Kristifor

 

Kristifor čita mamina pisma

Premda je moja sopstvena kreacija, Kristifor me strahovito nervira. Ipak, pokušala sam da nađem opravdanje za njegovo bezobrazno ponašanje. I činjenica je da neki razlog za nečije loše ponašanje uvek postoji. Samo kad bismo imali vremena i nerava da te razloge pronalazimo. E, sad, pošto je Kristifor književni lik, koji je vrlo važan deo moje priče, ja sam rešila da pokažem dve strane njegove pirode. To bi trebalo da nam objasni da on nije po prirodi loš, već da je takav postao usled nekih nesrećnih okolnosti. Ipak, on jeste i ostaće biće koje izaziva ambivalentna osećanja, prosto zato što takva bića postoje i mi sa njima komuniciramo i delimo životni ili radni prostor. Još uvek nisam uradila ilustracije koje bi trebalo da ga pokažu u elementu, tj u punom naboju njegovog bezobrazluka. Možda zato što ne želim da drugi imaju loše mišljenje o njemu :) Sad zvučim kao jedna od onih majki koje svom nevaspitanom detetu sve tolerišu :)))) Elem, Kristifor je ovde prikazan kako čita majčina pisma. Možda se neko seća, njegova mama je madam Lili, rođena sestra gospođe Eme. Ime je dobio po čuvenom moreplovcu Kristiforu Kolumbu, ali za sada nije pokazao da ga je dostojan. Kristiforov tata je poginuo u dvoboju, a njegova mama se preudala za vikonta de Surija. Oni su trenutno na safariju u Africi. I tako Kristifor, kad ostane sam, zaključa se u svoju sobu i uz svetlost petrolejke iščitava pisma, koja su već toliko puta pročitana...Nedostaje mu mama. Ona je najnežnije biće na planeti. Premda je, i dok su bili zajedno, svako veče provodila po balovima, ipak je noću svraćala u njegovu sobu da ga poljubi u čelo i ušuška u ćebence...Jadni naš Kristifor. Eto, sad mi ga je tako žao...

***

Evo knjige koja me je duboko potresla. U pitanju je mađarski pisac Šandor Maraj i roman Sveće gore do kraja. Priča započinje u dvorcu ušuškanom u divlji predeo u kome samotnjački živi ostareli general Henrik tj. životari svojom uobičajenom i dosadnom rutinom, sve dok ne dobije pismo svog negdašnjeg najboljeg i nerazdvojnog prijatelja Konrada sa kojim je služio u istom puku i koji je svako veče provodio u društvu generala i njegove žene Kristine. Rastali su se pre 41 godinu, zbog nekog incidenta u lovu i od tada više nisu progovorili. General očekujući gosta, počinje da se priseća kako su se zbližili još kao dečaci u internatu. Kako je Konrad uvek bio specifičan i drugačiji od ostalih, suptilan, kako je voleo muziku, dok je general bio jednostavnije i otvorenije prirode. Uskoro će se "prijatelji" sresti i saznaćemo razlog za njihov rastanak: Konrad je, dok su bili u lovu podigao pušku i nanišanio na generala. Ali ipak nije opalio. Nije mogao. Što ne umanjuje baš mnogo veličinu izdaje koje je general osetio. Nakon toga incidenta Konrad odlazi u inostranstvo. General narednu 41 godinu provodi razmišljajući o onom što se desilo i zašto se desilo i kako je moguće da je na toliku njegovu bratsku ljubav odgovreno na takav način. Ta izdaja je, za njega, tako velika i bolna, da se od nje nikad neće oporaviti, a momenat kad se sretnu biće mogućnost da se izravnaju računi...Verbalno, naravno :). Jer, nekad vam je samo potrebno da nekome nešto kažete i da konačno stavite tačku na sve. U tom razgovoru se otkrivaju mnoge stvari, koje jadni general u svojoj naivnosti i dobrodušnosti nije mogao ni da sluti. A neke će, ipak, ostati tajna. Možda je tako i bolje...

***

Canon ili Nikon, pitanje je sad? Ja kažem - oba :)