lijepo da i ona ima praznik!
ОдговориИзбришиOva tvoja je tako lijepa, prava Čarobna šuma! Nadam se da ćeš posjetiti i to jezero s ostrvcem i posvetiti mu jedan post!
I ja sam skoro saznala za taj praznik, pa sam se odmah prihvatila toga da ga obeležim.
ИзбришиNe bih se usudila da idem sama u šumu, jer bih se, verovatno, izgubila. Ali brat je tu, on se dobro snalazi, tako da se nadam da ćemo jednog od skorijih vikenda obići i taj drugi deo šume. Da budem iskrena, ta priča o jezeru je izazvala moju veliku radoznalost, tako da jedva čekam da vidim ga vidim.
Eh, baš sam se prošetala šumom uz tvoj post, ej divote. Fotografije su me podsetile na moje detinjstvo, svako leto sam provodila kod babe i dida u Bosni. Voljela sam i tamo bazati po proplancima i gajevima. Ipak, čovek se najlepše oseća u prirodi:))
ОдговориИзбришиTebi želim što više prilika da obidješ ova brda;))
To je tačno, čovek se najprirodnije oseća u prirodi. Zato ja volim da živim na selu. Mada, postoji nekakav čudan odnos ljudi prema tome, onako, kao da je sramota živeti na selu. Ne znam, uvek me to zbuni. Pa pomislim, ako može neki engleski ser da živi na selu i gaji konje na primer(jer, ne može da gaji konje u Londonu, zar ne), zašto ne bih mogla i ja. S tom razlikom što ja ne mogu da držim ergelu, jer nemam para za to :)
ИзбришиBas si me lepo prosetala kroz sumu,imam osecaj kao da sam sama tamo bila.Lepa prica,ima li sta lepse od netaknute prirode?Moracu i ja uskoro u jednu takvu avanturu :)
ОдговориИзбришиŠume jesu magična mesta. Živim okružena šumo0m i sigurno se sećaš kako sam Smiljani pričala da je naša šuma čarobna jer u njoj žive dobr vile koje nas čuvaju. Tako su i nastale one dečje pesmice o vilama godišnjih doba.
ОдговориИзбришиKod nas je priroda još uvek netaknuta, na našu sreću, ali na nesreću neki ljudi nisu ostali "netaknuti" u svojim glavama, nego im je novac pomutio pamet, pa im se rađaju nebeske ideje o seči i uklanjanju šuma.
Kraj reke ima mnogo zanimljivog korenja i rastinja, ja volim da slikam to, jer ima jako neobične forme koje pokazuju borbu biljke da opstane, jer se hvata u svim pravcima za zemlju.