Uspavanka za oblake

Pouring tea Ovaj rad je nastao zbog jednog konkursa posvećenog medvedima. Inače, ne volim konkurse samo zbog jedne stvari - vremenskog ograničenja. I sama se čudim kako uspevam da radove uvek šaljem poslednjeg dana, poslednjeg trenutka. Gledam na štopericu i pitam se hoće li brza pošta biti dovoljno brza. Biće da imam neki problem sa organizacijom...U svakom slučaju, meda je tu, zamotan u šal, pijući čaj u kuhinji sa nekakvim vilenjakom. Ako ikad budem doživela da imam svoju sopstvenu kuhinju izgledaće otprilike ovako i imaće tirkizne drvene police. U nekadašnjim srpskim seoskim kućama bilo je uobičajeno da kuhinjski nameštaj bude bojadisan u plavo ili zeleno. Bar je tako u ovim našim krajevima. I moja nana je imala kuhinjski ormar nekakve čudne plavo-sive boje, koji je zvala "dolap" i u kome su se nalazile svakojake kuhinjske potrepštine. Moj će dolap po svoj prilici biti napunjen čajnicima i šoljicama, pošto je to jedino što imam u svom posedu. A i trebaće mi dosta ...

Muhara, kolaž od novina, krpica, ručno bojenog papira, dugmadi, konca Volim prirodu, volim čitav biljni i životinjski svet. Volim da mislim o tome kako travke i gljive rastu, kako bube gmižu, kako drveće diše. Volim sve te male stvari koje se dešavaju neprimetno. Kad pomislim na svoje odrastanje u glavi mi se vrte slike koje su uvek povezane sa našim boravkom u prirodi: struganje smole sa drveta, čačkanje po mravinjaku, branje ljubičica u šumarku... Bio je jedan voćnjak iznad naše kuće u koji smo često odlazili. Moja braća su tamo sakupljala mrave, raznih veličina i boja, a zatim ih u kutiji šibica nosili u školu i razmenjivali sa drugim dečacima. Ja sam, naravno, uvek bila prisutna, kao neko levo smetalo, ali ih nikad nisam tužakala. A ponekad su radili i opasne stvari. Sećam se kako su strugali fosfor sa šibica i njime punili hemijske olovke. Pa, kad se to zapali, pukne kao bomba...A već krečana, to je bilo omiljeno mesto za okupljanje. Sve te nešto mami da priđeš št...

Otkrih nedavno poeziju italijanskog romantičarskog pesnika Đakoma Leopardija. Nije se baš naživeo, svega 39 godina. Kad uzmemo u obzir njegov poziv, nije ni čudo. Izgleda da poetama nije suđeno da budu dugovečni. Naravno, bio je pravi knjiški moljac i "tečno govorio i pisao latinski, grčki i hebrejski". Bio je vrlo mračan i depresivan tip, uvek u nešto razočaran. Međutim, ono što je fascinantno, jeste da je njegova poezija ostala nepomućena njegovim sumornim raspoloženjima i da se kroz nju provlači ljubav prema ljudima, prirodi i životu. Evo jedne pesme koja me je potpuno očarala (u genijalnom prepevu Vladete Košutića) i koja se našla na jednom od mojih crteža: L'infinito                                                          Beskrajnost Sempre caro mi fu quest'ermo colle                 Drag mi...

Ovu glupavu pesmicu iz crtaća pevamo već godinama u raznim prilikama, bilo da smo na plivanju ili sankanju. E, sad, pošto nas je tri, morale smo Robina Huda da podelimo na dva dela i sećam se da je Joja, dok je bila manja, stalno ponavljala kako hoće ona da bude Hud.  Robin, Hud i Džon spremni za sankanje A, onda se, iznenada naša mala družina proširila. Deda Mraz nam je 1. januara doneo novu drugaricu za čajanke i sankanje. Ja sam postala srećna tetka treći put, a Kisa i Joja su dobile sestru od strica. Jedva čekamo da malo poraste, pa da počnemo da je vučemo sa sobom. Inače, dobila je ime po prababi Ljubici. Palčica - bubamara                                                                            ******       Divni su bili ovi snežni dani. Skoro da sa...

Dok sam sinoć lamentirala nad smislom života, podstaknuta nekim nemilim događajima iz svog okruženja i razmišljala kako želim da siđem sa ovog autobusa, koji nikuda ne vodi i da pređem u neki drugi, neko je pozvonio na vrata. Tamo je bila moja sestra od strica, držeći gomilu kesa i torbi u rukama, a ispod pazuha joj žuta puckava koverta. Kaže, stigao u Banju, na adresu na kojoj živi moj brat, paket za mene. Ja, inače, uvek dajem tu adresu, jer bi me ruđinački poštar prokleo da mora nešto da mi donese ovamo ili bi, prosto, bacio u prvi trnjak na koji bi naišao...Nisam očekivala nikakav paket...U stvari, treba da mi stignu "Vidici" posvećeni Tarkovskom, ali za to je još rano...Pogledam kovertu, kad ono Cvetke! Joj, Nataša! Pa, da l' je moguće! Ne tako davno smo razgovarale o njenoj Smiljani i želji da upiše srednju umetničku školu, što je mene oduševilo. Pomisao na njih dve me, nekako, odmah oraspoloži. A onda se setim da im nisam čestitala praznike, pa se opet srozam. ...

Purpurna rudbekija, 81x66 cm, kolaž Približavanje izložbe "Vrnjački likovni krug", koja se svake godine održava u novembru, me je nateralo da se probudim iz zimskog sna (u koji sam, očigledno, upala prerano) i da konačno dovršim kolaž, koji razvlačim mesecima. Postupak je, inače, jako pipav i dugotrajan, a ja baš nešto i nisam bila u elementu. I da ne beše ove izložbe ko zna kada bih ga završila. Radila sam ga uglavnom u večernjim satima, pri nekom očajnom osvetljenju, tako da sam maltene jedva razaznavala boje. Onda sam na dnevnoj svetlosti videla da je malo intenzivnijeg kolorita, nego moji raniji kolaži, ali ne baš ovoliko koliko prikazuju fotografije. Crvene deluju skoro fluorescentno, a od svetlo zelenih ispadaju oči, što u realnosti nije slučaj.