Uspavanka za oblake

Eto, prođe i to "strašno" otvaranje izložbe, kog se uvak užasno plašim. Divim se ljudima koji su opušteni i sa lakoćom mogu javno da govore o bilo čemu. Meni je dovoljno da vidim mikrofon, da se upali lampica na kameri i ja sam odjednom tabula rasa :) Toliko sam bila sluđena da sam čak zaboravila da fotografišem postavku, kako su moje slike aranžirane i kako stoje u tom prostoru. Fotografije koje slede su uglavnom Jojine, snimljene telefonom, a nekoliko sam pronašla na internetu... A kad se sve završi, ja se najčešće zapitam zašto li sam se uopšte uznemiravala... Zgrčene ruke, kiseli smešak i tahikardija... *** Naravno, jedva čekam da se vratim u moje divno dvorište. A biljke u njemu bujaju i rastu toliko da počinjem da sumnjam da nešto nije u redu sa klimom. Previše je hladno i kišovito za juni. Ili sam ja sasvim izgubila prostorno-vremensku orijentaciju. U svakom slučaju biljkama prija... Nekako ne bih očekivala da će kiša goditi kak...

Smene kiše i sunca, koje su bile toliko učestale u proteklih desetak dana su, izgleda, učinile da rastinje u našem dvorištu podivlja. Travu je nemoguće pokositi, drveće nemoguće obuzdati. Sve samo raste i raste. A meni to prija. Ima u tome nečeg bajkolikog... Postoji jedan pejzaž, koji sam naslikala ple nekih 4-5 godina na kome je ova crvena, ukrasna šljiva samo jedno kržljavo drvce. A, evo, sad smo stavili klupu ispod i tu Joja i ja često volimo da sedimo, pijemo kakao i pričamo... Kažu da je ovo pajasmin. Ja nemam pojma, ali mi se dopada njegova snežna i hladna belina. Paviljon je nekako ljupko ušuškan u lozu. Imate osećaj kao da ste u nekoj čarobnoj kućici od trave i da tu niko ne može da vas nađe. Evo i par panoramskih pogleda na naše dvorište. Bila sam pre nekoliko dana u Trsteniku, kod Steve uramljivača. Divan čovek, koji uz to odlično radi svoj posao. Morala sam da uramim nekoliko radova za predstojeću izložbu. Pečurke sam...

Iako devojčice i ja vrlo često pijemo čaj, ponekad nam se desi da popijemo i dodatnu turu, koju nismo baš imale u planu. Ovaj put nismo mogle da odolimo iskušenju iako naš treći član (Joja, koja je na ekskurziji) nije bio prisutan. A povod je divan paketić koji smo dobile, a od koga drugog nego od Fikrete i Ksenije.   Najnovije čarobno pismo iz Italije Paketić sa čajevima i razglednica (Sve je vrlo pažljivo odabrano i zapakovano i uvek me oduševi svojom neobičnošću!) Odmah smo isprobale čaj od nara i jako je ukusan. (Sačuvale smo, naravno, jednu vrećicu za Joju) Ne obraćajte pažnju na to što je stolnjak okrenut na naličje, toliko smo bile zanete čajankom da nismo ni primetile da ne stoji kako treba :) Pozdrav do sledeće čajanke!

Ne mogu da se setim kad sam zavolela čajeve. Nekako, u našoj se kući uvek nešto dešavalo na tu temu. Moja baba je stalno brala nekakve travke i cveće, i sećam se da mi je to kao detetu bilo jako smešno. Nije moglo da se zamisli da u kući nemamo kantariona ili majčine dušice. A onda sam počela da hvatam sebe kako i sama to radim. Moje interesovanje prema toj materiji postaje toliko veliko, da sam počela da naručujem knjige o botanici. "U nama se budi duh predaka", što bi rekao Paja Patak. E sad, bilo je i lepih porcelanskih čajnika u našoj kući, ali se oni nikad nisu koristili. Ja sam posebno volela jedan koji se presijavao kao unutrašnjost školjke i bio oslikan čikama sa lautama i tetama u lepim haljinama. I on je, tako, stajao u vitrini, sav nekako gord, kao da zna da našim ručicama nije dozvoljeno da ga uzmu. Dobiješ čaj u metalnom lončetu i to ti je što ti je. Mislim, nije to umanjilo moju ljubav prema lončetu, baš naprotiv. Tekućine koje se piju iz njega...