Uspavanka za oblake

Purpurna rudbekija, 81x66 cm, kolaž Približavanje izložbe "Vrnjački likovni krug", koja se svake godine održava u novembru, me je nateralo da se probudim iz zimskog sna (u koji sam, očigledno, upala prerano) i da konačno dovršim kolaž, koji razvlačim mesecima. Postupak je, inače, jako pipav i dugotrajan, a ja baš nešto i nisam bila u elementu. I da ne beše ove izložbe ko zna kada bih ga završila. Radila sam ga uglavnom u večernjim satima, pri nekom očajnom osvetljenju, tako da sam maltene jedva razaznavala boje. Onda sam na dnevnoj svetlosti videla da je malo intenzivnijeg kolorita, nego moji raniji kolaži, ali ne baš ovoliko koliko prikazuju fotografije. Crvene deluju skoro fluorescentno, a od svetlo zelenih ispadaju oči, što u realnosti nije slučaj. 

Nedavno sam otkrila jednu vrlo lepu i bogato ilustovanu knjigu Dover izdavačke kuće iz Njujorka, koja nam predstavlja žene koje su se bavile ilustracijom,  pre svega dečijih knjiga, u periodu od otprilike 1880 do 1930. Ona ne obiluje mnoštvom podataka, već kao i većina drugih Dover izdanja daje najosnovnije informacije o "Zlatnom dobu ilustracije" i kratke biografije svake od 22 predstavljene umetnice, ali je taj nedostatak, tj. šturost u informacijama nadoknađen kvalitetom i brojem ilustracija. Međutim, količina informacija u knjizi nije bila određena samo ograničenim prostorom i željom da se akcenat stavi na sama dela, već i time što je, u stvari, jako teško dođi do podataka o pojedinim umetnicama. Krajem devetnaestog veka, kada se priča dešava, u ekspanziji je bila štamparska delatnost, razvijen je novi metod štampanja koji je omogućavao kolor štampu u više primeraka (sve do sredine XIX veka štampanje ilustracija u knjigama je bio veoma dug i skup proces i moguć samo u j...

     Kako je samo čudesan biljni i životinjski svet koji nas okružuje! Kako je savršen! Svaka travka, svaka buba, svaki gmizavac! Sve, apsolutno sve. Kako ih je priroda ustrojila da nepogrešivo znaju svoju svrhu i svoj cilj! Naiđe mi, tako, da prosto ne mogu da se načudim tom savršenstvu...Šuma je jedno od najuzbudljivijih mesta koje mogu da zamislim. Kad kročim u nju je se odjednom osetim malom, ali istovremeno i neobično živom. Sve miriše na vlagu, mahovinu i trulo lišće i čini mi se kao da mogu da čujem biljke kako rastu, gljive kako otvaraju šešire. Izlazi mi pred oči često jedna slika iz ranog detinjstva (čini mi se da još nisam bila pošla u školu), braća i ja i još neki naši rođaci idemo na pecanje. Ja, naravno, idem samo da bih pravila gužvu, iako sam prethodno oštro upozorena da ne smem da kukumavčim niti da sam umorna, gladna, žedna, niti da mi se piški. Dakle, moj zadatak je da ćutim i ne smetam. Sećam se samo da smo dugo išli preko nekakvih livada i jaruga i ...

Ne znam kako je ostalima, ali meni vreme leti i to toliko brzo da nikako ne uspevam da ga stignem. Zaprepastila sam se kad sam videla da je prošlo skoro mesec dana otkako sam poslednji put pisala post. A dešavanja su bila toliko zgusnuta, od poplave u Vrnjačkoj Banji, preko mog boravka u Beogradu kod drugarice, pa do samostalne izložbe u Mladenovcu. Dešavalo mi se uoči izložbe da ostanem do dva ujutru da završavam kolaže. A onda ustanem u pola šest, da se spremam za posao, sve to spakujem i pošaljem brata u Trstenik kod Steve uramljivača (koga usput pozovem i zamolim da mi urami radove tog istog dana) a brata zadužim da izabere ramove. Pa sam onda brzom brzinom pravila kataloge, tražila gde i kako da štampam i naravno u toj žurbi napravila hiljadu grešaka i najgore moguće izbore koje sam uopšte mogla. Nije za mene ovaj turbo ritam, ja sam navikla da se klackam s noge na nogu i da premišljam natenane. Izdržim ja tako neko vreme, da jurcam i da ne spavam, a onda samo klonem. Uhvatila ...

Ne znam kako je u drugim kućama, ali u našoj pred praznike svako ima određena zaduženja, koja se ponavljaju iz godine u godinu. Jedna od obaveza koju imamo Kisa, Joja i ja jeste da za Vaskrs pravimo miliprote. Običaj je da se od testa prave razne domaće životinje i ono što je najzabavnije je što nam ovi naši matori dopuštaju da radimo i pravimo šta god hoćemo. Mi tako počnemo da pravimo, pa se onda posvađamo, pa onda jedna drugoj pomažemo, pa se smejemo, da bismo na kraju dobile čitav zoološki vrt. Ponekad je, čak, teško utvrditi koju smo vrstu životinje napravile, bude tu i slučajnih zmajeva i raznih krilatih i repatih životinja, ali u toj raznolikosti i jeste lepota. Ovo što liči na zmaja je u stvari poni, a ovo na guzi mu je tetovaža u obliku cveta :) Nemojte da se iznenadite što skoro svaka životinja (pa čak i ptica) ima crnu tačku na stomaku - to joj je pupak. To je bila izričita Jojina želja.  *** Na kraju ovog kratkog posta mi ostaj...